Kratke priče članova foruma

[rover]

Izašao sam rano ujutru da se nadišem svežeg vazduha, pa da nastavim svoj naučno-istraživački rad. Malo fiskulture, malo trčanja, udah-izdah... To je bilo dovoljno. U kihinji se pušila jutarnja kafa i sijao osmeh moje žene.

"Kako je van?" upita me sanjivo.
"Lepo jutro, biće lep dan", odgovorih joj i zagrlih je zahvalno što je i sama ustala tako rano da mi skuva kafu.
"Šta je sanjala moja lepotica?" uptah je nezainteresovano.
"Uvek isto", odgovori ona uz odsutan uzdah.
"Ništa se ne menja?"
"Ne," reče kratko i pogleda kroz prozor, bezvoljna da nastavi razgovor.
"Razočarana?" upitah je i pridjoh da je pogledam duboko u oči. Učinilo mi se da vidim suze u njima. Poljubih je i odoh u svoj radni kabinet.

Istorija, predistorija, počeci života na Zemlji. Pokušavao sam da proniknem u taj period više intuitivno. Dovoljno knjiga sam pročitao i sada sam plovio u svoje nesvesno da od njega dobijem ostatak spoznaje. Trajalo je to mesecima. Pravio sam skice, crteže, mazao po platnu uljanim bojama. No, još uvek se ništa nije uobličavalo što bih mogao da rastumačim.

Pogled mi pade na scenu koja se odvijala predamnom u dvorištu. Moja žena je zalivala baštu. Misli mi odlutaše ka njoj. Bila je visoka, tanka i lelujava kao stabiljika. Naročito sam uživao u njenoj jutarnjoj, sanjivoj figuri,  delovala je kao da lebdi izmedju dva sveta - sveta sna i jave. Uvek joj je trabalo dugo da se ujutru sasvim probudi, za razliku od mene. Spavao sam kratko, ali intenzivno. Ona je, medjutim, spavala dugo i borila se sa svojim snovima. Poslednjih nekoliko meseci sanjala je stalno jedan isti san: Neko je došao u našu kuću,  gde je bila sama i nije mogla da otkrije ko je to. Čula bi njegove korake, videla njegovu senku kako klizi po podovima, po zidovima, čula njegovo disanje, ponekad i neku reč, ponekad i celu rečenicu, ali uzalud je pokusavala da otkrije njegov identitet, saznanje nije dolazilo.

U jednom trenutku shvatih: moja žena je u svojim snovima učestvovala u mom istraživačkom radu iako ni jednu jedinu reč iz njega nije pročitala, niti smo bilo kada o tome razgovarali.

[trilian]

KARMEN I POLICAJAC

Karmen se ne zove Karmen. Policajac nije policajac. To ih samo ja tako zovem. Karmen i Policajac su dvoje ljudi koje viđam svakog jutra oko osam sati i četrdeset minuta. Ne poznajem ih, nikada nisam razgovarala sa njima. Mislim čak da se ni njih dvoje ne poznaju međusobno iako su vrlo svjesni postojanja onog drugog. Karmen i Policajac su KONKURENCIJA.

Ja prolazim pored njih i svakog jutra ih gledam i razmišljam o njima. Oni vjerovatno razmišljaju jedno o drugom. Sigurno razmišljaju jedno o drugom. Prvo naiđem na Policajca. On sjedi pored prodavnice kineske robe i uvjek sa nekim priča, sa prolaznicima, sa džabalebarošima koji se tuda zadržavaju, sa radnicima iz malih dućana na tom parčetu trotoara. Često priča sa komšijama. Brine se o kućnom redu. Vazda se na nešto žali. Uvijek nešto komentariše. Nikad zadovoljan.

Prođem brzo. Žurim na posao. Uhvatim tek rečenicu ili dvije. Policajac glasno govori.

Onda naiđem na Karmen. Naslonjena je na narandžastu ogradu gradilišta. Ona ćuti i niko joj ne prilazi. Karmen nosi dugačke suknje sa karnerima živih boja. Ima velike minđuše u obliku alki. Njena crna kosa je skupljena štipaljka-šnalom čiji se rubovi završavaju laticama plastičnog cvijeća. Zato je Karmen. Karmen je našminkana za večernji izlazak u osam ujutro. Karmen je lijepa. Trebalo bi da prodaje cvijeće.

