О својим преводима Споменка Крајчевић говорила је недавно у Дому културе „Студентски град”, откривајући замке превођења и креативне аспекте овог заната, али и „цаке” и довијања када је нужно остати веран писцу, а у ком случају треба учинити уступак читаоцу.

Добитница престижне награде „Милош Ђурић” за превод дела „Аустерлиц” В. Г. Зебалда подсетила је том приликом да позив преводиоца тражи изузетну тачност и савесност, открила да се најчешће греши на најлакшим местима, јер се пажња и концентрација усмере на компликоване пасаже, и указала да четири пута пролази кроз текст пре него што га преда издавачу, чистећи га уједно и својом лекторском метлом. Таквој преданости кумовало је знање стечено на студијама светске књижевности у Београду, магистратура на катедри за немачки језик, али и двадесетпетогодишње искуство преводиоца у Танјугу.

– У српском треба избегавати шупље почетке и леве атрибуте, који су чести у немачком језику. Пример за шупљи почетак је рецимо „Оно што је најважније је…”, што и наши политичари често користе. Леви атрибут био би „многобројним светиљкама прошарано небо” уместо природнијег редоследа „небо прошарано многобројним светиљкама”. Кад реченицу ослободите тога, она продише – каже Споменка Крајчевић.

Посебно задовољство били су јој преводи књига Бернхарда Шлинка („Читач”, „Повратак кући”, „Бекства од љубави”), који је, како наглашава, писац интелигентног, прозирног, и егзактног језика, што добрим делом вуче корене из његове првобитне, правничке и професорске, струке.

– Има писаца који су бољи приповедачи, док су други бољи стилисти.Елијас Канети је, на пример, писац изузетног формата који је пажљиво брусио своје изразе. Његови фрагменти „О смрти”, плене и лепотом стила али и изванредним мислима. Зебалд у „Аустерлицу” води једну реченицу на читавих десет страна, али она није била тешка за превођење. Било је само потребно да свака уметнута односна реченица почне другом свезом. То је на трагу Флоберовог правила лепог стила, да две реченице на истој страни не почну истом речју, нити имају исту конструкцију – каже Споменка Крајчевић.

Трагајући за стручним изразима, за потребе одређених романа, била је спремна да оде и у голф клуб, винарију, позориште, код лекара разних специјалности, у Дом војске, тражећи помоћ око војне терминологије, да би једном приликом завршила и у коцкарници где јој је крупије објашњавао одређене изразе карактеристичне за рулет.

– Тако саветујем и младим преводиоцима: да се не стиде да питају, а увек препоручујем Енциклопедијски немачко-српски речник Светимира Ристића и Јована Кангрге, који подсети на неке данас ређе коришћене речи.

Поједина дела, како признаје, захтевала су посебне врсте знања па их није ни узимала. Такве су књиге Елфриде Јелинек – пуне локалних израза и референци на савремену немачку стварност, коју, по њеном мишљењу, може да „ухвати” само неко ко је релативно недавно живео у Немачкој – ко познаје њихове рекламе, говор улице, или оно што су политичари „скривили” у датом тренутку. Дечје књиге, с друге стране, којима се са уживањем посветила као правим „преводилачким бомбонама”, тражиле су маштовитост и играње речима, па тако помиње језичке заврзламе и досетке у књизи „Хуго, дете у најбољим годинама” Кристине Нестлингер, и научника у овој књизи, чије је име превела као Знанберт Знанштајн.

У паузама, Споменка Крајчевић пише своје књиге. Недавно је објављена збирка њених путописа „Кругом двојке” у издању „Платоа”. Реч је о белешкама и медитацијама ове Дорћолке, из њених дугих шетњи на траси Дорћол–Ташмајдан.

(Извор: Политика; аутор: Мирјана Сретеновић)