Моли преводиоце да се не осете погођени овим закључком; на општем плану он је, као и сваки други закључак, релативан, али ја га за себе начелно прихватам. Не толико кад се ради о клептоманији, али ко зна шта све може да нас вреба иза угла неке опскурне реченице: мегаломанија, параноја, хипертрофија или пак астенија маште, суви цензорски дух, варљива илузија знања, или необуздана издашност као у следећем примеру, сасвим супротном преводилачкој клептоманији: преводећи Раблеа на енглески, сер Томас Уркарт није могао да се уздржи да не дода и своје сопствене шале и тако удвостручи обим већ позамашног Пантагруела и Гаргантуе.
Давид Албахари, чија дела већ годинама преводим на француски, неко је ко врло добро познаје сву ту проблематику, јер је и сам преводилац. У складу са својим познатим смислом за хумор, он је на разним књижевним манифестацијама у Француској, где се такорећи редовно виђамо, говорио да преводи његових дела више нису његови текстови него су текстови преводилаца. На једном књижевном фестивалу у Нормандији, одговарајући на питање о односима аутора и преводиоца, отишао је много даље. Рекао је да је после свих тих година сарадње његов преводилац толико проникао у његово дело да он више и не пише своје књиге које се појављују у Француској. Тобоже, само пошаље кратак синопсис свом преводиоцу и овај напише текст.
Наравно, сви су се у сали смејали. Смејао сам се и ја. Међутим, убрзо је изашао његов роман Ћерка. За оне који га нису читали, ради се о псеудопорнографској причи на фону наше порнографске и егзибиционистичке епохе. Ту сам видео у ком грму лежи зец: Албахари је, значи, пред француским читалаштвом припремао себи одступницу, алиби. Ако неки буду шокирани његовим излетом у порнографију, моћи ће да мисле: ма то није Албахари, то тај Лукић лудује. Зато, рећи ћу вам у поверењу: припремам Албахаријеву књигу под насловом Син. Биће то псеудокримић у којем, на фону наше криминогене епохе, један писац и његов преводилац покушавају да се разрачунају и разлуче најзад шта је чије. Пишем то директно на француском. Ако се таква књига икада појави и на српском, знајте да ће то бити не само Албахаријев роман него и његов превод сопственог романа. Видите куда све превођење не води!
Реч на додели признања Српског ПЕН центра за 2011.
——————————————————
Шездесет година Удружења књижевних преводилаца Србије
Удружење књижевних преводилаца Србије основала је 1951. године група угледних преводилаца, активних још пре Другог светског рата – др Милош Ђурић, Живојин Симић, др Божидар Марковић, проф. Михајло Ђорђевић, Вера Стојић, Боривоје Недић, Јелисавета Марковић, Петар Митропан, проф. Рашко Димитријевић и Лука Семеновић.
Данас Удружење књижевних преводилаца Србије има око 350 чланова, примљених на основу строгих и високих критеријума. Године 1968. установљена је преводилачка награда „Др Милош Н. Ђурић” за најбољи превод у току календарске године на основу оцене жирија састављеног од угледних чланова Удружења. Први добитник је био Бранимир Живојиновић за превод Рилкеове поезије, а награду су потом добијали Стеван Раичковић, Коља Мићевић, Александар – Саша Петровић, Иванка Павловић, Јован Христић, Десанка Максимовић, Иван В. Лалић…
Поводом јубилеја, који је обележен под покровитељством Бориса Тадића, на свечаности су додељене и Повеља УКПС за изузетан допринос остваривању циљева Удружења: Јовану Јанићијевићу, Радивоју Константиновићу, Олги Кострешевић, Мири Вуковић, Јелени Стакић, Дринки Гојковић, Арпаду Вицку, Неди Николић-Бобић, Душку Паунковићу, Живојину–Бати Кара-Пешићу, Кољи Чајкановићу, Мирослави Спасић и Ани Србиновић.
Награда Српског ПЕН центра за 2011. годину припала је преводиоцу из Француске Гојку Лукићу, који је, поред осталих, на француски превео по неколико књига Албахарија, Горана Петровића, Басаре, Селенића, Тишме… а веомаје активан промотор српске литературе на промоцијама у француским књижарама и литерарним фестивалима.
(Извор: политика.рс; аутор: Гојко Лукић)
