Priče, Dario Džamonja

[Malvina]

Dobro jutro, Džamonjini čitaoci!
Dobro jutro i ostalima koji će postati Džamonjini čitaoci kad ovde pročitaju zašto je dobro čitati Džamonju Dakle,

- zašto volite Džamonjine priče?/zašto ne volite Džamonjine priče?
- ili, šta je to što volite/ne volite u njegovim pričama?

Nestrpljivo očekujem odgovore

[JohanMose]

Ono što je pisao, to je i živio.
Ti si ono divno, Malvina rekla: taj je čovjek bio kao otvorena rana.
Kad čitam, imam osjećaj da sam u njemu. Kao da gledam svijet kroz omašćene debele naočale i pišem posut rakijaškim dahom.

Sinoć pričam s Tramtinčicom o tome kako će kad ova globalna kriza nastupi biti više sjedenja ispred haustora s pivom i dobrim društvom. Vrijeme će sporije teći i dijelit ćemo se s ljudima. Što i neće biti tako loše. To je atmosfera Džamonjinih priča. Prijateljstvo, neiskvarenost ili otvorena iskvarenost - iskrenost. Mnogo iskrenosti. Duša kao raspukao šipak, na izvolite, sa krvavim bobama što se rasipaju prekaotično za preživljavanje u današnjem svijetu.

Stara škola, rekao bi Redskin. Mislim da je on radi njega i počeo da piše.

[JohanMose]

Sad sam zvao Redskina i rekao mu da ima ova tema. Mislim da sam ja preko njega i došao u doticaj s Džamonjom i to baš preko one ''Ako ti jave da sam pao...''. Učili smo Rimsko pravo - tek se upoznavali, on je tad žvakao lucky strike kutijama, a ja tek počinjao da pušim pa s lucky strikea skidao filtere i pušio ih onako da dobijem više ukusa.. (uvijek sam volio jače cigare) Tad nekad je Džamonja i ušao u moj život...

[Malvina]

Slažem se s tobom, Johane, da pisanje zahteva iskrenost. Kao i u razgovoru, ako druga strana oseti laž, tu više razgovora nema. Međutim, koliko treba biti otvoren? Kod Džamonje preliva od otvorenosti. Džamonja iznutra je sav izašao van.
Ja nisam bila u prilici da pratim njegove priče dozirano, onako kako su izlazile u novinama, što je možda pravi tempo za varenje te količine bola. Ja sam krenula redom, ali je posle desetak priča, mesto u koje te priče udaraju malo utrnulo, da se tako izrazim, i više nisam tako intenzivno osećala Džamonjine muke. A kad razgrneš bol, šta ostaje od Džamonjinih priča?

[bookeraj]

ja nisam čitala Džamonju, pa mi je drago da Johan je, da rasprava zaživi. Možda još do kraja rasprave pročitam štogod da dobijem uvid. BTW, ona baneprevoz stranica je luda, svega ima.

[Malvina]

BTW, ona baneprevoz stranica je luda, svega ima.

Da, Bane je strava, ali izgleda da je morao da ugasi e-knjige. Pre neki dan videh da nema te rubrike. Nadam se da je to privremeno.

Dzamonja: kad se razgrne bol, sta ostaje?

[Ludi Radoje]

Kad se razgrne bol ostane tup čovjek. Bol je punila Dacu.
Odlicna mi je prica kad mu Michael Jordan na pisoaru kaze - ''A ja sam mislio da je moj velik''. I, simbolicno, sa stola mu vjetar otpuse nakockane pare. Tipicno za Dzamonju, neka zivotna zvrcka ga lisi neceg bitnog, ali ostaje mu da pije pivu s drugom na terasi.

Odlicna mi je ona kad, cekajuci starog koji nateze cehinju - koga li - popije dvadeset piva.

Prve asocijacije - pivo, cigare, alkohol, dvodnevno nekupanje, enormna potreba za ljubavlju i toplinom koje se i sam pomalo gadi.

