Najveći deo knjiga koje su se borile za danske književne nagrade opipao sam (šta čitao, bre, vino /i pivo/ pio s autorima) na licu mesta, na Bogforumu, danskom sajmu knjiga, a bogme i po Srbiji.

Gunnar Viby Mogensen je napisao dvotomnu ciglu od 650 strana „Istoriju danskog društva blagostanja – godine posle 1970.“ Te je godine država Danska unišla u EZ. Iz ove knjige se može videti kada započinje erozija tog koncepta, a polako počinje da se probija mišljenje da „država ne treba da hrani džabalebaroše“, što je kulminiralo poslednjih godina: sada je na vlasti ekstremna desnica, pa nije čudo što je onaj Brajvik, onaj što je pucao na norveške skojevce, izjavio da mu se od evropskih vlada najviše sviđaju italijanska i – danska. (Ali, tu nastupa mentalitet: meni je teško da nađem makar jednog Danca koji se, eto, slaže s politikom njihove vlade, danski se mentalitet ne da, ne popušta.) Blagostanje svih više nije čak ni deklarativni cilj, a ekonomska kriza samo je pojačala pritisak. Knjiga statistički hladno analizira srž problema s (ekonomskim) imigrantima: a to je problem radnih mesta (ako imigranti nemaju školu). Takav rezon je tabu jer teror multikulturalizma ne daje da se to nazove kako jeste. Ipak, je li autor u pravu kada kaže da „danski narod“ želi još strože antiimigracione zakone od ove, desničarske, vlade? Ko ih je uopšte doveo na vlas’? Bilderberg, snajka, Bilderberg.

Rasmus Nikolajsen je napisao knjižicu na 68 strana o – levičarskoj poeziji pod jasnim naslovom „Socialdemokratisk digt“. Duhovite i oštre – skoro pa kao aforizmi – pesme kritikuju bogate socijaldemokrate koji u svojim kolonijalnim baštama gaje ljubav za radničku klasu, da isparodiram Viba.

Inge Pedersen je napisala razvojni roman – kako stoji u podnaslovu – „Za Ameriku“. To je povratak u prošlost, kako ratno dete, tačnije devojčica, u danskoj provinciji (o Jilendu je reč) raste u đevojku željnu znanja pa zatim u mladu ženu željnu čačkanja mečke. Radnja se događa 1940-ih i 1950-ih, naravno da ima autobiografskih elemenata, ne samo geografskih (autorka je rođena 1936), to je priča o ocu sanjalici i praktičnoj majci, što smo navikli da čitamo iz muškog pera. A ipak je ovo jedan antirazvojni roman, o gubitku snova i pobedi čamotinje kancelarijskog posla.

Anne-Cathrine Riebnitzsky kao soldatkinja bila je 14 meseci u u Avganistanu, u Helmandu. Napisala je knjigu „Ženski rat. Susret danske vojnikinje sa ženama Avganistana“. Talibani tlače žene, a međunarodne vojne trupe jedina su im šansa da se suprotstave. Teško je biti žena vojnik. Ali i slatko, što bi rekli naši rudari.

Flemming Rose napisao je knjigu „Tiranija ćutanja“ i uz domaćina Leifa Davidsena je imao promociju kojoj sam prisustvovao na prošlogodišnjem Bogforumu (nešto je objavljeno na e-Novinama još dok sam bio tamo). Tema je „situacija“ posle karikatura Muhameda koje su izazvale antidansko raspoloženje u velikom broju islamskih zemalja. Rose izlaže mišljenje koje odstupa od većinskog kilavog antiliberalnog stanovišta, da se treba uzdržavati od takvih izazivačkih crteža, jer to vređa vekovna, štaviše milenijumska verska osećanja muslimana. To što takva stanovišta iznose ljudi koji bi trebalo da budu liberali do jaja, samo pokazuje koliko je multikulturalizam postao politički korektna diktatura. Samo što se u pozadini ove knjige stalno oseća da se CIJi mnogo sviđa šta je autor napisao. Snajka, da ti kažem: meni su ova dvojica, Flemming i Leif, mlogo sumljivi. Garant su na platnom spisku CIJE.

Susanne Staun je napisala novi krimić u stilu film-noara „Døderummet“. Maria Krause je mlada patologinja koja dobija na pladnju tinejdžerski ženski leš, pa sad vi vidite. Obdukcioni nalaz otkriva lek protiv – kuge. A da ne pričam kako je leš iseckan. I – šta se događa? Patologinja će da razreši misteriju, eto ne mogu da odolim. Susanne ne imitira skandinavske kolege, i evo predloga izdavačima.

Nikoline Werdelin je prikupila satirične novinske stripove koje je godinama objavljivala u Politikenu i objavila ih u dva toma pod naslovom „Homo Metropolis 1994-1999“ i „Homo Metropolis 2000-2004.“, na ukupno skoro 700 stranica. Sve je moglo da bude predmet njene satire, pa i pedofilija. U poređenju s amerikanskom paranojom na tom polju, prilično osvežavajuće. Danski ženski Koraks.

