Zanimljivo je da je plava boja dugo bila izjednačavana sa zelenom i crnom. S druge strane, istorija plave boje je usko vezana za crvenu boju koja joj je bila velika suparnica od sredine V veka.

U prilog tezi da nema nadkulturne istine o boji isplivavaju mnogi primeri: najupečatljiviji od njih je da je u srednjem veku plava važila za toplu boju. Stari Grci i Rimljani su je smatrali varvarskom bojom te su je prezirali, dok je danas to najomiljenija boja.

Neprimetna boja (od početaka do XII stoleća)

Plava boja u praistoriji takoreći ne postoji: primetno je, pre svega, njeno potpuno odsustvo na pećinskim crtežima. Plava je u praistoriji potpuni opozit crvenoj i žutoj, bojama koje su se najviše koristile, iz čega sledi logičan zaključak da su ove boje rano i lako proizvedene.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste da li su plavu boju ljudi antike uopšte uočavali. Tkanine su dugo u antičko doba bojene prvenstveno u crveno. Pokazatelj za to je i činjenica da su u Starom Rimu pridevi coloratus (obojen) i ruber (crven) bili sinonimni.

Grci i Rimljani su tkanine vrlo retko bojili u plavo ali Kelti i Germani jesu. Prema nekim saznanjima, za dobijanje plave ovi narodi su koristili sinjevicu. Tekhelet je hebrejska reč koja je označavala plavo a u Egiptu, plava je bila plodonosna boja (zelena je označavala vaskrsenje), boja koja odnosi/ odvraća nečiste sile i donosi/ uspostavlja blagostanje i upotrebljavala se u pogrebnim obredima. Rimljani su plavu otvoreno smatrali za tamnu, istočnjačku i varvarsku boju. U grčkom jeziku izrazi za plavu bili su glaukus (bela, siva, čak i mrka – žuta, boja vode, očiju i lišća) i kyaneos (zagasito plava, ljubičasta). Velika nepreciznost i nelogičnost u vezi sa plavom bojom prikazuje nam se i u latinskom leksikonu gde se uvode dve nove reči za plavu: jedna iz germanskih jezika blavus i jedna iz arapskog azureus. Nije teško zapaziti da i u današnjem francuskom postoje dve reči za plavu: bleu (blau) i azur (lazaward).este da li su plavu boju ljudi antike uopšte uočavali. Tkanine su dugo u antičko doba bojene prvenstveno u crveno. Pokazatelj za to je i činjenica da su u Starom Rimu pridevi coloratus (obojen) i ruber (crven) bili sinonimni.

Plinije je u svojim spisima govorio o tome kako žene Bretonaca boje tela tamnoplavom bojom pre nego što se odaju ritualnim orgijama, pri čemu zaključuje da se treba kloniti plave (otud delimičan uzrok za zaziranje od nje). Poznato je da je i škotsko pleme Pikta takođe mazalo tela u plavo (naročito pred bitku).

U Rimu je plava odeća bila bezvredna, ekscentrična, boja žalosti. Plave oči su se smatrale za fizičku ružnoću (kod

muškaraca su bile znak poročnosti, ili su se smatrale ženskastom, varvarskom odlikom.)

Niko nije opažao plavu u duginim bojama, u kodeksu liturgijskih boja, nema plave. Kasnije se povremeno uvodi kao pozadina u mozaicima. Boja se i inače smatrala nečim što prekriva, zavarava.

Nova boja (XI – XIV stoleće)

Posle 1000. plava prestaje da bude drugorazredna boja, postaje aristokratska i najlepša boja.  Revolucija se desila u trenutku kad odežda Bogorodice počinje da se boji u plavu, a samim tim boja dobija novu konotaciju i epitete (marijansko plava / božansko plava). Ekonomska vrednost plave se udesetostručuje – ona postaje izuzetno omiljena u odevanju i dobija važnu ulogu u umetnosti.