[Malvina]

Odlicna mi je prica kad mu Michael Jordan na pisoaru kaze - ''A ja sam mislio da je moj velik''. I, simbolicno, sa stola mu vjetar otpuse nakockane pare. Tipicno za Dzamonju, neka zivotna zvrcka ga lisi neceg bitnog, ali ostaje mu da pije pivu s drugom na terasi.

Da, i ja sam izdvojila tu priču, mislim da se zove "Prvi put s Jordanom na mokrenje" - dinamičnija je nego ostale, ima elemente fantastike (kao "A ja mislio da je moj velik" ) i ima jasne konture, nesmarajuću dozu samokritičnosti...
Dobra mi je i "Gleda me kao zvijer - što i jesam", zato što nema patetike i samosažaljenja, lepo odmerena priča. Dopala mi se i "Taiwan in my mind" - slatko sročeno. "Ako ti jave da sam pao" je ubitačna poezija u prozi, ali u jednom pasusu kao da skače sa zacrtanog pravca u čist dokumentarac (deo sa čarapama).
Ne dopadaju mi se u Džamonjinim pričama preopširni uvodi. Priče mu počinju kao da sedimo za kafanskim stolom, pa treba napraviti nekoliko minuta prazne priče dok se ne prikupi pažnja slušalaca. Volim konkretnije i direktnije obraćanje čitaocu. Možda se nekom drugom sviđa upravo ovo što se meni ne sviđa - stvar čitalačkog ukusa.

[JohanMose]

Meni Džamonjini preopširni uvodi pokazuju samo tok njegova života.. dan teče kao takav i onda misli odlutaju na nešto što je bilo sinoć.. ili neke noći prije deset godina.. Uvodi su kao čokalj rakije što se pije polagano.. Dok ne počne nešto da se događa. Ako i ne počne, valja ga popiti...

Zanimljiva mi je njegova korelacija s Mikom Antićem u onoj jednoj priči, kako li se zvaše...

[Malvina]

Zanimljiva mi je njegova korelacija s Mikom Antićem u onoj jednoj priči, kako li se zvaše...

Tu priču nisam čitala. Bila mi je zabavna ona sa Šotolinom pesmom "Ja sad idem van", zato što sam se podsetila pesme, a sama priča je možda zanimljivija nekom ko ne zna tu pesmu.
Čitajući Džamonju imala sam asocijaciju na Miku Antića, ali i na Kapora.
Uzimanje knjige u ruke, otvaranje korica... za mene su sasvim dovoljan uvod - kad počne priča volim da počne i neko događanje. Ok, individualna stvar.
Koliko je Džamonja generacijski pisac, odnosno pisac određenih generacija čitalaca? Hoću da kažem - kad nekom iz moje i okolnih generacija kažem Levis 501, oni se osmehnu, jer taj pojam nama ima određeno značenje, koje možda nemaju tebi ili neće imati našoj deci.
Dakle, koliko je Džamonja pisac određene generacije čitalaca?

[JohanMose]

Više mislim da je riječ o određenom tipu čitalaca nego generaciji. Ljudi koji znaju ulicu i njen bilo, koji znaju život (kao što ga je Dačo znao), koji ne predaju previše značaja formalnostima od kojih je sazdano društvo u kojem žive, nego gledaju srž. Kad vide čovjeka gledaju u njegovu suštinu.
Takvo znanje boli. Zato je Džamonja, kao i ljudi poput njega toliko autodestruktivan..

Recimo, nedavno sam razgovarao s jednim dečkom od dvadeset godina koji se kidao od miline, ponesen Džamonjom. Poslije smo se skršili u kafani kako dolikuje...

Priča u kojoj pominje Miku Antica, tj, u kojoj se identificira s njegovom pjesmom ''Samnom se može'' zove se ''LOŠA PRIČA''. A dio priče lijepim ispod...



