Pesak zauvek u ustima, kamen u srcu, trnje ispod noktiju – ovako Titos Patrikios (Atina, 1928), živi klasik grčke poezije, u pesmi „Skice o Makronisosu“ slika svoje višegodišnje izgnanstvo na jedno od dva kažnjenička ostrva – drugo je bilo Ai Stratis – gde je, zajedno sa drugim grčkim komunistima, bio zatočen u logoru po završetku Drugog svetskog rata.

Decenijama kasnije o tome ne želi previše da govori. Pa ni ovih dana u Beogradu, gde se obreo kao gost književnog festivala „Oslobodi reč“, u okviru 77. Međunarodnog Kongresa PEN-centara sveta.

Ipak, u razgovoru za naš list, dodaje da je to bilo „ostrvo za mučenje, u psihičkom i fizičkom smislu“, na kome se razboleo, dobio tuberkulozu. „A onda sam premešten na drugo, gde nije bilo tako surovo, nastavio da pišem i završio svoju prvu knjigu stihova, o glavnim stvarima u životu, ljubavi, smrti, revoluciji i životu.“ U tome mu je pomogao jedan drugi logoraš, dvadeset godina stariji, Janis Ricos, u to vreme poznati grčki pesnik.

Prethodno je već prošao pakao Drugog svetskog rata.

„Stotine hiljada ljudi, tokom tih ratnih godina nemačke okupacije Grčke, umrle su od gladi, a ja sam se priključio partizanskom pokretu otpora. Imao sam petnaest godina, i objavljenu prvu pesmu, u jednoj književnoj reviji za mlade. Pred kraj rata, nemački kolaboracionisti su me uhapsili da me streljaju. Pet minuta pre egzekucije nešto nepredviđeno se desilo, uspeo sam da pobegnem. Ali, stajao sam pred uperenim puškama, spremnim za paljbu – mada u tom trenutku nisam bio svestan koliko je ozbiljna ta pretnja bila.“

Poezija ovog istaknutog grčkog intelektualca obeležena je iskustvima egzila, rata, patnji i poniženja tela i postojanosti duha. Ukoričena u 15 knjiga, „traži odgovor na pitanja koja još nisu postavljena“.

Pisanje poezije za Patrikiosa je vid slatkog mučeništva. „Poezija je za mene opijum, ne mogu da je se oslobodim. Iza polazne inspiracije, slede sati i sati pisanja. Radim na stihu kao drvodelja. Potrebno je mnogo vremena da spojite tek dva stiha. Kao kad gradite zid, u kojem svaka cigla mora biti na mestu, inače će se srušiti. Ne stavite li reči na pravo mesto, pesma se ruši.“
Odavno je svrstan u generaciju grčkih „pesnika poraza“.

„Taj termin su skovali kritičari, ja ga tako ne vidim. Opisivao sam u svojim pesmama poraz levice tokom građanskog rata, i kao u antičkoj tragediji, gde se glasnik loše vesti smatra odgovornim za nju, pesnicima koji su pevali o stvarnosti, pripisano je da su tu stvarnost stvorili. I da su odgovorni za nju, kao da smo mi političari.“

Posle završenih studija filozofije, sociologije i prava, u Parizu, šezdesetih i sedamdesetih godina, po povratku u zemlju, radi kao profesor, jedno vreme i advokat, u Atini.

„Bio sam vrlo angažovan svedok vremena, ali samo u jednom periodu. Pre je to bio kritički stav prema politici, jer angažman, mada pozitivan, podrazumeva da budete poslušnik, potčinjavate se hijerarhiji, pravilima i vođi. Želeo sam da služim demokratiji, a ne liderstvu, koje uvek sadrži i težnju za nečim božanskim, večnim. Svi diktatori žele vlast čak i posle smrti.“

Čim je u Grčkoj na vlast došla vojna hunta, 1967, nije mu bilo opstanka. Ponovo je u bekstvu, ponovo u egzilu, ponovo u Parizu. „Došli su, odmah, da me uhapse, ali, srećom, otišli su u pogrešnu kuću. Pobegao sam za Pariz i dovršio postdiplomske studije.“

Lisjen Goldman, sociolog rumunskog porekla, s kojim je pripremao tezu, bio je vrlo mudar kritičar literature. Od njega je mnogo naučio. „Proveo sam te godine, onako mlad i stidljiv, u društvu Sartra i njegovog kruga, pogotovo šezdeset osme. Moja poezija svedoči o svemu što sam iskusio iz prve ruke.“

Lepša strana Patrikiosove poezije jesu stihovi o ljubavi, o kojoj peva celog života. Objavljene su pre neku godinu, sakupljene u posebnu zbirku, čiji tiraž je začas planuo. „U mladosti, naše iskustvo ljubavi je ograničeno, ali posedujete ogromno osećanje ljubavi. Što smo stariji, više upražnjavamo ljubav, ali je manje osećamo.“

U početku je, kao i svi mladi, bio veoma radikalan, revolucionaran. Želeo da se oslobodi svekolike tradicije, makar to bila i antička grčka. „Trebalo je da prođu godine, da shvatim kako mi ta tradicija pomaže da obogaćujem svoje iskustvo i poeziju.“

