Ili tako nekako. Svega mu je dosta. Nije više u stanju da piše romane – što je dobra vest za za srpsku književnost – i svodi račune. Kad smo već kod računa, verovatno ih svode i izdavačke kuće koje je alavošću oterao u bankrot. O tome je neku reč, sa izvesnim zakašnjenjem, prozborio i njegov bivši urednik, Vidosav Stevanović. Kad on nešto hoće, veli Vidosav u razgovoru sa Nenadom Prokićem, to tako i biva. Kako, to niko ne zna. Niti će se ikada saznati. A i bolje je da se ne sazna.

Već sam pre nekoliko godina pisao da je „otac nacije“ čovek vazda zabrinut isključivo za svoju sudbinu, ali da je pronašao idealno rešenje da svoju sudbinu poistoveti sa sudbinom srpskog naroda. Namestio mu se ko kec na deset kulturni model zasnovan na halucinacijama, poskočicama, narodnim poslovicama i slavskom palamuđenju. Na ruku mu je išla izanđala matrica „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“. Niz dlaku su mu išli provincijski poluinteligenti koje je vadio iz zemunica, dovodio od ovaca, instalirao ih po udruženjima, strankama i akademijama, davao im stanove i poslove ne tražeći ništa osim lojalnosti. I dupeljublja.

Ali ostarilo se, izlapelo se, pa visokomudrije sve češće potkazuje samo sebe. Uplašio se jedne zgode Ćosić stravične mogućnosti da zaglavi na haškom sudu, pa trk na VMA po lekarsko uverenje o nesposobnosti. U tom antihaštvu ga podržao i Koštunica, pa je Ćosić promptno promenio mišljenje. Do tada Koštunica bio „neodlučni smutljivac i monarhista“, a posle nekoliko strana eto ti Koštunice kao „mudrog i promišljenog državnika“. Eh, ta dvojica, braća rođena. Ide Ćosić i dalje, pa izriče basnoslovnu laž da ga je Đinđić, nešto ranije „zapadni plaćenik“, poslušao i počeo da vodi „nacionalno odgovornu“ politiku. Sad bi čovek rekao da se gnevim na knjigu u „Tuđem veku“. Ali daleko od toga. Toplo je preporučujem za čitanje. Nakon čitanja tupsoni će biti još tuplji, što je izvestan dobitak, a oni pametniji će jasno videti sve uzroke naših decenijskih nesreća.