Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, nateralo ga je da ode u egzil 1933. godine.
Živeo je u Danskoj, Rusiji i Finskoj, pre nego što je otišao u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja napustio je SAD 1947. godine, a definitivno se nastanio u Berlinu 1949.
U Brehtovoj teoriji pozorišta (Epski teatar), koja je antiaristotelovska, angažovana su sva sredstva moderne dramaturgije, da bi se gledaoci doveli do racionalnog izbora, a ne do emocionalnog pročišćenja.
On je opisivao svoje predstave kao “kolektivne političke sastanke” u kojima i publika treba da učestvuje. Da bi ovo postigao, Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. On je to zvao “efekat distanciranja” ili “V-efekat” (Verfremdung).
Breht u svojim delima smenjuje sentimentalno i groteskno, impresionizam i naturalizam, egzotičnu bajku i novinarski sarkazam, igra se rečima i paradoksima.
U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom “Ne buljite tako romantično”. Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.
Brehtov uticaj je vidljiv i u savremenem filmovima. Režiseri, poput Larsa fon Trira, Rajnera Bernera Fasbindera i Žan-Lik Godara u svojim filmovima koristili su njegovu teoriju distanciranja.
Breht je podržavao diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično je poručio kritičarima: “Ako narod loše misli, promenite narod”.
Dobio je Lenjinovu nagradu za mir 1955. godine.
Napisao je više od 40 drama, a neke od njih su “Bubnjevi u noći”, koju je napisao 1922. godine, “Čovek je čovek” iz 1926, “Majka hrabrost i njena deca” (1941), “Galilejev život” (1943), “Dobri čovek iz Sečuana” iz 1943, “Kafkaski krug kredom” (1954) i “Zadrživi uspon Artura Uija” (1956).