Tako je nastala zbirka poezije na teme iz antičke mitologije, koja govoreći o starim Grcima, govori o savremenim problemima. Kod nas je objavljena pod nazivom „Odisejeva lukavstva“ (Smederevo, Međunarodni festival poezije Smederevska pesnička jesen, 2006), u prepevu Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog, koji su preveli i njegovu prethodnu zbirku na srpskom „Obećano more“ (KOV, Vršac, 1996). Prema njima i danas oseća veliki moralni dug, jer bez njih ne bi bio poznat u Srbiji. „Takve stvari ne smemo zaboravljati. Zaborav, to je vrsta smrti, da citiram to opšte mesto.“

Kao i mnogi drugi pisci, Patrikios smatra da je Odisej lik s kojim se najlakše identifikuje, najsavremeniji grčki mitski junak. Neko ko sabira sva čovekova iskustva: rat, lutanja, bekstva, povratak. I večito ostaje nezadovoljan, što je, svakako, situacija modernog čoveka.

Kako pisci i umetnici funkcionišu u Grčkoj, u vremenu ekonomske krize i njom izazvanog socijalnog haosa?

„Ne volimo da kukamo, bar ja neću. Moramo da tražimo izlaz. Zato sam ovog puta u Beogradu veoma srećan. Primećujem veliku razliku, nabolje, u svemu, u odnosu na 2006, kada sam poslednji put ovde bio. Posmatram lica, mnogo su lepša. Ljudi se osećaju bolje. Atmosfera je lepša. Srećan sam zbog toga. Zato se nadam da ćemo i mi našu krizu prevazići. Ne smemo prestati da radimo. Godinama je u Grčkoj vladalo izobilje, na račun zajmova. To je ta igra špekulacije i kontrole, koju nameće međunarodno tržište, banke, čije se mahinacije moraju konačno staviti pod kontrolu.“

Dolazak u Beograd Patrikios doživljava kao priliku za komunikaciju. Literature malih jezika, poput balkanskih, moraju da se upoznaju i prevode uzajamno, kaže. Topao i neformalan način na koji je primljen, pružio mu je radost. „Ovde niko nema osećaj izolovanosti. U životu je prirodno da kao pojedinci ponekad imamo periode izolacije, ponekad smo tako usamljeni. Ovog puta u Beogradu sam sreo sve stare i zadobio nove prijatelje iz drugih literatura. Ljudi iz kulture nemaju druge religije, nego da komuniciraju između sebe. Odlazim u Atinu bogatiji nego što sam bio kada sam ovamo došao.“

………..

Mediteranu fali novi Pirandelo

Među mnogim evropskim antologijama u kojima je poezija Titosa Patrikiosa nezaobilazna, naš sagovornik izdvaja poslednju, upravo objavljenu u Francuskoj, „Poezija Mediterana“. Uz pesnike svih zemalja sredozemne obale, zastupljeni su, kao mediteranski, i pesnici Balkana – Srbije, Bugarske, Makedonije, Bosne. Miodrag Pavlović, Ana Ristović, Tanja Kragujević, Vlada Urošević… Danas mnogi intelektualci južne Evrope zastupaju pojam „mediteranske kulture“, primećujemo.

Imamo mnogo zajedničkih stvari, mnogo sličnosti, ali i mnogo razlika, to je lepota Mediterana, podseća Patrikios. Slični smo, ali nismo isti. Slični smo, ali smo različiti. „Mi dole, manje smo organizovani nego severni Evropljani. Spontaniji smo, više radimo, manje efikasno.“ To nadoknađuju lepšim životom, većim uživanjem u njemu. Mediteran ima najnižu stopu samoubistava, ali, naročito u Grčkoj, i najvišu stopu smrtnosti u saobraćajnim udesima, dodaje.

„Što se tiče pojma mediteranske kulture, teško je reći. Možda postoje izvesne sličnosti, u poeziji, recimo, između grčkih pesnika, i španskih, u istim periodima građanskog rata, diktature. Opet, srednjoevropske zemlje imaju mnogo značajniju pozorišnu produk
ciju od naše. Osim Pirandela, mediteransko pozorište nema neku veličinu, nema tako značajne dramske autore kakvi su Breht, ili Čehov, ili Ibzen. Ali imamo velike pesnike, i neke vrlo dobre romansijere. Andrića, na primer, Kazancakisa, ili pesnika Kavafija.“

Titos Patrikios
ODISEJEVA LUKAVSTVA

Odisej je znao za aporiju
mnogo pre nego Zenon
znao je da se vreme ne deli
da Ahilej u trci pretiče kornjaču
a da bi ga zaveo, lukav kakav je bio,
postavio je na stazu bezbrojne kornjače
i stalno se neka od njih nalazila ispred
brzonogog heroja.
Odisej je naučio u ratu
da se vreme ne vraća
ipak je posle povratka ponovo pokušao
da sa nekoliko lukavstava postane ono što je bio
nepobedivi ljubavnik i zaljubljeni muž
popularni kralj i usamljeni putnik
dok nije javno prihvatio
da vreme može da nagomila bogatstvo
otvori avanture, da približi nepoznato
ali ništa od svega toga ne vraća
proteklo vreme koje je to stvaralo.
Odisej je stareći osećao
da je sve ono što je video i doživeo
bilo dovoljno drugima, ali ne i njemu,
osim stimulansa, biljaka za dug život
sve je teže uspevao da smisli
nove stvari da mu ispune
stalno sve veće njegove želje.