– Делује, у неку руку, спектакуларно: на једном малом простору имате три особе које су добиле Пекићеву стипендију, па кад још чујете да овде годинама излази један врло релевантан књижевни магазин („Северни бункер”), и да ће ове године овде по шести пут бити одржан најзначајнији књижевни фестивал који се бави кратком прозном формом („Кикинда шорт”)… Све то делује веома лепо, чак и заводљиво. Долазите на помисао да је ово некаква мека књижевности, бар у регионалном смислу. Али, нису ствари никада толико једноставне. Веома је незахвално бавити се литературом у времену и свету које се према њој односи као према нечему што је архаично, непотребно или, у односу на стварност, луксуз – каже у разговору за „Политику” Срђан Срдић.
Његово најновије дело „Мртво поље” говори о деведесетим годинама на један потпуно нов, оригиналан начин. Тако тврди Вујичић који се као новинар, колумниста и књижевни критичар појављивао у бројним часописима. Тренутно ради за „Блиц” и „Нин”.
„Хтео ја то да признам или не, роман ’Мртво поље’ Срђана Срдића и збирка прича ’Испод црте’ Срђана Тешина свакако су обележили прошлу књижевну годину. Ми смо пријатељи, али се поетички уопште не слажемо и често се кошкамо, свађамо. Рекао бих да је Срдићев роман сурова прича која се догађа на путу између Кикинде и Београда са јунацима који су дати из блиске перспективе, језик којим они говоре је нешто потпуно особено. Чини ми се да је у новој српској или ексјугословенској прози, стил Срђана Срдића оно по чему је он јединствен. С друге стране, збирка прича Срђана Тешина представља још један поетички преокрет. Овде се такође ради о једној тврдој, реалистичкој прози која некада оде у гротеску. Приказује јунаке који живе у једном предграђу, а прави бисер ове књиге, по мом мишљењу, јесу духовите поп упадице. Збирка прича, иначе, нуди једну језиву атмосферу, атмосферу провинције и људи чија је главна карактеристика то што им је мало фалило да у животу постану нешто велико. Тако су остали ’испод црте’”, прича за наш лист Мића Вујичић.
Сам Вујичић каже да је то вапај малих људи из провинције да направе велике друштвене промене, како би могли пристојно да живе.
А о томе како данас живе писци, награђени Тешин каже да је у посткомунистичком друштву као што је наше, писац „осуђен” да живи са својим јунацима у солитерима, подрумским становима, прима или не прима плату, бива отпуштан са послова.
– Писци који живе од свог писања сведени су на статичку грешку и мислим да их у Србији заправо нема. Сви ми живимо дупле животе и радимо неке послове који су блиски писању: или смо у новинарству, уређујемо књижевне часописе или смо у школству, образовању, а оно што нам је базична ствар, дакле писање, постаје нека врста хобија јер нико од тога нема неке конкретне финансијске користи – наводи за „Политику” Тешин.
Вољу за писањем, осим неке унутрашње потребе, ретко шта може да подстакне. Награде, посебно оне еснафске, ипак значе ствараоцима.
„Мени је, наравно, велико задовољство што могу сам себи да кажем да сам учинио нешто корисно и паметно и да нисам улудо потрошио време пишући ову збирку”, закључује Тешин, аутор најбоље књиге у 2010. години.
(Силвија Милетин, Политика)
