Aktuelnoj upravi, koja se trudi da ne izneveri principe određene osnivačkim aktom da Zadruga pripada samo svojim članovima i zato je označena kao udruženje građana, potrebno je barem 1.000 čalnova ili pretplatnika da bi mogla da pokrije štampanje po 1.000 primeraka svakog od sedam naslova 103. edicije “Kola”.
Prema rečima glavnog i odgovornog urednika SKZ Dragana Lakićevića, kada su 1892. osnivači (Stojan Novaković, J.J. Zmaj, Milna Milićević, dr Batut…) uputili poziv svim Srbima, bez obzira gde su živeli, da postanu članovi Zadruge, koja im je predočila svoja pravila i ciljeve, odazvalo ih se 5.000 i to više iz zagraničnih područja nego iz Srbije.
U najboljim godinama za SKZ, između dva rata, broj se popeo na 15.000 da bi još pre 30 godina broj članovi bio 5.000.
Danas je broj onih koji su članovi, ili su se pretplatili na “Kolo”, pao ispod 1.000.
Zakon o SKZ, koji je usvojila prva posleratna višestranačka skupština 1997. godine, nalaže Ministarstvu kulture da je “štiti” od svakog spoljnog mešanja u njen rad, ali nikoga ne obavezuje da joj pomogne i već drugu godinu za redom Ministrastvo nije finansijski podržalo ni jedan izdavački projekat, pa ni objavljivanje pojedinih kapitalnih knjiga u “Kolu” čije je štampanje tehnički veoma zahtevno i skupo.
Takođe, restitucija Zadrugine imovine stečene donacijama i legatima svojih članova do 1945. godine i koja je u celini bila nacionalizovana nije se makla sa mrtve tačke (svi dokumenti su podneti), a i to bi olakšalo Zadrugin rad.
Lakićević je podsetio da biti član SKZ (najniža godišnja članarina je 10 evra, zagarantovano celo “Kolo” i brojne pogodnosti prilikom kupovine drugih knjniga), ne znači biti član SANU ili kluba čitalaca, već nacionalne institucije koja spaja kulturno-istraživačku i izdavačku aktivnost, a sve za dobrobit srpske kulture i čuvanja njenih najstarijih vrednosti.
