Владислав Бајец говорио је о свим слојевима историје и традиције у роману „Хамам Балканија”. Бора Ћосић, после промоције свог новог издања на немачком, „Књиге о занатима”, није крио задовољство успехом овогодишњег представљања Србије и српске књижевности у Лајпцигу:
– Ово је јако лепо, шта год ко рекао о саставу репрезентације, можемо само бити задовољни, и поздравити немачку иницијативу којој смо и ми протеклих година здушно кумовали. Овде у Лајпцигује виђена успешна средња генерација писаца, какву је, рецимо, Хрватска имала пре неколико година, али сада се ствари мењају. Срби заиста имају посебну енергију у региону, а кад из Београда пођете уЗагреб, тамо се осећа извесна затвореност, иако и тамо има изврсних писаца.
На штанду Србије затекли смо и Корнелију Маркс, са примерком своје управо објављене књиге превода на немачком, са изабраним стиховима Црњанског „Од Суматре до Ламента над Београдом”, са коментарима ауторке. Црњански је заиста, од свих српских класика, ове године највише „ин”. Немци га све више откривају,а Корнелија Маркс која је на њему магистрирала у Халеу, већ спрема превод „Романа о Лондону”.
Катедра на којој Марксова студира, иначе, пре неки дан обогаћена је колекцијом од 150 наслова савремене српске књижевности, које су библиотеци славистике универзитета „Мартин Лутер” у Халеу, у име Министарства културе Србије уручили Зоран Хамовић и Сретен Угричић. У избору наслова учествовала је професорка Ангела Рихтер.
Поподневне сесије отпочеле су разговором са Љубицом Арсић, Јеленом Ленголд и Радмилом Лазић, о томе како је бити жена писац у Србији данас. Јелена Ленголд истакла је да, ако се већ књижевност дели на мушку и женску, зна много жена које могу писати подједнако добро и аутентично из угла мушкарца, и описивати мушке ликове, али не зна много мушких писаца који могу да пишу као жене. Ленголдова је споменула и извесну дискриминацију која постоји код доделе награда само за жене, а да је обрнуто, то би био скандал. Не стоји потпуно ни прича да су жене у српској књижевности занемарене, рекла је.
Драгана Младеновић, једна од најмлађих учесница српске екипе у Лајпцигу, била је у прилици протеклих дана да учествује на неколико књижевних трибина на тему књижевност, рат и ратни злочини, уз учеснике из других земаља региона. Младеновићева је, на пример, говорила о томе како је њу, пишући песме из књиге „Родбина”, која је управо објављена на немачком, шокирала чињеница да се у њеном мирном градићу Панчеву, крије један ратни злочинац, чији су јатаци били у непосредном њеном суседству. Ивана Бодрожић је у свом роману описала искуство избеглице, са којим се суочила као деветогодишња девојчица, док је Мирсад Сијарић (БиХ), уместо у лик жртве, покушао да се пројектује у лик једног ратног злочинца, који је при том, као и он, књижевник (Радована Караџића), да види како је то бити у његовој кожи. Никола Љубић (Црна Гора), у свом роману описао је љубавну идилу новинара-извештача у Хагу, и ћерке једног ратног злочинца, интелектуалца из Босне. Ово је, иначе, трибина која је поделила суседну републику, још пре доласка у Лајпциг, те се на овом сајму на растојању од педесетак метара, могу видети два одвојена штанда, један под називом „Република Српска” и други под називом „Босна и Херцеговина“.
(В. Рогановић, Политика)