Važno je istaći da su se na Bogoro

dici kroz stoleća izmenjale sve ili gotovo sve boje: od crne, preko plave, do zlatne i bele koja će simbolizovati bezgrešno začeće. Svi evropski vladari u Zapadnoj Evropi se ugledaju i plava postaje stvar prestiža, a o tome svedoči i činjenica da se od XIII veka počinje uzgajati sinjevica kao industrijska biljka, osim broća (biljke koja se već uzgajala za dobijanje crvene boje). Sveti Luj je bio prvi vladar koji će početi da se odeva u plavo.

Prezir prema plavoj u slikarstvu je bio veliki; od slikara se tražilo da đavole na vitražima boje u plavo kako bi se ta boja diskreditovala (kasnije i sam pakao se boji u plavo). Sve to je bilo uzalud, jer plava boja naposletku pobeđuje crvenu. Nastupili su žestoki sukobi između trgovaca broćem i sinjevicom ali bojadžije plavom se obogaćuju i pobeđuju, jer je pomama za ovom bojom značila više posla i novca.

Pre XV veka ni u jednoj zbirci uputstava za spravljanje boja, bilo za bojenje tkanina ili za slikanje, ne nalazimo uputstvo da za dobijanje zelene treba pomešati plavu i žutu, što današnjem čoveku može zvučati neobično. U ovom periodu dolazi do raspada sistema boja: belo – crveno –  crno. Ova arhetipska trijada je bila očigledna i u bajkama: recimo, Crvenkapa (crvena) nosi ćup masla (belo) babi / vuku (crno); Veštica (crno) daje Snežani (belo) otrovanu jabuku (crveno); basna u kojoj gavran (crna ptica) ispušta (beo) sir a hvata ga riđodlaka (crvena) lija.

Moralna boja (XV-XVII stoleće)

Diskriminatorska obeležja su u davna vremena imale apsolutno sve boje osim plave (bela, crna, crvena, žuta, zelena kojima su obeležavani kr

stovi, vrpce, trake, omoti, šalovi, kape, rukavice, kapuljače). Bela i crna su se odnosile prvenstveno na jadnike, bolesnike (naročito gubavce); crvena – na dželate i bludnice, žuta – na krivotvoritelje, jeretike i Jevreje, zelena (nekad u kombinaciji sa žutom) obeležavala je muslimane, žonglere, lakrdijaše, ludake. Bludnice su, recimo, obično nosile crvenu haljinu sa kapom, kićankom, ukosnicom, nekim detaljima kojima su se svakako razlikovale od čestitih žena. Što se tiče Jevreja, žuta boja se tradicionalno dovodi u vezu sa sinagogom, pa je neretko služila i kao vidno odevno obeležje. Za razliku od nabrojanih boja, plava nikada nije bila diskriminatorska niti sramotna boja.

Joahim Patinir (1475-1524), jedan od najvećih flamanskih pejzažista, vrlo često je koristio plavu boju – njegove kompozicije se prelivaju u suptilnoj hromatskoj atmosferi koja ostavlja utisak nestvarnosti. Kontrareformacija naglašava raskoš (ništa nije dovoljno lepo za hram božji) – pa se sa  baroknom umetnošću boja vraća u crkvu. Isto je i sa odećom – za Kalvina – ukrašavanje se izjednačava sa nečistotom, a šminka ukazuje na bestidnost i gnusobu. Lavirani crtež u indigu postaje vrlo popularan u XVII i XVIII veku.

Njutnova otkrića i priznavanje spektra menjaju poredak boje; crvena se, tako, više ne nalazi na pola puta između crne i bele; zelena počinje da se smatra za mešavinu plave i žute, pojam primarnih i komplementarnih boja ulazi u opticaj, kao i pojam toplih/ hladnih boja u današnjem smislu te reči. U XVII veku, najveća promena je upotreba pigmenata – upotreba napuljske žute. Boja se vezuje za putenost. Luj XIV najviše je voleo crvenu, a Luj XV plavu, koja ujedno postaje i boja francuske monarhije. Od kraja XVII veka, ženske haljine će najčešće biti plave boje.

