Groznica

Uz mučni, tandrkavi zvuk starog "pljuckavca" poslednja kap mastila se izliva na belinu papira, u kosu, crnu crticu slova "ć" mog prezimena koje leži, otuđeno i začuđeno – jer mu nisam dala dovoljno vremena da se srodi sa onom hrpom drugih slova, u ćošku ispod poslednjeg reda tek završene priče. Dvadeset do šest je i ako ovog trenutka zgrabim vlažnim dlanovima još uvek vruće, sveže odštampane listove, ako uspem da naštelujem svoje kretanje tako da bude u savršenom skladu sa pulsiranjem i hučanjem spoljašnjeg sveta i tako se u sledu besprekornih trenutaka provučem kroz sve vremenske jazove između crvenih i zelenih svetala semafora, izbegnem sva isturena, usporavajuća ramena nehajnih prolaznika, i na kraju, ako je danas jedan od onih dana kada je temperatura tako visoka da izaziva da vam se pore na podlakticama ispupče i emituju onu nepodnošljivu julsku jezu, a glasovi sa radija nam poručuju da "bez preke potrebe ne napuštamo svoje domove", možda uspem da stignem do šaltera pošte na vreme da poturim koverat onoj sredovečnoj službenici zadebljalih prstiju, kanirane kose i nikotinskog glasa.
   Danima nisam izlazila iz žaluzinama zaštićene, senovite osame stana i kada me je teško škripanje vrata konačno izbacilo na užareni trotoar, osetih kako mi ustajao, neprozračni vazduh razgrće zenice kao plišane zavese i na sekundu ili dve me slepu ukopava u trenutak. "Bez gubljenja vremena! ", prigovorih sama sebi i da nadoknadim zaostatak, napravih jedan dugački korak u pravcu koji je bulevarom vodio do sive zgradice sakrivene iza krošnji jasena i oglasne table sa natpisima "stan za dve učenice","livadski med na prodaju" i "časovi matematike za osnovce".
   Prva prepreka – mali oronuli semafor na kome zelenom pešaku fali desna noga od kolena nadole, uspešno je uvučen u mrežu mojih unutrašnjih pokreta, pretrčavam pešački, mahnem slobodnom rukom njegovom malom osakaćenom telu i to mi daje energiju da samouvereno nastavim dalje. Balansiram između tuđih laktova i kolena, izvijam se među torbama koje se njišu u vazduhu i telima koja se načičkana jedna iza drugih tiskaju oko izloga i stežem bespotrebnom silinom onaj koverat čija poluprovidna struktura upija kapljice mog znoja, u sebi ubrzano premotavajući predstojeći put. Iznenada, neki slučajan splet delova reči prolaznika, neki skup slogova sa mogućim upitnikom na kraju, preobrazi se u strelu sa otrovnim vrhom i probode me svom ljutinom kroz uzburkanost donjeg stomaka. Da li je to na kovertu baš ona adresa koju je trebalo da napišem? Da ne pošaljem priču na pogrešan konkurs? Šta ako se vratim kući i shvatim da sam pogrešila? Rešavam da, uprkos vremenu koje mi grize pete, zastanem da na trafici kupim još jedan broj onog književnog časopisa kako bih odagnala sumnju i stajem u red na čijem je čelu Kineskinja u cvetnoj košulji koja kupuje dopunu za telefon i nikako ne može da pogodi koji je koji broj. Noge mi se pomeraju u ludačkom ritmu, a pluća izbacuju mlazove vazduha tako učestale, britke i vrele, da se čovek na čijem potiljku završavaju okreće i začuđeno me gleda zakrvavljenim, krmeljivim očima. I taman kad stižem na red, shvatam da u džepu imam tek toliko novca da pošaljem koverat i očajna pitam prodavačicu mogu li samo na trenutak da pogledam časopis, a samozadovoljni glas iz limene kutije mi odgovara "E, kad bi svi tako gledali... " i meni dođe da je pljunem kroz onaj otvor na zamrljanom staklu.
   Nastavljam svoj pomahnitali trk pokušavajući da uverim sebe da nisam pogrešila adresu i da je moja sumnja samo proizvod ove sulude žurbe, užeglog vazduha i onog podozrivog "ako" koje je upalo u moje uho sa tankih usana onog starog čoveka koji je malopre prošao pored mene. Bacam pogled u unutrašnjost frizerske radnje i on se sudara sa satom koji upozorava da imam još samo desetak minuta. Nebo se smračilo i na zgrade prosulo kofu žućkasto-sive nepokretnosti, a na ljude šolju neke tupe, iritirajuće usporenosti i ja više ne prezam ni od čega – hvatam devojčicu sa plavim mašnicama u kosi za ramena i grubo je sklanjam sa puta, na zaprepašćenje njene majke sa lošim mini-valom i osećam se kao u video-igrici sa početka devedesetih – vi čudovišta sa plamtećim kuglama i otrovnim mehurovima koja se kotrljate pokušavajući da me osujetite da stignem na cilj, sklanjajte mi se sa puta, sklanjajte se ili ću da pucam! Neko odlučno staje ispred mene i pokušavam da je što veštije mimoiđem, ali njeno telo kao u ogledalu prati moje, i vidim da joj se užasno crvene usne, sa gornje strane oivičene nizom vlažnih, crnih dlačica, pomeraju i iz njih izlazi "Dušo, kako si, pa što više ne dolaziš na kontrole kod doktora Milića? " i u tom trenutku se čuje "klik" - njeno napuderisano lice se podudara sa kalupom u mom mozgu, uspevam da je nekako zaobiđem sa druge strane i iznervirana što sam joj dozvolila da me toliko zadrži, već odlazeći joj dobacujem “Zato što je ljigav!“, uspevajući da čak, u svoj toj grozničavoj smetenosti i ludilu osetim zadovoljstvo zbog svojih reči, a već sledećeg grižu savesti.
   Sasvim sigurno još nije šest i vidim, već gotovo blizu, drveće koje zaklanja zgradu pošte i koje je od ove vreline i nepomičnog sivila neba dobilo onu mastiljavu zelenu boju koja me podseća na bolest, ili zločin, ili... Pretrčavam ulicu u četiri koraka ispod čijih se visokih lukova provlače zvuci sirena iz oba smera i u trenutku kad se sudare, ja sam već na drugoj strani. Ogromna, mlaka kap kiše udara me u čelo uz amorfno "pljas". Još samo stotinak metara. Savijam noge bunovno, polusvesno brojeći korake . Osećam da mi se kosa na vratu od znoja i kiše oblikovala u neprijatno hladne bičeve i da mi unutrašnjost obraza bolno gori. U trku guram vrata i odbijam se od njihove izljuštene, zelene površine. Pokušavam još jednom, guram ih svom snagom desnim ramenom, stiskajući u rukama vlažni koverat. I tada mi se vidno polje izoštrava i u očne duplje počinju da mi nagrću, redom, zlobno i izdajnički se cerekajući, devet slova i dva broja "s-u-b-o-t-o-m-d-o-1-7".