...''Marko nam priča kako je ušao s jednim piscem u "foto-optik". Ovaj je tražio "naočale za pisanje". Prodavač ga je začuđeno pogledao:
"Gospodine, imamo samo naočale za čitanje, a prvi put čujem naočale za pisanje."
"E, jebiga. Čitati znam, ali da mi je još naučiti pisati."
Miki je (a šta bi drugo?) recitovao:
DA LI SAM SVUDA GDE SU MI TRAGOVI,
KO ZNA S ČIM SAM SE SPAJAO,
A NISAM GA NI TAKAO?
Ti stihovi mi se učiniše čudno poznatim, ali pojma nemam gdje sam ih prvi put čuo, a kad je nastavio:
MOŽDA SAM BORAVIO I U SVOM ŽIVOTU,
MOŽDA POSTOJE IZVESNI ZNACI,
ALI KAO DA JE NEKO STRAN.
Tad kao da sam propao u neki vremenski bunar i našao se opet na Internom odjeljenju ondašnje Vojne bolnice; prikačene mi flaše za
infuziju, Goca mi drži jednu ruku, a neko koga ne prepoznajem, tihim, umirujućim glasom govori:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO.
SA MNOM JE OPASNO IĆI, JA SE NIKAD NE UMARAM.
Zamolio sam Mikija da mi napiše tekst te pjesme, jer ja sam više vizuelni tip, a i pomalo nagluh, pa, uprkos Mikijevom
gromoglas-nom glasu, jedva čujem nastavak:
VALJDA SAM JEDINI SVEDOK KOJI SUMNJA U SEBE
SVE ČEŠĆE MI SE ČINI
DA NISAM NIKAKAV OBLIK
VEĆ DA SLOBODNO JEDRIM
KROZ SOPSTVENO PIJANSTVO -
PREPUŠTEN SUNČEVOM VETRU
ODLIVAM SE I DOLIVAM.
Da ne znam da nikad u životu nisam pisao pjesme (i to pogoto-vo na ekavskom), glavu bih na panj stavio da sam to ja napisao: kao
sad da se sjećam da sam Sabini upravo rekao, zamolio je da sa mnom ostane samo četrdeset osam sati:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE OPASNO HTETI, JA NIKAD NE ODUSTAJEM.
I ne samo da me ti stihovi sunovraćaju u prošlost, nego me vraćaju nazad u surovu stvarnost:
NEISKVARENI ISKUSTVOM, POSEBAN SLUČAJ SAMOĆE.
PONEKAD IZMISLIM SADAŠNJOST,
DA IMAM GDE DA PRENOĆIM.
I SUVIŠE SAM VIDEO, DA BIH SMEO DA TVRDIM,
MNOGO TOGA SAM SAZNAO, DA BIH IMAO IJEDAN DOKAZ.
S jezom čitam nastavak, jer znam da me je neko, nekad zahva-tio iglom i stavio pod leću mikroskopa, opisao sav moj život, i onaj koji
sam živio i onaj koji mi nije preostao, jer me je Sabina, nakon četiri godine, ostavila kao prebijeno pseto i znam kako sam se osjećao:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE OPASNO VOLETI, JA NIKAD NE ZABO-RAVLJAM.
Već mi se plače, već mi je muka od tog nepoznatog koji secira moj život na najsitnije komadiće i ne znam šta hoće od mene i ne znam
kojoj to svrsi služi:
POKUŠAVAM DA SHVATIM UČENJA KOJA MENE SHVATAJU.
NEJASNA MI JE VERA, SPREMNA U MENE DA VERUJE.
TEŠKO JE BITI OKOVAN U MOJU VRSTU SLOBODE.
LAKO MI JE S NEMIROM, NE MOGU DA UMIRIM MIR.
Teški, crni oblak se nadvio nad gradom i prijeti da će nam razjebati ovo sijelo. Nisam se prevario - kiša počinje da pljušti i mi silazimo
u podrum... Odlažem taj trenutak kada ću morati da pročitam posljednju strofu ove pjesme koja je mene uzela za objekat, za
inspiraciju, a znam da se i ona, kao i sve drugo, mora završiti:
ALI IPAK UZ MENE SE MOŽE, MADA JE NEOBIČNO,
SA MNOM JE ČUDNO ČAK I UMRETI...
...sad se pitam da li je jedna od tih munja što paraju nebo nami-jenjena meni, i izazivam je: udri kurvo, više mi ne možeš nauditi!, ali
uskoro sve utihne, sunce ponovo sija, mi se vraćamo u baštu, nas-tavljamo se keseriti, ja pitam Nijaza: "Znaju li tvoji kući da ti pišeš?"
Nailazi Nermina i sklanja mi sijed čuperak s čela, a ja, krišom od samog sebe, virkam i gledam saldo mog života, kraj ove pjesme...
S neizrecivim olakšanjem čitam, nesvjesno naglas:
JER JA SE NE ZAVRŠAVAM.
Slijedi potpis autora čije ime (obećao sam na početku) neću otkriti i ja kažem konobaru: "Menso, daj nam rundu", a u sebi po-navljam:
"Hvala ti, hvala ti, Miko - sve do sada si bio u pravu. Izvini što te nisam prepoznao onog dana kad sam ležao u bolnici, volio bih da si
sad s nama da trgneš jednu..."