Marie Katrine Guldager napisala je roman „Vuk“ i to je pohvala pripovedanju, porodična povest koja počinje malo pre Drugog svetskog rata a završava se u naše vreme. Leonora počinje knjigu tako što kaže da je sve što želi na svetu to da umlati svoga brata Henryja. On je po svemu to i zaslužio kakav je gad. Već godinama pokušavam da nekog izdavača nagovorim da objavi roman sličnog sadržaja „Psoglav“ Mortena Ramslanda, čak sam nekima slao i fotokopije engleskog prevoda ali je 360 i nešto stranica svima „predugo“. (Naši izdavači su jajare: kada je reč o knjizi malog obima, onda prezrivo vele: „Pa to je sitnica, mala para za vas a i nemate posla“ {a to znači, daj tu siću nama, šta će ti to?}, a ako je reč o dembeloj knizi, pa Skandinavci ispljunu veću lovu, e onda gramzivo razrogače oči „Pa šta će tebi sirotinji tolike pare, mi smo izdavači, imamo tajnice moramo da platimo štampu, nama to treba, tebi je to premnogo…“) I ova knjiga, nešto kraća od „Psoglava“, dakle samo 288 stranica, jeste ona književnost zbog koje smo počeli da čitamo a možda i poželeli da pišemo. Priča. Pripovedanje.

Olav Hergel je napisao roman „Useljenik“. Zaki je crnpurasti imigant koji je uspeo da se upiše na fakultet i posle prijemnog ispita hoće da napravi žurku s frendovima. Odu oni u diskać, kad tamo na vratima – rmpalija koji ne ljubi useljenike. Ua nacisti!

Hans Henrik Møller napisao je „Burgundiju“, istorijski roman koji pokriva oko 130 godina života dve porodice sa ostrva Bornholm. Malo je knjiga u Danskoj koje se bave ovim danas retko naseljenim danskim kopnom. Osim toga, autor je morao da se pobrine da mu likovi govore autentičnim bornholmskim dijalektom, koji je danas poznat samo naočarcima sa Instituta za nordistiku. Pa onda istraživanje … Obimno delo, enciklopedija Bornholma u vidu romana, koji pokušava da sledi uzor „Mi utopljeni“ Carstena Jansena, a možda i Joyceovo konzerviranje Dublina.

Anne Lise Marstrand-Jørgensen uzela je biografiju Hildegard von Bingen, srednjovekovne kompozitorke i mističarke (monahinje) kao osnovu za roman. Čemu to, zašto se vraćati osobi iz XI i XII veka o kojoj ima malo podataka? Ima li šta da nam poruči srednjovekovni feminizam? Luda žena ili proročica, to pitanje je namerno ostavljeno bez odgovora, ali autorka naravno navija za svoju junakinju.

Jens Blendstrup je napisao „Bombajski lonac“. Reč je o Leifu Ballebyju koji igra „monopol“ s ocem i gubi, a za kaznu mora u vojsku na 12 meseci i to na Bornholm. Zvuči kao poučni omladinski roman. Leif je slabić i šonja kakvog majka ne rađa dva puta. Ovo je zapravo nastavak autobigrafskog romana „Bog progovara“. Blendstrup je otkačen, duhovit, pravi Danac, koji ume da se taba s dominantnim ocem (bar u knjizi) i istovremeno da ulovi duh vremena.

Nagradu za non-fikšn „Georg Brandes“ (kao kada bi se zvala Jovan Skerlić), dobio je Dan Ringgard za putopisne eseje ”Osećaj za mesto“.

Pia Juul dobila je za zbirku pesama „Radio pozorište“ nargadu Montana (ime nosi po proizvođaču nameštaja, a jedan od osnivača je dnevnik Information). Na naslovnoj strani je staromodni radio-aparat – a šta bi drugo – i posle njene zbirke pesama iz 1993. „Apćiha jednog mrtvaca“ /En død mands nys/ i jednog romana (koji je inače pre godinu-dve dobio nagradu danske banke), pripovedaka, posle knjiga za decu i nekoliko drama, konačno je napisala zbirku pesama koja može i da vas zasmeje i da vas natera da se zamislite. Beli stih je u pitanju, poezija ima priču, štaviše i svoju junakinju s imenom Eliza Čom, koja govori iz različiith uzrasta, čak i sa 60 godina (Pia Juul je rođena 1962) i razgovara s mužem, majkom, rodbinom, s jednim pokojnim pesnikom iz XVIII/XIX veka, pa čak i s jednim gradom. Koblenc progovara. To je erudička poezija, ali nije da nije juicy.

Harold Voetmann je napisao biografski roman o Pliniju „Budan“. Pisac je klasični filolog po obrazovanju, preveo je već Petronija i Plinija, i u ovoj knjižici od 150 stranica spojio je oba pisca. Opisi orgija pomalo podsećaju na Pazolonijeve filmove.

Pesnička zbirka „Žderači konja“ Thomasa Boberga bila je predstavljena na Novosadskom književnom festivalu avgusta 2010. Bila je nominovana za nagradu Montana. Publika na festivalima je po pravilu malobrojna i sastoji se uglavnom od samih učesnika koji iz ljubaznosti aplaudiraju, siti i napiti od festivalskog ručka i umorni od izleta. Retko dođe koji namernik, željan književnosti same. A ipak je poezija Thomasa Boberga uspela da probudi slušaoce u Pozorištu mladih, gde se festival sklonio zbog kiše. Pa je bilo aplauza više nego obično. Boberg je napisao oporu zbirku pesama koja se čita kao zbirka priča, o Danskoj kojom vladaju licemeri, o pesnicima koji su lažne savesti svoga društva, a zapravo su opsednuti dotacijama, kolumnističkom slavom i time da na koktelu lupe dobar štos u pravo vreme, po mogućstvu pred nekom dobrom ribom. Danska u ovoj zbirci ni pet para ne daje za kulturu, knjige su višak, traži se samo stanovi