Jedna profesorka sa Nishkog univerziteta je nedavno rekla jednu veoma lepu misao: "Pisanje poezije - kakvo idiotsko stanje uma!"
Ja bi zabranio pisanje poezije na jedno 20 godina. Cisto na osnovu licnog iskustva. Pesnici... i pesnikinje. Sreo sam ih u zivotu na tone, i 99% njih su bili nevidjene budale.
A sto se tice losih pesama, evo, uzmi bilo kog pesnika koji je dobio neku prestiznu nagradu u regionu i imaces loshe i gadno koliko oces.
interesantna misao...a daj mi reci šta bi bilo postignuto zabranom pisanja poezije - misliš da bi budale iščezle?
btw, a što se tiče natjecanja, smatram da je umjetnost objektivno nemjerljiva disciplina, te da su natjecanja ili potkupljiva
ili subjektivna...tako da djelomično s tobom dijelim mišljenje, kako nagrađeni umjetnici ne moraju bezuvjetno biti i oličenje kvalitete
Pa ta zabrana od 20 godina bi za rezultat imala to da se za taj period kod budala suzbije navika pisanja lose poezije. A za to vreme bi se pojavilo nekih njvise 10ak ljudi koji su ZAISTA talentovani za pisanje iste. I ti ljudi ne bi bili uguseni navalom pesnika samozvanaca i hiljadama bezveznih pesnickih zbirki koje bi ovi nastancali, nego bi mogli da budu primeceni i tretirani onako kako zasluzuju.
Pesnik, pravi pesnik, radja se jednom u 10ak godina. Evo, pogledajte na nivou bivse SFRJ i vremena njenog trajanja. Koliko dobrih pesnika se pojavilo u toj zemlji (koja imala skoro 25 miliona stanovnika!) u rasponu od
40 godina? Miljkovic, Popa, Pero Zubac, Desanka Maksimovic, Mira Aleckovic, Mika Antic... Jos nekoliko njih. I to je to.
A sad se samo u Srbiji svakog dana se stampa bar jedna knjiga poezije. Pise i objavljuje ko hoce i sta oce. Strasno. Zato je poezija i degradirana i propala totalno. Stono rece Miljkovic: "Poeziju ce svi pisati". Sa prozom je malo drugacije.
Za mene su pesnici Dzoni Stulic i Milan Mladenovic, njihove pesme odolevaju vremenu, a sve ostalo je sitna buranija.
Evo, uzmite spisak laureata znacajnih pesnickih nagrada. Npr. u Nishu postoji nagrada Branko Miljkovic. Verujte mi da 80% (ako ne i vise) su u pitanju totalni anonimusi za cije knjige niko ziv nije cuo. Ako to vredi (a u pitanju je, kao, vrhunska poezija) sto se danas ne cita?
Sudbina odstampane zbirke poezije danas je uglavnom ovakva: 300-500 primeraka koji se uglavnom reazdele rodjacima i prijateljima (ostatak zavrsi da trune u nekom magacinu ili u papir servisu), koji red u novinama, koja kritika u nekom casopisu koji cita 5 bibliotekara, koja promocija i brz i siguran zaborav.
