На завршној седници, 12. децембра 2011. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола у саставу: Крстивоје Илић, Јелена Алексић и Ненад Грујичић. У најужем избору биле су и књиге Томислава Маринковића, Милене Марковић, Ранка Павловића, Ивана Лаловића и Радмила В. Радовановића. Награда “Печат вароши сремскокарловачке” биће, по четрдесет трећи пут, свечано уручена лауреатима у марту, на дан рођења Бранка Радичевића, у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији у којој се велики песник школовао од 1835. до 1841. године.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
У вишегодишњој мисији препознавања аутентичних песничких вредности, изван предвидивих “открића” уиграног бубња награђивања на српској књижевној сцени, Бранково коло и овога пута указује на две, у засенку јавне пажње, значајне књиге и ретке ауторске судбине.
Књига “Црна плавет” Манојла Гавриловића (1945) представља нови зрели резултат у завидном опусу овога песника. Рођен у Бјелуши у Златиборском округу, чувеном месту у којем се с колена на колено преламају српске легенде са концентричним круговима историјских догађаја (забележени и руком Вука Стефановића Караџића), песник је из детињства понео знамење таквога поднебља и населио га у својој поезији. Отворен за музичку лепоту језика у разноликим песничким формама – све до слободног стиха, Гавриловић пева и окрилаћује готово сваку песму митским сликама и призорима. Инсистирајући на реченом обрасцу, у споју лирског и епског, овај песник гради својеврсну реку-поему која, из књиге у књигу, тече као јединствен лирски бревијар пун жара колективне свести преломљене у обрасцу индивидуалног погледа на свет. Ако је “матерња мелодија” у језику одлика сваког истинског песничког рукописа, онда је Манојле Гавриловић један од репрезентативних примера тако схваћеног песничког манифеста. На том фону, књига “Црна плавет” представља узбудљиву и целовиту збирку поезије исписану занатски дотераним краснописом живог надахнућа.
Књига “За клавир и диџериду” Драгослава Дедовића (1963), представља чудесну песничку мапу једне несвакидашње судбине. Рођен у Земуну, одрастао у Калесији и Тузли, годинама стварао у Немачкој (живи у Берлину), Дедовић припада оним песницима којима је живот, поред осталога, исписао “романе”. Подједнако мајстор слободног и римованог стиха, овај песник нашироко захвата тематска поља, увек украшавајући сиже поетске “приче” суптилном иронијом, сарказмом или хумором. Ова поезија калеми завичајну и светску ауру искуства, лирски пулсира изнуђеним укрштајем једнога и другога. Култивисан и образован песник, Драгослав Дедовић у ауторској радионици гради и обезбеђује привилегију сталног присуства непресушних извора фантазмагоричних слика. У сусрету са новим животним простором, са странствовањем и егзилом, он је, у детаљима призора, песник дубинске анализе узрочно-последичних линија балканског удеса. И Дедовићеве изузетне љубавне песме носе печат реченог, нагрижене су драмом борбе за опстанак – отворена рана емоције и интиме. За цео живот обележен сеобним силама и ударима, Дедовић свет проматра сложеније и богатије од тзв. status quo песникâ држећи се оне познате сентенце да песник о дому (и светском болу) има право да пише тек кад оде из завичаја. Као и у самом наслову књиге, спојивши клавир и диџериду (абориџински музички инструмент традиционално прављен од суве гране дрвета, еукалиптуса), Драгослав Дедовић збраја опречне феномене и удаљене амплитуде стварности творећи тако, и на симболичан начин, особену симбиозу новооткривеног звука на мапи српског песничког језика.
БРАНКОВО КОЛО
Ненад Грујичић, председник
