Kad god nešto počnem da činim, ja se trgnem, prekinem.

U meni nisam samo ja, sam u sebi, u sebi samoj, ima tela, jednog tela, ali nam se broj ne zna. Nekada sam negovao svoje ja; mislila sam o sebi uzvišeno, znao sam bivati ushićen kada bih  video svoj odraz u ogledalu, uživala sam u boji svog sopstvenog glasa, bili smo puni vrlina, drugi su mi to neprestano i svesredno potvrđivali. Vremenom sam prestao da se ogledam, ogledalo sam zamenila nekim drugim stvarima, izbacio sam ga iz upotrebe. Ljudi su bili još više opčinjeni mojom pojavom, mojim mislima, hodom i načinom na koji sam pojedine reči izgovarao. Shvatila sam da ne postoji na ovom svetu tako precizno ogledalo koje će moći da oslika sve moje vrline i sve moje podvige. Stoga sam prepustio ljudima da mi pruže čast da se kroz njih ogledam.

Vremenom smo se odali porocima. Pohvale su to iznudile od mene. Da je bilo poruga, možda bih na vreme shvatio da je bolje da se ubijem, da ubijem deo sebe, ili nju, ili da oni nas ubiju. Živeo sam u zabludi; da sam bar toga bio svestan. Onaj koji zna da živi u zabludi, može svesno da napravi izbor, može, čak, da odabere jedan od tačnih trenutaka kada će istupiti iz nje. Neznanje, poput našeg, daje okvir za uvek nove zablude. U njima nema delovanja, rada, nema jasno prepoznatih činioca niti činovniteljki. Sve nastaje i nestaje u jednoj krhkoj, bezobličnoj senci nastanka i nestanka.

Ponekad bih toliko pio, da narednog dana nisam znao za sebe. Tada bismo prebrojavali mrtve ili nestale, iako su čak i oni bili naša iluzija, zabluda. Ja bih pevao do zore, govorio bih sve što u inače nisam mislio, razmatrao stvari koje mi u normalnim okolnostima ne bi padale na pamet. Nisam ni slutila da mi u tim trenucima neko krade jezik, da mi potkrada reči i niže ih na svoju čačkalicu kao pravu poslasticu.

Jezik mi je bivao sve tuplji, reči sve suvlje, pa su tako beskrilne i kuse mlatarale među ljudima. Oni su ih hvatali, nabadali na viljuške, jeli, sladili se, u graji gromoglasno prepričavali njihove sastojke, odzvanjaše im oči ukusima. Bivali smo dvoje, troje, četvoro, mnoštvo. On bi, onda, još ne ustavši od stola, ne obrisavši masne usne, krenuo da šapće mojim jezikom. Postajala bih nema. Potkradena. Neupitno posramljena. Iščilela bi tada sva moja veština. Hranila bih se očima onim što su oni obuzdavali sa kradljivih usana.

Bio sam egocentrik: sada sam samo jedan običan dekoncentrik.

Zavesar

Trebalo je da prođe vreme, vreme je prošlo. Za sve to vreme, dok je ono prolazilo, kao i pre tog vremena, kao i nakon sveg tog vremena i njegovog prolaska, on se nije zapitao o tome, niti je, makar i na tren, pomislio da ih je zapravo bilo dvoje. Jedan leš, dobro skriven iza jedne, i umotan u drugu zavesu, već dugo ga nije podsećao na to. Nije imao koga ni da podseti, jer je bio dobro sakriven od svih, pa čak i od njega samog.

Sada je zavesar hodao sam sa sobom, ruku pod ruku, naglas razgovarajući, očekujući, čak, odjeke tog svog samogovora. Odjeci su bili tu, ali to nisu bili odjeci njegovih reči. Ni to ga nije  bunilo, stoga je očekivao još više. Važno je, valjda, bilo samo tek toliko, da su odjeci nekih reči tu; nikada pre – pa ni sada – nije bilo važno, čije su one i odakle dopiru. Upravo je to postojanje zavesara i njegove naizgled skrivene aktivnosti činilo takvim kakve one i jesu. Smišljao je odgovore, umotavajući se u zavesu, sve dok se ne bi spotakao o ohlađeno telo; tada bi se zaustavio. Ne bi ga preskočio, ne; niti bi pobegao od njega. Često bi ga samo ovlaš osetio, to hladno telo, telo umotano u zavesu; a onda bi se dugo ponašao kao da tog dodira nije ni bilo.

Možda je to pretvaranje bilo direktna posledica njegovog neznanja. Neznanja, koje se zasnivalo na jednom drugom neznanju – onom neznanju koje je vezano za pitanje života i smrti. Svako živo biće bar jednom u svom životu oseti dodir za koji nije do kraja siguran da li pripada smrti ili životu. Pripadnost dodira smrti lako bi odagnalo samo mišljenje o njemu; sa životom je, pak, često bivalo drugačije.

