Za Pazolinija je smrt bila jedini život koji ima smisla. U Korunovićevoj zbirci (poemi) Gostoprimstva, čini se da je to život sa mrtvima. Ključne reči koje bismo mogli izdvojiti iz Pazolinijevog citata jesu: neprevodljivost našeg života, haos mogućnosti, stalno traženje odnosa i značenja, nepostojanje rešenja u kontinuitetu. Upravo ove smernice nam ne padaju na pamet kada govorimo o gradu mrtvih jer je grad mrtvih lišen negativnih predznaka i haosa koje nudi koncept života. Drugim rečima, boravak u gradu mrtvih oslobađa sve životne potencijalnosti dovodeći ih do paroksizma.

Korunovićeva zbirka počinje ulaskom u svet mrtvih (uvodim sebe u svet mrtvih), završava se izlaskom iz njega (ne mora biti uznemiravajuće/ napuštanje grada mrtvih). Ono što je između, moglo bi se sumirati citiranjem završnih stihova (s tim što razliku/ između neživih/ i neumrlih/ možda nećeš ni primetiti.) Ovde bi trebalo potcrtati reč neumrli kojom se upućuje na žive. Neživi jesu mrtvi, čak se može reći da je ova reč eufemizam. Ali upotreba reči neumrli uvodi čudnu markiranost u svet označavanja živih. Kao da biti živ znači samo biti obeležen jednim označavajućim minusom (negacijom, odsustvom obeležja) jer samo smrt ume/ toliko da se učini neophodnom. Upotreba ove reči nije slučajna, jer se ponavlja nekoliko puta, jednom je čak pojačana jer stoji uz reč nas– njihova iskustva dragocena su za nas neumrle.

Korunović svet mrtvih gradi sledećim postupcima:

– potenciranjem živosti predmeta naspram neživosti bića: klize živi tramvaji (1.)

– naglašavanjem sličnosti između svetova živih i mrtvih: Naime, u svetu mrtvih sve funkcioniše isto kao u svetu (ne)živih, od praktičnih problema, do pitanja za koja smatramo da se tiču duha. I mrtvi imaju zebnju da neće uskoro uslediti ništa/ drugačije od svega/ što im je već poznato. U svetu mrtvih postoji podrazumevajuće naselje, redovne autobuske linije, svet mrtvih je mesto koje se spominje u vestima danas je sunčano/ sa mestimičnom oblačnošću (2. i 3.), mrtvi obeduju (16.), ima trudnica i dece u svetu mrtvih – ima li ubedljivije potvrde života/ od toga da se razmnožavaju mrtvi (11.), ali i istih problema koji postoje u našem svetu kao što su ugroženi kanalizacioni tok, problemi sa branom, jer: i u naselju mrtvih/ možeš naići na ljude/ koji žive kao neljudi (15.) U svetu mrtvih, kao i u svetu neumrlih nisu popularna pitanja o bogu (25.) Prisutni su, sa druge strane i oštri kontrasti putem naglašavanja razlika, najčešće telesnih: tako, hranu i piće u restoranima nude odavno prežaljene ruke, a uzdišu tople istrulele grudi (3.), iz trule ponorne utrobe/ izranja/ draga zbunjujuća duša (11.), a može se desiti da ti se potpuno prepusti/ tragično preminula materica (26.)

– filmičnošću: takav je, recimo, susret između nasilnika i ubijenih, odnosno, njihovo mimoilaženje (6.) ili sledeći stihovi: dešava se da iz vode/ nespretno i mučno izađu/ nepoznate osobe/ u teškoj natopljenoj odeći (10.), mrtvi jednostavno pristižu/ poput začudnih kadrova (13.) Bitno je uočiti i pravljenje svesnog otklona od stereotipnih slika mrtvih koje smo, između ostalog, navikli da srećemo u filmovima: nije reč o telima/ bez duše i razuma/ kao u romerovom filmu (5.)

– ironijom: znaj da niko nema obzira koliko mrtvi (23.), nije lako biti tuđin/ i u svetu mrtvih/ jevrejin katolik nemac/ nepoželjan tuđ/ belac (19.) jer i među neživima/ može se naići na zazor/ pred nekim ko dolazi/ iz drugog sveta,… jer veći broj mrtvih/ može da pomogne da se zaboravi/ koliko je lako mrzeti/ žive ljude (20.) pronašao je sebe u gradu/ među mrtvima (4.) jer i njih prožima život (5.)

