Оно што се у прави мах чинило бесмисленом идејом: да се емитују личне поруке од максимално 140 словних знакова, недавно је обележило пету годишњицу као глобални комуникациони феномен. Тим поводом компанија „Твитер“ је изнела неколико занимљивих података, попут броја да је било неопходно да прођу три године, два месеца и један дан да корисници пошаљу милијарду „твитова“.
То се сада постиже – сваке недеље. Раст популарности новог интернет сервиса је заиста феноменалан: просечан број порука које се емитују сваког дана у марту 2010. износио је 50 милиона, док је у марту ове године нарастао на 140 милиона.
Тренутно се отвара у просеку 460.000 твитер налога дневно, а за годину дана број корисника је увећан за 188 одсто.
„Твитер“ је дакле стасао у нови медиј и својеврсну социјалну мрежу, веома различиту додуше од „Фејсбука“, али на неки начин и свестранију, претворивши се у посебан канал за ширење социјалних информација. У брзини ширења вести већ увелико надмашује класичне медије, попут новинских агенција, радија и телевизије („твитоване“ информације нису посредоване, шире се „ретвитовањем“ – прослеђивањем).
При томе, ова нова технологија није „дисруптивна“ у смислу да уноси поремећај у медијски еко-систем. Не угрожава ниједан стари медиј, бар не директно. Посредно, овај сервис је заузео своје место у информацијској хијерархији и његови потенцијали се тек упознају и умножавају.
Није, наравно, у том погледу изненађење и његово коришћење као уметничке форме. Пошто су у питању речи – реч је о књижевности.
На први поглед, идеја да текст од 140 слова може да буде литература звучи бесмислено, као што је на почетку то била и сама замисао твитер сервиса. Али кад се савлада први отпор и сагледа из нешто другачијег угла, и није. Зар афоризам, као кратка форма, није постао већ афирмисани жанр књижевне сатире. А хаику поезија, са својом задатом формом стиха, савршено се уклапа у ограничење од 140 слова (са интерпункцијом и размацима).
„Њујорк тајмс“ је недавно направио сопствени експеримент – поводом Светског дана поезије, 21. марта (установљен одлуком Унеска 1999), а игром случаја ове године то је била и пета годишњица од покретања „Твитера“ – позвао је четворо савремених песника да напишу по једну песму у „твитер“ форми од 140 словних знакова. Резултат је, у најмању руку, занимљив. Уверите се и сами: http://www.nytimes. com/2011/03/20/weekinreview/20twitterature-poems. html
Што се хаикуа тиче, ова популарна форма, која има много следбеника, професионалаца и аматера, сасвим је пригрлила нови медиј и створила један цео нови покрет „тваику“. Подразумева се да је, пошто је јапанског порекла, овај поетски жанр најаутентичнији баш у Јапану, где му сликовно писмо – сваки знак је слика са значењем које може да носи и више речи – омогућава да ограничење у броју слова много боље користи.
Јапанска литература, и иначе пуна минимализма, „твитератизована“ је зато у много већој мери него било која друга. У једној овдашњој анализи је поменуто да је тамо у оптицају чак 30.000 твитер новела (емитованих у наставцима), а издат је и један штампани зборник ове литературе.
У Америци, одакле потичу све нове комуникационе технологије, „твитер књижевност“ је међутим тек у зачетку. Ово је досад је у највећој мери био канал за изругивање стварности, за сатиру. Неки од врхунаца достигнути су прошле године, током кризе настале кваром нафтне платформе компаније „Бритиш петролеум” у Мексичком заливу, када су се у море излиле огромне количине нафте, изазвавши велику еколошку катастрофу.
Сатирични твитер налог @BPGlobalPR, иза кога наравно није стајала британска мултинационална компанија, имао је десет пута више више следбеника од њеног @BP_America, који је преносио званичне информације. Алтернативни је међутим био много убојитији.
„Добра вест: сирене су стварне. Лоша вест: управо су изумрле.“ Овај и слични „твитови“ („Створили смо нешто што ће осећати и деца и ваше деце. Можете ли ви нешто слично“) описивали су димензије катастрофе много уверљивије него стотине новинских извештаја емитованих у то време свакодневно.
За „Твитерову“ форму се загревају и књижевници са великим „К“. Џон Вреј, који се овде сврстава међу најталентованије америчке ауторе испод 35, већ две године „твитује“ роман у коме је главни јунак по имену Грађанин. „Ограничења формата за мене нису препрека за књижевни квалитет“, изјавио је он „Њујорк тајмсу“. „Реч је само о другачијој форми, која ј
