Градња „нове Александрије”, највеће библиотеке модерног доба, са значајем који је за цивилизацију својевремено имала и она античка, заустављен је једном судском одлуком, иако је здање било већ увелико одмакло. Амерички федерални судија Дени Чин, саопштио је 23. марта своју пресуду, образложену на густо куцаних 48 страна, којом је обеснажио споразум највеће интернет корпорације, „Гугла”, са Еснафом аутора и Асоцијацијом америчких издавача, по коме је корпорација са којом се срећемо свакодневно кад излазимо на информатичку аутостраду, добила зелено светло за реализацију свог пројекта „светске дигиталне библиотеке”.

Да подсетимо о чему је реч. Још 2002. је осмишљен, а 2004. дискретно, по некима и потајно, „Гугл” је почео да „дигитализује”, преводи у електронску форму, технологијом „скенирања”, све књиге најпре из америчких библиотека. Замисао је, као и све што ради ова глобална корпорација, била смела, револуционарна и скупа: да се у крајњем исходу дигитализују све књиге света и једна таква виртуелна библиотека стави на располагање свима који поседују рачунар, да са неколико „кликова” имају увид у целокупно интелектуално благо цивилизације. Било је то, узгред, сасвим у складу са самопрокламованом мисијом „Гугла” да „организује светско знање”.

Пошто у последње две деценије књиге настају најпре у дигиталној форми, током процеса припреме за штампу, посао „Гугла” је био да дигитализује оне настале пре дигиталне ере, што се на први поглед чини изузетним подухватом за светску културу. Досад, према неким незваничним проценама, „Гугл” је у оквиру овог пројекта дигитализовао између 12 и 15 милиона књига из „Гутенбергове ере”, што је само око 10 одсто колико је у свету објављено од појаве Гутенбергове машине.

Али већ годину дана откако је почела да се помаља „нова Александрија”, искрсли су проблеми. Пошто „Гугл” из неких својих разлога није о свом подухвату консултовао издаваче, ауторе или носиоце ауторских права у случајевима када аутори више нису живи, поменути Еснаф аутора и Асоцијација америчких издавача су заједно пресавили табак и „Гугл” тужили за „масовно кршење ауторских права”, што је овде веома озбиљно кривично дело.

„Гугл” се бранио аргументима да је оно чега се латио намењено само „фер коришћењу”: да ће његова библиотека корисницима (бесплатно) стављати на располагање целокупан садржај само оних књига чија су ауторска права истекла, док ће о осталим пружати само оно најосновније: у претраживачу ће се појављивати информације о аутору, издавачу, уз мали узорак садржаја, тек да се види о чему је реч.

После вишегодишњег натезања и судских спорења, ова два актера су постигла неочекивани споразум, по коме би „Гугл” поменутим асоцијацијама аутора и издавача платио 125 милиона долара одмах, а потом редовно намиривао тантијеме од продаје дигитализованих књига по формули 37 одсто за „Гугл”, а 63 за ауторе и издаваче.

Против монопола “Гугла”

Ваљаност овог споразума је међутим морала да буде оверена у суду – што се управо није догодило. Али и пре него што је судија Чин написао своје мишљење и овај договор одбацио као неправан, било је очигледно да са њим нешто није у реду. Оспорено је прво право двема асоцијацијама да заступају све америчке ауторе и издаваче: Еснаф аутора има само 8.000 чланова, док се број живих писаца који су објављивали у последњих 50 година процењује на око 100.000. Уз то, чак 6.800 писаца је, сходно једној одредби споразума, затражило да буде из њега искључено.

Сем тога, нерегулисани су били статус и права аутора и издавача изван енглеског говорног подручја. А највећа контроверза била је право које је преузео „Гугл” над интелектуалном својином такозваних „књига сирочића”, оних чија ауторска права нису сасвим истекла, али нико их не заступа. Да је судија Чин споразум оверио у постојећој форми, „Гугл” би практично под своју контролу ставио готово целокупну књижевну баштину човечанства. И најзад, аргументе против таквог аранжмана изнела је и конкуренција „Гугла” у дигиталном бизнису, при чему су „Амазон” и „Мајкрософт” били најгласнији, а озбиљне резерве имали су и експерти за ауторска права у америчком Департману правде.

У правно обавезујућем мишљењу судије Дени Чина уважене су све ове примедбе: његова главна констатација је да је нагодба у постојећој форми „Гуглу” омогућила да књиге „експлоатише” без сагласности власника ауторских права. Судија, додуше, констатује да би дигитализација свих књига „била од користи многима”, а