Konstantna zapitanost nad manifestacijama ljudske prirode u miljeu prirodnih oaza urbanizovanog savremenog sveta, jedna je od osnovnih poetičkih preokupacija pesnika kineskog porekla Artura Zija. Suprotna dinamika pokreće poeziju Dajan Vord. U njenim pesmama sama reč pokušava da, putem digresija i semantičke rasparčanosti preoblikuje spoljni svet, prema zakonima diskursa.

Rubrika poezija donosi pesme Ognjena Petrovića, Dragoslave Barzut, Tamare Šuškić i Viktora Radonjića. U pismu Ognjena Petrovića spajaju se teatralna dramatizacija pesničkog iskustva i anti-utopistička koncepcija jednog virtuelnog „društva spektakla“, posle sutra. U stihovima pesnikinje-performerke Dragoslave Barzut odvija se subverzija na dva nivoa: na grafičkom, gde slovo, gotovo na letristički način, podriva pismo, i na seksualnom gde lirski subjekat osporava, obezličuje zadatu seksualnost i svoju ulogu u takvoj seksualnosti. Tamara Šuškić, koja se javlja posle duže pauze, u svojim prepoznatljivim stihovima-sinkopama niže scene koje podsećaju na nemontirane filmske kadrove. „Brze“ stihove Viktora Radonjića generiše paronimija, ali iako ih odlikuje izrazita zvučnost, kroz isprekidane slike oni donose samosvojnu refleksiju o egzistenciji subjekta i njegove reči.

Tematski odeljak o poeziji čine tekstovi savremenih nemačkih pesnika posvećeni problematici nastanka pesme. Na tragu Bena i Valerija, o ličnim pesničkim iskustvima progovaraju Norbert Humelt, Ginter Helmih i Karl Krolov. U ovim tekstovima pisanje pesme se čas poima kao „proizvodnja“ i kao „pravljenje“, a čas kao „plod nadahnuća“. Te oprečnosti u tekstovima polemišu na interesantan način. O tome u uvodnom tekstu Stvaralački tabu piše Marko Stojkić, koji je priređivač temata.

Uživajte u čitanju!

http://www.agoncasopis.com/

Bojan Savić Ostojić