Tokom jedne od festivalskih večeri, ispred pivnice „Keler” u Pančevu, pesnikinja je bila ljubazna da, koliko su to kratko vreme i vesela atmosfera u trenucima odmora od nastupa dozvoljavali, odgovori na nekoliko pitanja.

Bilo je zanimljivo čuti kako pesnikinja vidi položaj žena u svojoj zemlji:

– Počev od šezdesetih godina, možda zahvaljujući političkim stavovima hipi generacije, pojavili su se pokreti za ženska prava u Danskoj i Švedskoj i , ne možda tako snažni kao u ove dve zemlje, u Finskoj. Mislim da su ti pokreti uticali na atmosferu i nešto promenili. Muškarci i žene su danas prilično ravnopravni, mogu da rade iste svari, ali još postoje razlike, poput one u visini plata. Ima mnogo žena u nauci, one se bave i kompjuterskim tehnologijama, ali moć nije u njihovima rukama, muškarci ipak dominiraju u tim oblastima. Ne znam kako je drugde. Istina, u Finskoj je sada žena predsednica države, a imali smo i žene koje su bile predsednice parlamenta.

U regiji iz koje Katarina Gripenberg dolazi, žene se bave pisanjem u tolikom broju da se čuju primedbe zbog odsustva muškaraca među književnim svetom. Kaže da je teško dati precizan odgovor jer na površini naizgled postoji ravnopravnost, ali na manje vidljivim mestima uvek je drugačije.

Međutim, u svojoj poeziji Katarina Gripenberg se ne bavi rodnom problematikom:

– Kada pišem ne postoji ta granica, ne razmišljam da li sam žena ili muškarac. Mislim da tokom pisanja čujem kolektivnog govornika, kao da grupa ljudi pokušava da dođe do nekakvog uzajamnog slaganja, da pronađu svoju domovinu. Zato mi se čini da je to, zapravo, kolektivni glas. Posebnost pisanja je u tome što možeš biti gde god hoćeš i šta god želiš, ne postoje ograničenja, moguće je igrati različite uloge. Važno pitanje za mene u činu pisanja jeste šta je to identitet, kako je biti muškarac, žena, bilo ko… Imam prijateljicu koja voli da stavi lažne brkove. Nekako mi se čini da sam morala imati brkove u prošlom životu, jer se poprilično znojim u tom predelu (smeh), a i lepo je igrati uloge. 

Pesnikinja nam je rekla i nekoliko reči o pesmi koju je pročitala te večeri:

– U mojoj pesmi o Virdžiniji Vilf imala sam na umu nju kao pisca velikih romana, sa mnogo karaktera i sa veoma dugim rečenicama, sa vrlo preciznim zarezima i ritmom. Lirsko ja u pesmi pokušava da spase Virdžiniju Vulf od sudbine umiranja, nestajući u njenim knjigama. Za mene je ta pesma istraživanje pitanja kako reći, šta je fikcija, kako se možemo izraziti, šta je život i ko smo to mi. U zbirci pesama Ta min hand, det vore underligt (Take my hand, it would be strange, 2007) okrenula sam se velikim majstorima književnosti, a Virdžinija Vulf je jedna od njih, tragajući za odgovorima na pitanja kako treba živeti, pisati ili govoriti. Edit Sedergran (Edith Södergran) je rušila granice, nije pisala u rimama, bila je prvi ekspresionista u nordijskim zemljama. Ona je takođe jedna od literarnih veličina kojima se obraćam postavljajući ta pitanja.

Na pitanje o čemu trenutno piše, Katarina Gripenberg je izjavila:

– Pisala sam kratke komade za pozorište, a sada pokušavam da dovršim novu zbirku pesama. Teško mi je da je žanrovski definišem, ne doživljavam je kao čistu poeziju, već pomalo prljavo, na granici žanrova, jer su moje pesme prilično duge i možda sadrže elemente teatarskog, drame. Mislim da poezija pruža tu slobodu da pišeš šta god želiš, ali žanrovi ti pomažu da se samodefinišeš i načiniš sopstvena pravila. Ne doživaljavam sebe kao eksperimentalnog pesnika, to nije nešto što je planirano, tako su same pesme želele. U toj knjizi se bavim priručnicima današnjice, u kojima su saveti o tome kako uraditi ovo ili ono, pokušavam da se poigravam njima, njihovim tonom. Nije jednostavno govoriti o tome jer proces pisanja još traje.

Gripenberg je rekla i da bi volela da vidi pejzaže u našoj zemlji:

– Volim prazne prostore, napuštene gradove ili sela iz kojih su se ljudi iselili, čini mi se da tišina pomaže da se tamo bolje vidi i čuje. Dolazim iz takvog mesta u Finskoj, koje je u velikoj meri odredilo poetski prostor moje poezije. Ne smatram sebe urbanim pesnikom, više me privlače opustele, zanemarene fabrike u seoskoj prirodi.

M.S.