Metodologija romana ovde je zahvaćena upravo onim što iščezava, što je raskrinkano, nestal(n)o, potrošno. Specifičnost umetničkog oblikovanja stvarnosti je očigledna već na samom početku gde shvatamo da čitamo knjigu, koja nam govori da je čitamo, u poglavlju koje bi se moglo odrediti kao uvod, iako je i to sporno, pošto bi se najzad svako poglavlje ovog romana jednako moglo odrediti kao uvod u konstrukciju koja se nenametljivo povezuje u poslednjoj rečenici knjige.
Sam naslov Ako jedne zimske noći neki putnik ostavlja utisak nedovršenosti (po sredi je zavisna rečenica kojoj nedostaje drugi deo), sve do kraja kada se, po principu fragmentarno-povratne naracije, celina strukture ostvaruje.
Ukoliko se čvrsto držimo linearnog niza, dakle čitanja od stranice do stranice, od korice do korice (ipak se moramo držati za nešto kako ne bismo potonuli u načelno promenljive i nestabilne definicije romana kao izuzetne i samosvesne umetničke forme), uzećemo da je prva glava romana uvod u svojevrsnu strukturalističku postavku u kojoj svako ima svoju ulogu. Uključenjem raznih sporednih faktora (sugestije, saveti, nestrpljivost, itd.) otvara se prostor jednoj funkcionalno novoj vrsti romana čija je izgradnja nadređena onome što se u njemu dešava. Dakle, čitamo kako uzimamo roman u ruke, čitamo ga, nalazimo najbolji položaj za čitanje, a da istovremeno to isto činimo, dakle uzimamo roman u ruke, čitamo ga itd., u čemu se implicira dvostrukost nas koji čitamo roman i svih onih čitalaca (sublimiranih u jednog, koji se kasnije polarizuje u čitaoca i čitateljku) kojima se Kalvino obraća i čiju sudbinu kroz ceo roman prati. Odnos autora i čitaoca je na samom početku uspostavljen. Ne sme se zaboraviti da direktno obraćanje neguje komunikativnost teksta. Čitalac je uvučen u svet romana kao nosilac radnje, kao onaj koji se probija kroz gusto tkivo fabule vođen autorovom rukom, upleten u misteriozno hodočašće koje se svakim korakom sve više upliće u (ne)dokučivost kretanja radnje, odnosno samog romana za kojim se traga. Roman se zapravo kreće ka sopstvenom poništavanju. Nestajanje romana koji držimo u rukama (kao čitaoci željni čitanja) nameće mogućnost vrednovanja Kalvinovog romana kao ozbiljne tvorevine čiji predmet zahvata ne samo fabulu, nego i njen razmeštaj prema novoj postmodernističkoj metodologiji romansijerskog pisma, gde razgradnja čiste književne forme izbija u prvi plan; poništavanje kraja, npr., više je nego očigledno, kao i mnoga druga sredstva kojima se narušava tradicionalni roman.
Po završetku druge glave koja se zove isto kao i ceo roman Ako…, u kojoj smo pročitali jednu priču o čoveku koji nosi veliki kofer (itd.), dakle priču koja bi lako mogla biti početak velikih romana kakvi su se pisali u doba realizma, shvatamo da smo izgubili trag priče koju smo do maločas pratili. Priča se, dakle, prekida, a mi smo zarobljeni u enigmu u kojoj čitalac ne čita više taj roman, nego neki drugi. Taj drugi roman nosi naslov Odlazeći iz Malborka. Niz međusobno različitih priča se objedinjuje tako što svaka ima svoj naslov, i tako što se nizom naslova, poput akrostiha (ovde izverziranog), pravi rečenica, koja glasi: ”Ako jedne zimske noći neki putnik, odlazeći iz Malborka, naginjući se sa strme obale bez straha od vetra i vrtoglavice gledajući u dubinu gde se tama zgušnjava u mreži linija koje se prepliću, u mreži linija koje se ukrštaju na tepihu od lišća obasjanog mesećinom oko prazne rake, – Koja to priča tamo dole čeka na kraj? – upita, željan da što pre čuje njenu priču.”
