Roman „Sindbad se vraća kući“ objavljen je 1940. godine, kao neka vrsta odgovora na prozni ciklus o Sindbadu Đule Krudija, koji je napisao 90 novela sa Sinbadom kao glavnim junakom. Pored osnovnog sloja koji govori o sukobu starog i novog, o zalasku civilizacije devetnaestog veka i prevlasti novih običaja i vrednosti, ovaj roman u drugom planu jeste dalekosežna postmoderna igra, koja počinje od Krudijevog predloška, a završava u „Hiljadu i jednoj noći“ i Homeru. Utoliko se može reći da je reč o reprezentativnom delu svetske književnosti, jednom od onih koja se uvek čitaju u pravo vreme. Roman „Sindbad se vraća kući“objavljen je na početku Drugog svetskog rata, kada je izgledalo da se zapravo nastavlja prethodni, „nedovršeni”, Prvi svetski rat.
Svet emocija u njemu je začudno realizovan i on nalazi odjeka u bolnoj duši koja nije uspela da izvida rane. Realni svet je otišao sasvim dugim smerom, čak suprotnim. Sindbad više nije samo junak sna, nego je i kreator, pisac romana o tom svetu; on je sam Krudi. Žuđeni san samog romansijera Maraija, san kojim se emocionalno uspostavlja minulo vreme, minula zbivanja i minule emocije, njihov eho koji i dalje živi.
Babić, koji je preveo Krudijeve novele (objavljene kod „Prometeja”) podseća da je Krudi umro 1933. u 55. godini u bedi i zaboravljen, a bio je slavljen i obožavan posle Prvog svetskog rata kada je opisivao svet koji je nestao s ratom. Marai, koji je postao slavan kada je Krudi već bio zaboravljen, divio se ovom piscu koga, kako je naveo Babić, danas slave u celom svetu kao mađarski pandan Prustu, i koji je uvršten u mađarski literarni Panteon.
Pisac Marai, koji je već imao desetak romana i primljen je u mađarsku Akademiju nauka i umetnosti, imao je smelosti, ocenio je Babić, da koristi delove iz Krudijeve knjige i napravi pravu literarnu bravuru bez straha da će mu se prigovoriti da je falsifikator i tako stvori roman koji bi se mogao smatrati postmorednim, ali pola veka pre nego je taj pravac uveden u glavne književne tokove. Prema njegovim rečima, nije obavezno da se pročita Krudijev „Sinbad” da bi se čitao Maraijev, iako je veliko
zadovoljstvo čitati ih uporedo da bi se videla sva bravuroznost Maraija, koji je, uzimajući tuđeg junaka, napisao potpuno novo, originalno delo.
Po oceni Nenada Šaponje, Maraijev „Sinbad” je i posle 70 godina bitno delo koje prati višeslojnost egzistencije glavnog junaka raspetog između nacionalnog i ličnog. Roman prati jedan dan u životu Sinbada, koji je simbioza pisca Krudija, boema, gospodina, bonvivana, i njegovog imaginarnog alter ega. To je, po rečima Šaponje, „začudni roman sasvim nepatvorenog poetskog i esejističkog spregnuća”.
Izvor: dnevnik.rs, autor: N. Pejčić
