Njegov roman „Gospođa Bovari“, iz 1857, plod je šestogodišnjeg rada. Roman opisuje život žene u francuskoj provinciji, raspetoj između maštanja i svakodnevice. Kada se pojavila, knjiga je u javnosti izazvala skandal zbog svoje otvorenosti.

Ova godina bila je, uslovno rečeno, godina skandala u književnosti – za Flobera i Bodlera, koji je te iste godine objavio svoju zbirku „Cveće zla“.

Flober je u ovom romanu kritikovao „trivijalnu“ književnost, koju je čitala njegova junakinja i koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na život. Misli svoje junakinje predočavao je metodom doživljenog govora (koji mu je i poslužio da se odbrani na sudu). Naime, taj govor iskazan je u trećem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet u kome živi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da živi u svetu nadanja i maštanja, u književnosti termin „bovarizam“ označava osobu koja živi na granici između svojih ideala i snova, tačnije – na granici onoga što ona jeste i onoga što ona misli da je. ” Madam Bovari, to sam ja!”, čuvena je Floberova rečenica.

U istorijskom romanu Salambo (1862) radnja se dešava u drevnoj Kartagini i nastala je na osnovu utisaka sa putovanja u Tunis.

Pored „Gospođe Bovari“, veoma je važan i Floberov roman „Sentimentalno vaspitanje“ (l`Education sentimentale) iz 1869.

Napisao je još romane „Iskušenje Svetog Antonija“ (1874) i „Buvar i Pekiše“ (posthumno objavljen 1881).

On i Onore de Balzak su imali veliki uticaj na naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans.

izvor: wikipedia