Rečenica je stavljena, po logici otkrivanja enigme, na sam kraj romana, čime se uspostavlja odnos kraja sa celinom. Iz složene rečenice, dakle, proizilazi predmetna realnost dela, čija glagoljivost i komunikativnost postiže visoku artističnost. Slično Peščaniku. U korišćenju modernih tehnika ova dva romana se mogu gotovo izjednačiti. Kalvino, jednako kao i Danilo Kiš, kreće od opšteg ka pojedinačnom, ako pratimo strukturu romana (odn. od romana do priče, i od priče do rečenice). Kod Kiša imamo pismo koje na kraju Peščanika otključava rekonstruisani događaj. Kod Kalvina imamo rečenicu kao konačište odgonetke.
Isto tako, ukoliko pratimo radnju Kalvinovog romana. mi zapravo pratimo razvoj pojedinca ka mnoštvu, jednu vrstu otvaranja, raspričanosti, niz različitih situacija u koje junaci upadaju, uz sve peripetije koje su u najmanju ruku kriminalne, samo što je ovde pre reč, a i tačnije je tako reći, o jednoj vrsti intelektualnog parodiranja kriminalističkog štiva. Kalvinovo kretanje se svakom stranicom probija kroz događaje stvarane u naborima uma. Najzad, cogito kod Kalvina predstavlja prvo sa čime se susrećemo. Digresije, detalji, zapažanja, jezik na krilima sazrele intelektualnosti, veština slikanja, duhovitost koja provejava delom, značajni su elementi složene autorove razigranosti, koja se smiruje i doživljava milost uobličenja na kraju, na bračnoj postelji gde se ”odvijaju uporedna čitanja”, gde se završava Ako jedne zimske noći neki putnik i gde svršetak treba shvatiti kao jedno neprekidno micanje, izmicanje, najzad kao delo koje je omeđeno prazninom i u čijem prostranstvu se njegovo postojanje, njegov bitak, podjednako i rastvara i stvara. Najzad, smisao se može u ovakvoj eksperimentalnoj literaturi pronaći i na samom početku.
Otkrivanja i skrivanja u gotovo neprodornom postupku kulminiraju u priči U mreži linija koje se ukrštaju gde kaleidoskop preuzima ulogu posmatrača stvarajući jednu lagodnu pokrivku sveta, a dakako i njegovog prevrednovanja. Ogledalima je autor ”uspeo da postane sve, napokon…”, (pa makar i prividno).
Treba reći da roman ukupno ima deset priča koje nose naslov zadate rečenice. Njima je pridodato dvanaest poglavlja. Tih dvanaest poglavlja su umetnuti u okoliš priča. Njima se pripoveda polarizovan odnos prema knjizi, otkriva se deduplujuće čitalačko biće, i ljubav, koja na svaki način dovršava delo ispunjavajući sve one ”šupljine” koje Kalvino naratom stvara. Jaka senzualnost izbija na mnogim nivoima knjige. Ukus u prikazivanju eksplicitne erotičnosti, u momentima i perverzne, postignut je dobrim odabirom reči. U priči Na tepihu od lišća obasjanog mesečinom erotizam se izvlači direktno iz jezičkog herbarijuma kao seksualna igra starog istočnjačkog plesa.
S druge strane, epicentar je u razgrađivanju samog romana, u izneverenom očekivanju kraja, u nikada okončanom čitanju. Kalvinov roman nameće uvek drugačije čitanje. Njegova mnogostrukost kao da je sagrađena od samih otpadaka (ostataka) velike i ozbiljne ostavštine intelektualizma i života.
Ako… je intelektualna proza, koja u sebi ima i nešto od ezoteričnog, u onoj meri u kojoj kamuflira iscepkanost samog romana, celu zbrku oko potrage glavnog junaka za onim romanom koji je na početku počeo da čita, i koji, po svemu sudeći, želi da nastavi. Naglo prekidanje priče u trenutku kada se to najmanje očekuje, kod najzanimljivijeg dela, predstavlja mogućnost drugačije analize romana kao pojave među književnim oblicima. Ovakav analitički program, značenjski opterećen i unapred ”sumnjiv”, teži iluzornosti, opsesijama, avanturizmu, egzotici, dramatici fabule, spajanju nespojivog, itd. Roman o romanu, ili bolje rečeno romanom do romana, jeste, po Džojsu, opšte mesto nove književnosti, što Kalvino u svakom pogledu ovde i dokazuje.
Jelica Kiso