Naposletku, onaj koji ne zna ne može biti kriv; bar je u to verovao zavesar. Ali – čije su ovo reči; ko je to odjekivao dok je on hodao sam, ruku pod ruku, pitanje i odgovor su tinjali. Uloga zavesa je prvobitno bila u tome da ona ublaži kontakt sa bodljikavim žicama. Kako ih je bilo dvoje, zavesar i to drugo biće bi često zavese koristili da ne bi zapali u iskušenje da naleću na bodljikave žice. Jednom prilikom se zavesar zaboravio, pa je zamalo očekivao, da će na nekom mestu, i u neko vreme, daleko od zavesa, daleko od hladnog tela uvijenog u zavese, moći videti nešto, ili nekog, nalik na to telo, nalik na izvor reči i njihovih sve učestalijih odjeka.

A ohlađeno telo je ležalo na dobro poznatom mestu, i nikakva zavesa, nikakve reči, nikakva bodljikava žica nije mogla da ga otelotvori.

Svačija umešnost

(Ludak peca u kadi.

Lekar (psihijatar): je l’ grize?

– Ma ne, ludače, jer ovo je kada!)

Citat uzet iz A. Kamijevog Mita o Sizifu

U desnom uglu sobe, u levoj fioci dole, ležale su mošti. Mošti su bile u testu, a testo u toj fioci, fioci za pidžame. U trenu kada se fioka zalupila, zalupila su se i vrata. Iznad fioke pojavio se oblak prašine koji se polako raspršivao u čestice. Ispod vrata još uvek su titrala nečija stopala sa druge strane.

Ali testo se moralo premesiti. Ponovo se premesiti, iznova i iznova, uvek čistog uma, mesiti i premesiti, a onda opet zatvoriti fioku u kojoj su stajale pidžame.

Ali kako ga sada premesiti? Tamo ispred vrata stopala još uvek stoje, čekaju povoljan trenutak, čekaju škripu otvaranja fioke i jecaj unutar onog koji je otvara. Čekaju ispred na znak, znak nakon kog će ponovo pozvoniti tražeći mošti nazad.

Kako otvoriti fioku? Šta se, na kraju krajeva, događa sa moštima ako se testo ne premesi? Sve su to bila krajnje inteligentna pitanja, ali policiju to nije zanimalo. Njih je zanimala pravda, njih su zanimale mošti. Njih nisu zanimala inteligentna pitanja, njih su možda zanimale inteligentne radnje. Tačnije, njih je zanimalo inteligentno izvršavanje radnje; ako inteligentno znači ažurno ispunjavati naredbe. Da, njih je to zanimalo. Pozvoniti, uručiti, zavezati, privesti, najzad – mošti oduzeti. Nikakvo testo, nikakvo premeštanje moštiju, nikakav raspored, najzad – ni pidžama. Ništa što bi ugrozilo inteligenciju. Nikakve spoljne niti manje bitne stvari. Inteligentan čovek, najzad, ume da razlikuje bitno od nebitnog.

Ali testo je bilo tako pohotno. Teralo je na blud. Mošti u njima nisu bile uzrok bluda, ali ni otklon od njega. Tek tako – one su bile tu, skrivene u testu, a testo je bilo tako meko, tako vlažno, da se niko nije mogao spasiti dodirivanja. Postao je to takoreći svakodnevni ritual. Otvoriti fioku, pomeriti pidžame, dotaći testo, uroniti u testo, početi sa tim, mesiti testo, ne osećati mošti u njemu, mesiti dugo, još duže, mesiti kao da je to zbilja poslednji put, jer policija je ispred, mesiti i misliti kako je sad ipak najbolje, zaboraviti, zaboravljati, ostaviti testo, zatvoriti fioku. Zatvoriti je samo da bi ponovo bila otvorena. Ne brinuti se za policiju, ne misliti na vrata, ne motriti stopala s druge strane vrata samo dok to traje, skoro zaboraviti na to, skoro zaboraviti na zvono, uručivanje, pozive, kazne, zabrane, kršenje zakona. Znati, najzad, da je zakon prekršen, ali nemati šta reći u svoju odbranu.

Odložiti ulazak, odložiti topot tih inteligentnih čizama, prisvojiti, prigrliti testo čak i po cenu da fioka ostane zauvek zatvorena. Leva fioka, u desnom uglu sobe, dole. Ona u kojoj su obično stajale pidžame i posteljina, ali sada stoji nekakvo testo koje se iz dana u dan mora premesiti, jer se mošti nalaze u tom testu.

Sve će to biti oduzeto, možda već sada, sada – dok klečimo kraj otvorene fioke, fioke sa testom, fioke sa testom u kome su mošti, fioke za pidžame. Vreme je, reći će, da testo predate nekoj drugoj porodici. Predugo je ostalo kod vas, u vašoj fioci.

Dođavola i sa tim. Fioka je prazna. Izvolite pogledati.