Najdraža boja (XVIII – XX stoleće)

U XII i XIII vreku, plava boja postaje prvorazredna, lepa, marijanska, kraljevska boja, suparnica crvenoj. Crvena se povlači zahvaljujući čemu plava postaje jedna od najdražih boja evropskih naroda.

Zatim, upotrebom indiga, veštačkog pigmenta (pruska plava), postižu se sasvim nove nijanse u slikarstvu i u bojenju. Plava postaje boja napretka, slobode, snova, svetlosti. Ona ne samo što prestaje biti sporedna boja (kao u antičkom i srednjovekovnom sistemu), već sada postaje središnja boja, boja „par excellence“.

Biblijski narodi su upotrebljavali indigo još pre Hristovog rođenja ali zbog skupe proizvodnje, bilo je to isključivo za bojenje skupocenih tkanina, a na Zapadu, samo u izuzetnim prilikama, i to ne samo zbog visoke cene, već zato što plava nije bila u modi. U Rimu su plavu odeću potcenjivali i smatrali su je znakom žalosti, često su je dovodili u vezu sa smrću i paklom. Ipak su tu nijansu plave (dobijenu od sinjevice) razlikovali od boje dobijene od indiga, premda su smatrali da ta boja potiče od nekog kamena minerala, a ne od biljke. U drugoj polovini XVIII stoleća, bojenje indigom, koji se tada uvozi iz Amerike i Azije, postaje opšta pojava u Evropi.

1709. u Berlinu je načinjena veštačka boja koja je u skali plavih/ zelenih nijansi davala rezultate kakvi se vekovima nisu mogli postići: bila je to pruska plava. Otkrivena je slučajno – drogerista i proizvođač boja (Disbah) prodavao je vrlo cenjenu crvenu boju koju je dobijao tako što je u potašu dodavao isceđevinu od štitaste vaši i sulfat gvožđa. Jednom prilikom, kada mu je ponestalo potaše, otišao je da je kupi od apotekara Konrada Dipela – a ovaj, kako nije bio pošten čovek, prodao mu je ukvaren karbonat potaše. Rezultat je već poznat: umesto crvene, Disbah je dobio predivnu plavu boju. On isprva nije ni shvatio šta se desilo, ali Dipel (hemičar i vešt trgovac) je uvideo korist od tog otkrića, poboljšao proizvodnju, i ubrzo je tu novu boju pustio u prodaju pod nazivom „berlinska plava“. Više od jedne decenije je odbijao da otkrije kako je dobio boju, obogatio se, a tek kasnije je engleski hemičar Vudvord odgnonetnuo tajnu ovog procesa. U međuvremenu je boja postala „prusko plava“. Dipel odlazi u Skandinaviju, postaje lekar švedskog kralja Frederika I; kako je bio dovitljiv, spravlja opasne lekarije, ubrzo biva prognan i zatvoren u Danskoj. Umro je 1734, upamćen kao vešt, bezobziran hemičar, spletkaroš i bezobziran čovek.

Geteove omiljene boje jesu (nimalo originalno za to doba) plava i zelena. U Nemačkoj u XVIII veku, plava postaje omiljena boja. Gete piše u svom „Učenju o bojama“ (1810.), da su plava i žuta središte hromatskog sistema, „polarne boje“, pri čemu je žuta slaba, hladna, pasivna, a plava –  jaka, svetla, aktivna, najlepša i najdinamičnija od svih boja.

U Francuskoj je postojalo dvadeset četiri naziva za plavu boju, od toga se šesnaest odnosilo na svetloplavu boju. Verterova slavna plava, nakon štampanja Geteove knjige, dovodi do toga da su evropski mladići deceniju potom nosili plavi frak i žute pantalone koje je Verter imao kada je upoznao Šarlotu. Gete dodeljuje Verteru plavu boju – koja je bila u Nemačkoj u modi 1770. a potonja moda kazuje da su imaginarno i književnost sastavni deo društvene stvarnosti. Svoje učenje o bojama izdato u Tibingenu 1810,

Gete je dopunjavao i ispravljao sve do smrti. Verterov frak i Novalisov „plavi cvet“ jesu simboličke figure nemačkog romantizma. U srednjovekovnom pesništvu je postojala čak i igra reči – anholija (cvet plave boje) i melanholija. U Holandiji je plava odeća bila obeležje lažova, licemera, varalica, dok je u Nemačkoj izraz „biti plav (blau sein)“ značio „biti mrtav pijan“. Plava označava pomućen um i otupela čula nekog ko je suviše pio, pa je izraz „the blue hour“ u Engleskoj i SAD-u označavao svraćanja u kafanu posle radnog vremena na čašicu, da se zaboravi na brige.

