Desimir Blagojevic zvucnost smislova

[paulidealiste]

Knjiga poezije Desimira Blagojevića, slučaj koji me je naterao da duboko preispitam smisao pesnickih uzora. Oduvek sam pokušavao da se klonim avangarde XX veka, pripisujuci joj isuviše olako shvatanje poetskog toka. Nisam ni slutio, ni znao da je ovaj pesnik počeo u to vreme, i da sa sobom nosi veliki broj obeležja stvaralaštva između dva rata. Verovatno ne bih ni pozajmio tu knjigu iz biblioteke da sam znao više o njemu. Ono sto sam otkrio, medjutim, potpuno me je zapanjilo.
Kroz automatizam mladalačkih pesama a posebno, kroz kolorit zbirke "Dolazak među cvrčke" provlači se oduševljenje jezikom, njegovom moći i formama koje mogu, ali i ne moraju nositi neki određeni smisao. Pravi oblikovani dragulji, ali ne svesnim naporom (samim tim i sa malo licnog upliva, mislim) vec iskljucivo snagom živog talenta. Motivi pesama ponekada su isuvise opšti, ali zvuk, opijajući ritam, poneka naredba, stapaju se savršeno. Najinteresantnija pesma čini mi se "Dosada cveta", u ovom prvom čitanju...

"Sad zaspi nad svirepim viđenjem,
  nad ovim domom i svetom.
  Dlanom da prekriješ srce i oči
  tim jadnim dosadnim cvetom."

Suprotnost opšteg i ličnog napora, sa punom svešću o sebi, dolazi prirodno, kao pokret ruke. Lakoca ovog pokreta utoliko je veća zato sto je "naređena", "Sad zaspi..." , loš svet ali pitanje ostaje...pitanje mogucnosti rađanja ideja, otvaranja cveta.

Na kraju, samo bih toplo preporucio pesme Desimira Blagojevića, za čitanje i prepustanje. Pitanje uzora, strogog uzora, Stefan Malarme ispušta još jednu kocku. Dobar pokusaj ovog puta.

[JohanMose]

Imaš li išta pjesama da zalijepiš ovdje? 
Rado bi ih pročitao, a nemam..  

[paulidealiste]

neverovatna zvučnost ove pesme (post sa zakašnjenjem)

"Panika vidarica

U besmrtnom ogledalu tvome,
u snevanom, smrtnom, najsmrtnijem,
noć ognjena prohodala,
noć detinja zaplakala.

Ja se smešim. Ti se smešiš.
Smešimo se: tiho prođe svet.

Voće cveta na parketu ovog leta.
Moja radost-tvoja seta;
hodaš, sanjaš svunoć, ogledalo moje.
Na prstima, evo, da ti kažem mudru ludost:
Tiče me se, dotiče se, baš me briga,
ja sam tvoja strast.

Ti nudiš u proleće nebu mome.
Zar ribizle i na Suncu?
Ponela si k'o odeždu
na leđima bespovratnost, neumitnost bezutešnu: -

U smrtnijem ogledalu tvome,
u najbeljem ogledalu smrtnom
purpur noći zanemeo.

Ja se smešim. Ti se smešiš.
Smešimo se: tiho prođe svet."

pesma ne toliko čitana ali iz njegove najpoznatije zbirke "Dolazak međ cvrčke"

i iz iste te zbirke, prva pesma i ona koju sam u postu prvu pomenuo:

"Dosada cveta

Sad zaspi nad svirepim viđenjem,
nad ovim domom i svetom.
Dlanom da prekriješ srce i oči,
tim jadnim dosadnim cvetom.
Ne žuri; do grada pevaće svemoćna dosada
od mene i tebe, po cele noći.
Ne sanjaj vidike ni jutra,
korake od mladićstva i plamena ne sanjaj!
Kad se rascveta il' svisne dan,
ne mogu više, ne mogu!
Pokrij dlanom lice i oči,
ne ridaj na kamenom logu.
Ne ridaj! zaćuti jednom nad viđenjem sveta
ove najpodmuklije ravnodušnosti noći!

Moj saputniče,
dosado cveta!