I pored nje prođem brzo. Izgleda kao lutke iz kolekcije moje komšinice Vide. Vida ima kolekciju lutaka u narodnim nošnjama iz raznih krajeva svijeta. Stoje u providnim plastičnim kutijama na vrhu kuhinjskog kredenca. Najljepši primerci su u samom kredencu. Skriveni iza stakla, još uvijek u onim plastičnim kutijama. Jedan dio kolekcije skriven je iza prvog reda u kome se trenutno nalazi jedan komično ozbiljni Grk sa trga Omonia (znate one sa crnim kićankama na smješnim cipelama), jedna orijentalna ljepotica zamotana u svijetlo zelenu maramu optočenu zlatnim šljokicama, bavarac (ili je to možda austrijanac?) u špilhoznama i jedna bucmasta plavuša sa pletenicama u vezenoj košulji. Skriveni dio kolekcije Vida nije donijela sa svojih putovanja. Kupljen je u „Jugoplastici“ i sastoji se od dvanaest lutaka kostimiranih u narodne nošnje naroda i narodnosti SFRJ. Onih desetoro sad skupljaju prašinu u drugom redu. Jedino dvoje Crnogoraca stoje u sredini prvog reda na počasnom mjestu, ne što su čoče naši, no su najljepši. Moja tetka kaže da je Vida totalno luda, i da se dobro sjeća da se za taj komplet lutaka koji je onda koštao tristadvadesetidevet hiljada ondašnjih dinara (a to su tad bile pare!) mogao kupiti televizor u boji ili uplatiti prva rata za „fiću“.

I tako razmišljajući o Vidi i njenoj kolekciji lutaka, već prelazim most i potpuno zaboravljam na Karmen i Policajca.

U pet popodne, vraćam se drugom stranom ulice. Ponekad vidim Karmen kako i dalje sjedi pored gradilišta. Uglavnom zaboravim da pogledam na tu stranu. Imam u stvari osjećaj da ona prije napusti svoje radno mjesto. Njoj ne ide tako dobro kao Policajcu. Narod ne voli da prolazi pored gradilišta. Ali, ipak, tu je autobuska stanica. Mjesto je prometno. Možda je Karmen udata i žuri kući da skuva ručak. Možda ima malo dijete? Ne, mislim da Karmen nema djece.
Policajac ostaje dugo na poslu. Mislim da je tamo na ulici po čitav dan. Policajac ima oko trideset godina. Ne mogu tačno da odredim. Ima svijetlo plave oči i podočnjake oko njih. Imam utisak da sve vidi tim očima. Ustvari ima rentgenske oči i da, strašno liči na onog glumca iz serije „Skupljač duša“. Ne znam kako se zove taj glumac. Svejedno, da sam ja reditelj horor filma, a da je on glumac, vjerovatno bih mu dala ulogu nečastivog.

Ja u stvari, mislim da je on pravi policajac. Uvijek je uredan, obrijan, uglađen, potpuno se razlikuje od ostalih uličnih prodavaca. Čini mi se da je tamo na tajnom zadatku, eto dežura ispred ulaza u kome vjerovatno živi neki kriminalac i prati njegovo kretanje. Policajac nije oženjen. U to mogu da se kladim. Onako uhranjen i blago bucmast, vjerovatno se uveče vraća kući gdje mu majka podgreva večeru,  i čita izgužvane novine  koje je stari otac cio dan premetao iz ruke u ruku. Gnjave ga sa pričama o rođacima i komšijama. Prepričavaju mu ko je dolazio i šta je rekao. Ima kuću na periferiji. Veliku, lijepu kuću. Uzima daljinski upravljač i traži nekakav film. Ustvari najviše voli političke duele i da raspravlja o politici. Rano ide na spavanje. Umoran je. 

Ja mislim da je on odavno primetio Karmen. Lijepa je.