Veza između alkohola i plave boje postojala je i u srednjovekovnoj tradiciji – pojedine zbirke recepata namenjene bojadžijama ističu da je za bojenje sinjevicom potrebno stvoriti kiselu sredinu, a za tu svrhu se upotrebljavala i mokraća pijanca. Zatim, tu su izrazi blues (blue devils), to be blue, to be in the blue a u nemačkom je postojao ekvivalent „alles schwarz sein“, italijanski – „vedere tutto nero“, fr. broyer du noir (crno gledati na stvari).

Od početka XX stoleća, Italijani počinju da prisvajaju i obilato koriste plavu. Razlozi za to nisu sasvim jasni. Krajem XVIII veka, plava nije bila samo romantičarska, melanholičarska ili sanjarska boja nego i nacionalna, boja vojnika, ili državna boja (Francuska). Kokarda je prvo označavala frizuru ili šešir u obliku petlove kreste. Kraljeva boja je bila bela a boja pariske dobrovoljačke vojske – plava i crvena. Crvene pantalone koje su francuski vojnici nosili tokom rata nanele su im velike gubitke (zbog prevelike upadljivosti crvene boje), pa one bivaju zamenjene posebnom nijansom plave boje (boja horizonta). Levi Straus – sitni jevrejski torbar patentira novi izum što se tiče odeće – to je džins. Pikasov „plavi period“ 1900-1904. donosi niz radova prepoznatljivog kolorita a Iv Klajn (1928-1962) se proslavlja velikim monohromnim plavim istovremeno zasićenim i svetlim plohama. Uz pomoć Edvarda Adama, trgovca bojama, usavršio je svojevrstan ultramarin plavi pigment, čiji je hemijski sastav zaštićen i patentiran pod nazivom IKB (International Klein Blue).

„Goloaz plava“ nastala je 1910, kada u francuskoj počinje da se prodaje nova vrsta cigareta „goloaz“ – naziv potiče od svetloplave boje paklice, sivkasto plave sa blagim prelivom slezove boje.

Interesantno je još spomenuti da u pojedinim afričkim jezicima, muškarci i žene koriste potpuno druge reči kada opisuju neku boju.

Da li je plava boja danas – neutralna boja?

Šta preostaje? Jedna činjenica: da je plava najdraža od svih boja. Zemlja je „plava planeta“ jer posmatrano iz kosmosa – dominantna je plava boja zbog prisustva kiseonika u atmosferi. 1929. Pol Elijar – je rekao „zemlja je plava kao narandža“. Plava boja je boja mira, boja Ujedinjenih nacija, „Plavih šlemova“, najmiroljubivija i najneutralnija boja.

Zaključak

Srednji vek i renesansa plavu boju tretirala je kao toplu boju. Tek od XVII stoleća ona počinje da se postepeno „hladi“ i u XIX veku konačno je stekla svoj pravi status hladne boje. Glavnu ulogu u tom prelazu verovatno je imalo povezivanje plave boje i vode. U antičkim i srednjovekovnim društvima, retko se smatralo da je voda plave boje. U Aristotelovom poretku, voda se vezivala za zelenu a ne za plavu boju. Na slikama je mogla da bude bilo koje boje (takođe, najčešće zelene). Tek od kraja XV veka, zelena ustupa mesto plavoj.

Mogli bismo zaključiti da je plava danas hladna boja kao naša savremena zapadnjačka društva za koja ona predstavlja istovremeno znamenitu, simboličnu i najdražu boju.

Ivana Maksić