[Redskin]

Uh, kako me Goran isproziva gore, hajde da i ja nesto kazem, iako ne znam odakle bih poceo...

Moj pocetak (ozbiljinijeg=20+godina) pisanja se poklopio s nekim privatnim turbulencijama i fleševima, pod jakim utjecajem Balaševića, ne kao pjevača nego kako tekstotvorca... Paralelno s tim sam žestoko bio na Bukowskom i poceo s Jergovicem...

Onda sam jednog dana procitao Ako ti jave da sam pao i ne znam sta mi je bilo bolje, pocetak, sredina ili kraj... Sve moje rijeke nesamopouzdanja u pisanju premostio je taj čovjek - i prvi put sam se (makar u sebi) nazvao piscem - ako sam pisac hocu da budem ovakav pisac...

Spojio je i nasao ono u meni, sto nisam ni znao da trazim. Spojio je urbani neuredni zivot Bukowskog, Jergovićev "duh"  raje (i sarajeva) i Balaševićevu bol - I U SVEMU TOMU, SVU TROJICU VIŠESTRUKO PREMAŠIO!!! Naravno, po mom misljenju...

Možda, on i jest najsličniji Bukowskom, različit utoliko koliko se Bosna razlikuje od Amerike i koliko se svaki Charles razlikuje od svakog Darija...

Goran gore kaze Ono što je pisao, to je i živio. iako bi mozda tocnije bilo Ono sto je zivio, to je i pisao...

I upravo iz života - svog tog njegovog urbanog (polu)privatnog mikrosvijeta proizlazile su price - jednostavne, iskrene i istinite, njegovim stilom koji udara u trbuh i izbija dah, baš kao kad vas sarajevski jalijaš zažaga šakom u trbuh na tramvajskoj stanici... (vjerujte mi  )

Po mom osobnom, privatnom izboru, on je BH pisac broj jedan, uz Mešu kao nultog i nedostižnog...

Toliko od mene o Dariju, a malo konkretnije, o njegovim pričama cu kasnije, kad ne bude trulih kapitalista koji pušu za vrat...

Pozdrav!

[Malvina]

Hvala, Redskin!
Osim "Ako ti jave da sam pao", što se sama izdvaja po sažetosti, stilu, brzom i efektnom udarcu koji nanosi svojim čitaocima , koje bi još priče izdvojio kao te koje ostavljaju bez daha?

Selimović je i u mom svetu knjiga jedna velika i neprekidna ljubav.

[neko-neko]

čovjek kao da mi pise iz duse dusi , kovitla sve brzinom centrifuge.. pa stane smiri se, ali znas da dolazi opet , ahh osjecam se živom...

[BODUL]

evo dzamonje i na mom kompasu u pdf-u!!! ucim za ispite al stignem procitati koju kratku.