A Sioran je, bogme, zaista štrčao. Čak i za evropski ukus naviknut na svakakve ekstreme. Da nije one nesporne nežnosti srca, njegovi tekstovi se uopšte ne bi mogli čitati. Ima tu jedna čudna stvar: kako vreme prolazi i kako se na postistorijskoj sceni pojavlju sve pitoreskniji varijeteti homo sapiensa, Sioranova misao sve više dobija na značaju. I sve je tačnija. Sioran nema naročito visoko mišljenje o čoveku niti takozvanoj ljudskoj kulturi i umetnosti. Čak ni o filozofiji. Nije, ipak, sve jednostavno u biografiji ovog čudesnog čoveka. Mnogi ljubitelji njegovih knjiga ne znaju da je Sioran u mladosti bio vatreni rumunski nacionalist. Ima autora koji tvrde da se kasnije zbog toga pokajao, ali ja u to čisto sumnjam. Iz prostog razloga što su za njega sve ideologije i sve politike bila podjednako besmislena carstva neautentičnosti i dodatne dehumanizacije.
Prozrevši nacionalizam kao „čudesnu pomamu potčinjavanja“, ovaj se veliki Rumun zauvek okanio velikih priča. Do kraja života je ostao „stranac pred bogom, policijom, pred samim sobom“ i iz te je neudobne pozicije stvorio fragmentarno, a ipak impresivno delo. Moram priznati (mada nikada nisam ni krio) da je jedna od Sioranovih knjiga (prva kod nas prevedena) „Kratak pregled raspadanja“ , zajedno sa nekim Ničeovim spisima, izvršila presudan uticaj na mene kao (tada) mladog pisca. (Nadam se, iskreno, da se taj uticaj vidi u najboljim rečenicama koje sam napisao.)
Uprkos tome što je Balkan opisao kao „javnu kuću u plamenu“ (čemu se malo šta može prigovoriti), i činjenici da se nikada nije, makar nakratko, vratio ni na Balkan ni u Rumuniju, teško je oteti se utisku da je imao puno saosećanja za male balkanske narode koji su „po volji neba osuđeni na propast u istoriji“. Rekao bih, nagađam naravno, da su mu Balkan i balkanski murdarluk ponekad i nedostajali, a da su mu Francuska, kao i francuski jezik, povremeno bili isuviše uređeni, uglađeni i – zašto da ne – dosadni. Jednom mu je, cenjeni publikume, Alber Kami rekao da bi bilo dobro da se „uključi u tokove ideja“. Na šta je domnul Emil odgovorio: „Odjebi!“
