To tvrđenje podrazumeva uverenje da reč, pesnička reč odnosno pesnički govor, ima moć ostvarivanja sopstvenih suština: ako jedno ništa, kad se lijepo kaže, postaje jedno Lijepo, onda to jedno Lijepo više ni u kom slučaju ne može da bude shvaćeno kao jedno ništa. Potom, shvatanje odstupanja pesničkog jezika od prirodnog (pozivajući se na knjigu ”Struktura pesničkog jezika”, u kojoj teoretičar Žan Koen analizira jezik francuskih romantičara i dekadentnih pesnika) preinačuje u shvatanje poezije Dučića, Rakića, Pandurovića i Disa, u odnosu na poeziju prethodnika, pa i Vojislava Ilića, da bi se, dalje, više zadržala na analizi čuvenog Disovog stiha: ”To je onaj život, gde sam pao i ja”, posebno na zamenici ”onaj” koja ”unosi u ovaj stih smisao prostornog i vremenskog odstojanja prema takvom, prepoznatom životu…”
Borislav Mihajlović-Mihiz, ”Portreti”, Nolit, Beograd, 1988.
Portret pod nazivom ”Prvenac” otkriva priču o Branku Radičeviću, velikom ”vučiću”, koji je pohađao Karlovačku gimnaziju još u vreme kada to nije bila velelepna nova gimnazija, nego mala prizmena zgrada, i čijih se puteva, kojih je faktički bilo malo, najbolje priseća Mina kada kaže: ”Pa i sama se katkada zanesem sjećanjem u ono cvijetno doba, po onijem zlatnijem kutićima očina doma, među one česte zborove svijetlijeh lica , u onaj skromni začedak naše knjige”.
Borislav Mihajlović-Mihiz, ”Autobiografija – o drugima”, Beograd: BIGZ, 1990.
Ovde ću prekucati deo izdvojenog početka. Dakle:
”Svako pokolenje, svaki ljudski pas, sklon je da veruje u izuzetnost svoje istorijske sudbine. Moja generacija, na žalost, ima za to i suviše dokaza. Ne znam u celoj novijoj istoriji Evrope, sem Šatobrijanovih vršnjaka, ni jednu drugu generaciju po kojoj je politička istorija udarala tako mnoge pečate svojih burnih zaokreta i svojim teškim rukopisom ispisivala joj sudbinu po koži i po duši
. Zaljuljani u kolevci posle prvog svetskog rata, imali smo da pretrčimo polje života u uzastopnim i krupnim lomovima evropskim i zavičajnim.
Bili smo prva deca nove i nesrećno sklopljene kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i dok smo mi bolovali svoje dečije bolesti zaučaka i magarećih kašljeva, nismo znali da i ona boluje svoje. Do nas dece nije dopirao prasak Matuškinih mađarskih iredentističkih paklenih mašina po vozovima, meci kačaka po Rugovu i vmrovaca po Makedoniji. Nismo ni čuli za Pavelića, jedino smo ponešto slušali o slavonskoj zelenokadrovskoj hajdučiji Čaruge i Prpića.
Dok smo se mi igrali prvih žmurki, lopova i žandara, država je učila nauk zajedničkog življenja, padajući stalno na tom ispitu, da ga ne položi do danas.
Kad smo pošli u osnovne škole, Aleksandrov dvorski udar nazvan, ne znam zašto, vojna diktatura, promenio je ime i zemlji i nama – ona je postala Jugoslavija, mi Jugosloveni.
Za Pavlovog regentstva, baš kad smo se zamomčili i kada je stala da nas gari nausnica, država se ponovo izokrenula, ovoga puta u sedam ”rečnih” i jednu hrvatsku banovinu.
I najzad, na samom našem mladićkom ulasku u život, zemlja u kojoj smo odrasli, i mislili vekovati vek, jednog sunčanog 27. marta izvršila je svoje herojsko i kobno samoubistvo.
Onda štuke i meseršmiti nad Beogradom, rat i okupacija, a u njoj, i pod njom, dotle nezamislive pojave. Nebom sveci vrgoše prilike i zemljom staše ratovati kusi i repati. Pokolj Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, prvi veliki genocid u novijoj istoriji Evrope. Stotine hiljada izbeglica zbežanih u Pašaluk. Krvničkom aritmetikom odmeren odnos sto za jedan, i, uprkos njemu, dva pokreta otpora, dva ustanka.
(…)
Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas.
(…)
Ma koliko bio uveren u valjanost formule ispisane u naslovu ove knjige – autobiografija, to su drugi, neću izbeći da ispričam u osnovnim crtama i priču o sopstvenom životu. ”Držeći u ruci ogledalo vremena, moraš u njemu i držioca videti” – kaže Jaša Ignjatović, memoarista.
Izbor: Jelica Kiso