U zbirci je prisutna bespoštedna kritika sveta živih (odnosno neumrlih). To je najočiglednije u odeljcima u kojima se problematizuje odnos prema drugom, odnosno olakšanje pred činjenicom da je u svetu mrtvih moguća apsolutna objektizacija drugog, odnos obeležen našom dominacijom, gde je drugi samo telo na koje se nastavljamo, pri čemu nestaje zebnja prisutna u normalnim okolnostima u međuljudskim odnosima: kada budeš među mrtvima/ tada zaista možeš voleti.. bez zebnje da će nestati/ strast koja vas je spojila (7.), nemoj se ustručavati da se zaljubiš/ u mrtvu ženu (26.)  Takođe, prisutna je i kritika književnosti obeležena opet jednom vrstom straha, klonućem pred obavezom društvene odgovornosti pogrešno shvaćene kao teror političke korektnosti, svet literature je lišen briga našeg sveta/ bez posvećenosti/ politički korektnim temama jer mrtvi pisci ne duguju više/ nikom ništa (12.) Ne moramo se vraćati Kamijevoj rečenici s početka jer i Korunović dolazi do zaključka da u ovom svetu/ niko ne pruža sigurnost/ koliko mrtvi (18.) Činjenica da se kao najveće razočarenje navodi to što u svetu mrtvih nema vampira, raskrinkava naše predrasude, jer smo mi sami/ živi ili mrtvi/ postavili granicu između dva sveta (21.). Ovde treba imati u vidu ne samo doslovnu granicu između živih i mrtvih, već sve mentalne granice, u najširem smislu, bile one nepremostive ili bezazlene podjednako kao što je to uverenje da je najbezbolnija smrt – smrt u snu premda nema ničeg umirujućeg/ u buđenju/ u samoj smrti (21.)

Poema Gostoprimstva se sastoji iz trideset delova. Treba nešto reći i o njenom naslovu. Gostoprimstva mogu biti veza među svetovima, odlazak i boravak u svetu mrtvih, razmena ili potraga, izlet… Nema kulture, ili društvene veze bez principa gostoprimstva.”

Govoreći o tome kako je jedina mogućnost zapravo nemogućnost, Žak Derida je navodio primer gostoprimstva:

„ Ja naročito pokušavam da mislim kako bi jedino moguće x moglo da se javi u obliku nemogućeg. Na primer, kako jedino moguće gostoprimstvo jeste gostoprimstvo koje nije tek prosta pozivnica sa kojom domaćin otvara svoju kuću, svoj jezik, svoju problematiku, i to isključivo u meri, ili do određene mere, u kojoj gost poštuje određena pravila, i tako dalje. Gostoprimstvo nije tek pozivnica već bi trebalo da dozvoli i posetu – pa i u trenutku kada vas iznenadi gost koji bi mogao da vam uništi kuću. Ali, u tom slučaju, gostoprimstvo je nemoguće. Nemoguće je unapred prihvatiti da gost može da uđe i naruši, uništi ili potkopa sve u vašem ličnom poretku. No ipak, to je jedino moguće gostoprimstvo: to nemoguće gostoprimstvo. Jedino moguće gostoprimstvo je ono koje čini nemoguće, gostoprimstvo koje je otvoreno ka nemogućem.”

S obzirom na činjenicu da „tražeći gostoprimstvo, stranac domaćina priznaje kao subjekta i pravi sporazum sa njim zahtevajući, istovremeno, i priznanje sopstvenog subjektiviteta”,  moramo zapaziti da su u ovom slučaju, gostoprimstva iznuđena jer su subjekti iznuđeni. Odnosno, ako je smrt naš domaćin, mi moramo biti priznati kao subjekti – veza se ne može ukinuti, već je nužna. Bez obzira na šaljiv poziv preminulog strica, pismo u kome se kaže dođite u grad mrtvih, gostoprimstvo je u ovom slučaju nemoguće, odnosno, prema Deridinoj tvrdnji – upravo jedino moguće. Jedino moguće gostoprimstvo je ono koje nas čeka u svetu mrtvih.

„Ako nema onoga kod sebe nema ni mesta koje se pridošlici može ponuditi kao utočište, pribežište, boravište.”  Ukidanjem klasičnog koncepta materijalnosti, opet se svet umrlih ispostavlja kao jedino moguće boravište, jedino trajno, neminovno boravište u kome gostoprimstvo neće biti iznevereno. Moguće je da upravo zato, ma koliko naši životi bili nalik na ono što postoji u svetu mrtvih, mi ostajemo lišeni konačnog odredišta, sigurnosti, odnosno, najčešće živimo jednim neživotom.

učini ti se pri gašenju svesti

da je tvoj grad naselje mrtvih

možda je povod

neprirodan neljudski hod

žene na pešačkom prelazu

ili nepomična zloslutna ljudska

figura na uglu

…

mada se i tada…

potkrade misao

da je to previše života

za jedan grad mrtvih

Rešenje koje se nudi na kraju jeste rešenje prihvatanja sopstvene smrti, ali ne – kao puke neminovnosti, niti kao lišavanje straha od nje, već upravo pokušaj življenja kao da smo mi sami (već) mrtvi, odnosno, ako se setimo principa oslobađanja, tako da ostvarimo sve potencijalnosti bez straha od neuspeha. Stoga stihove samo idi/ kao da te nema iako se oni mogu tumačiti dvojako, možda ipak treba shvatiti kao pitanje koje ćemo sami sebi postaviti. To pitanje glasi: Jesmo li, zaista, živi?

Ivana Maksić