Zamak za jezičke melodije
O tome kako je primiti nagradu u bajkolikom dvorcu u kome je boravio i pisao veliki Rilke, Nikolić je rekao:
– Castello di Duino je zamak mitskog izgleda, čije se zidine uzdižu nad strmom kamenom obalom i sa kojih, u vedre dane, ceo
tršćanski zaliv stane u oko posmatrača. U njemu i danas živi češka plemićka porodica Princes della Torre e Tasso. Rilkeov boravak u zamku, nije, za mene, naročito značajan jer mi on nije među omiljenim pesnicima i imam utisak da ga Tršćani stidljivo pominju. Možda je razlog tome i taj da je Trst bio domaćin mnogim drugim poznatim književnicima, među kojima valja pomenuti Džejmsa Džojsa, Itala Zveva i Umberta Sabu. Trst je čudan gradić, mešavina mirisa, ukusa i jezika, savršena usputna stanica za sve prave kosmopolite. Čini mi se da pruža mogućnost svima da se osećaju kao kod kuće.
Nikolić se našao u šarenom društvu autora iz osamdesetak zemalja, a ceremoniji dodele nagrada prisustvovalo je oko dve stotine ljudi.
– Svi objavljeni i nagrađeni autori su pozvani na ceremoniju dodele, a njihove se pesme su pročitane na maternjem i italijanskom jeziku. To je bila i izvanredna prilika da osetim melodije raznih jezika, koji se ne mogu često čuti, kao što su japanski, hebrejski i razni afrički jezici – rekao je Nikolić, kome ovo već četvrti odlazak na pomenutu manifestaciju.
– U Italiji sam proveo vikend, sa novim i starim prijateljima iz Italije, Hrvatske, Portugala, Grčke, po mesnim kafanicama osmizza-ma, uz vino i rakiju, pesmu i zabavu. Za mene je Trst važan jer sam tu upoznao neke drage ljude i, danas, velike prijatelje: Maju i Dijanu Klarić, najdraže Šibenčanke, Radeta Mitrića, maestra i barda banjalučkog, Vajner Šenjej Tibora, mađarskog pesnika, mistika i pacifistu, zahvaljujući kome sam doživeo i prevode svojih pesama na mađarski, u časopisu Irodalmi Jelen.. Prepoznali smo se tamo nekako prećutno i nastavili da drugujemo sa obe strane reči i da se podržavamo. Mislim da smo se nanjušili kvalitetom i sličnim poetskim disanjem. Oformili smo svoju malu, “pesničku internacionalu”, koja ne sledi moderne tokove, mada ih i ne poriče, i ostaje dosledna samo sebi u potrazi za onim hauptmanovskim načelom: “Pesnički stvarati znači omogućiti da iz reči zazvoni prareč.”
Prema njegovim rečima, takve prijatelje u Srbiji nije lako naći jer je književnost, kao i sve ostalo, dovedena na rub.
– Savetovali su mi ranije da budem dobar sa ovima ili onima, da me vide, primete i da će mi tako pomoći da objavim knjigu, ali to nije moj put. Ti koji su me savetovali sada imaju objavljene zbirke i neka im je sa srećom, ali ja ću radije sačekati. Ne mislim da će mi nagrada pomoći da se nešto u tom pogledu promeni, važno mi je jedino da materijala za zbirku imam. Težak je put pre nego što se naše reči nađu pred čitaocima, ukoričene.
Nikolić je bio i jedan od finalista na konkursu izdavačke kuće VBZ iz Zagreba, koja će uskoro objaviti njegov prvi roman.
POVODOM NAGRADE UNESCO-A
Pažljivo sam saslušao obrazloženje
Povodom nagrade koju sam dobio
Nisam razumeo ni reč
Jer je bilo na italijanskom
Ostao sam, međutim, uveren
Da sam zaštićen pločicom UNESCO-a
Kao spomenik kulture
I da me niko ne sme ni dirnuti
I zabrinut
Jer meni jedina stvarna opasnost
Preti od rušenja
Iznutra
Slobodan Nikolić
Istanbul za optimizam
I drugi pančevački autori u prethodnom periodu išli su na „poslovna” putovanja o kojima itekako vredi obavestiti širu javnost. Dejan Čančarević je odabran da, zajedno sa kolegama iz regiona, boravi mesec dana u Splitu, o čemu više možete čitati u narednom broju. Pesnikinja Jasmina Topić je, krajem prošle godine, posetila Istanbul, učestovala na internacionalnom festivalu Tanipar (Instanbul Tanipar Literature Festival) i prisustvovala tamošnjem Sajmu knjiga. Ona je u Turskoj gostovala zajedno sa svojim kolegama iz regiona i čitavog sveta – iz Izraela, Irske, Azerbejdžana, Grčke…– u okviru prve etape projekta Word express, koji je pokrenula organizacija Literature across frontiers (LAF). Našu zemlju je, pored Jasmine, predstavljao i beogradski pesnik Milan Dobričić, urednik u „Trećem trgu”, časopisu koji je nedavno objavio i poseban broj posvećen učesnicima ovog projekta.
Na pitanje kako je ovo putovanje uticalo na njen književni rad, pesnikinja je rekla:
– Ovakvi pesnički susreti i projekti su uvek dobra prilika za upoznavanje s različitim kulturama i kulturnim identitetima, temama i
pristupima koje književnici iz drugih sredina imaju. Takođe, uvek su aktuelna pitanja kako da knjige osvoje i međunarodno tržište i zavrede pažnju velikih evropskih izdavača te dođu do prevoda. Živimo u doba globalizma, i kao pisci smo takođe suočeni s činjenicom da ne bi trebalo da se ograničavamo samo na svoj maternji jezik, a s druge strane jezička barijera je u književnosti prisutna onoliko koliko to u vizuelnim umetnostima nije. Ovaj projekat želi da probije tu barijeru. U tom smislu svako putovanje ovakve vrste i razmena mišljenja i informacijama s kolegama je korisna, ali nije presudna za stvaranje, već je više bitna za možda i preko potreban optimizam u daljoj književnoj karijeri. Kada se nađete na mestu koje je sazdano od istorije na svakom koraku, iskustvo upoznavanja i bivanja u nepoznatom gradu podjednako je sugestivno kao i razmena književnog iskustva. U tome je možda i najveći značaj i lepota ovakvih projekata.
Putovati i pisati. Ima li ičeg lepšeg?
M.S.
(Tekst je u skraćenom obliku objavljen u listu „Pančevac”.)