Ja isto mislim da se Karmen cifra zbog njega. Ujutro dok on postavlja svoju kartonsku tezgu, ona prođe pored njega. Danas ima crvenu majcu i bijelu suknju sa crvenim karnerima. Nokte je namazala crveno. Čak joj je i veš crvene boje, kladim se. Za slučaj da izviri bretela... Ona, naravno, sasvim sigurno zna da niko neće vidjeti njen veš toga dana. Naročito ne policajac. Ali, voli da sve uklopi u istoj boji. To joj uliva sigurnost i ona zamišlja da ustvari ne ide da presjedi čitav dan na jednom betonskom bloku preko koga će raširiti iscjepani kartonski omot boksa cigareta, već da kao u filmovima, iz „Prada“ ručne torbe vadi ključeve i podiže metalnu rešetku ekskluzivnog butika prepunog  flamenko haljina crne i crvene boje.

Karmen tek sjedi na tom betonskom bloku i sanja. Kada se trgne iz sanjarenja posmatra ljude, naročito žene.

Karmen posmatra jednu staru ženu i divi se njenoj jednostavnosti. Žena ima plave oči i sjedu kosu. Plavu haljinu i sivi džemper. Sivu torbu i plave platnene papuče. Ne nosi nikakav nakit. Nije našminkana. Ima proširene vene. Sva je plavo-siva. Jedini ukras na njoj je njeno lice. Lice je izborano, umorno i zanimljivo.

Karmen i Policajac su vam dva lika kao iz španskih serija. Siromašni su, lijepi i rade teške poslove. Sad mi samo fale oni bogati i zli koji će uzaludno pokušavati da spriječe njihovu ljubav koja tek treba da se desi, a desiće se uprkos tome što su oni KONKURENCIJA, i onda će živjeti dugo i srećno i imaće zajednički kiosk za prodaju cigareta.

Da bi se sve to desilo kao u klasičnoj limunadi, Karmen treba da prvo napusti svog sadašnjeg gazdu/muža (nisam još sigurna da li joj je on gazda, muž ili otac). I morala bi da ima neku bebu. Ili bar da u toku priče ostane u drugom stanju. Moglo bi recimo, da je neko siluje, a da Policajac, plemenita dušica prizna dete i voli ga kao svoje.

I sad me je već sramota što ovako razmišljam o njima, kao da su oni potpuno izmišljeni likovi, amorfna književna građa podložna modifikacijima, savijaju se onako kako se ćefne onome ko piše ili onome ko čita, svejedno. Nije fer. Karmen i Policajac zaista postoje. I imaju svoje živote, možda ni nalik na sve ono što sam ja nadrobila o njima. I biva da se kad bi čitali ovu priču uopšte ne bi prepoznali.

[desertus]

ONO U ŠTO SAM SIGURAN

Dati se nagovoriti na bilo što nakon samo dva piva.
Glupo je koristiti taksi ako je moguće ići na oblacima.
U nekoj divljoj podrumskoj rupi praviti se da živiš razmišljajući samo o jebanju i zabavi.
Najesti se, napiti i dobro provesti, zbuksati u džepove bar par litara tekile ili nekog finog vina, pod elegantna večernja odijela, nešto pikantnih sendviča, pečene janjetine, bar dvije kile i nešto kolača.
Do sutra.
Ne propuštati sezone gljiva ludara.
Ne propuštati, dakle, introspektivne faze.
Odnositi se sam sa sobom na najdublji način.
Uvijek mirno sačekati da privatni vozač iziđe prvi i galantno otvori vrata.
Nikada ne plaćati taksi uslugu u ime drugoga.
Ako dotični petlja po đepovima praveći se da je zaboravio novčanik zgodno je samo slegnuti ramenima i otužno ga pogledati čak iako taksist svojim iritirajućim pogledom ponad ledenog izvještaćenog osmjeha zuri u vlastito desno oko, čak i ako dotični to nevoljko pristane platiti u naturi, pa čak i ako mu dotični nakon svega pljune u lice i kaže;
- Evo ti napojnica.
Čak i ako dotični navali na toplu tekilu takvom silinom da okorjelog konobara svega prožmu trnci od kojih svaki za sebe dvaput ponovi;
- Polako, polako.
Prije svega neka lijepo ispriča kako mu se rođeni brat, već dobrano spaljen od heroina i sav razjeban od zakašnjele spoznaje da to nije njegov stil života, bacio s petog kata socrealističke zgrade preko puta parka Stara Trešnjevka, vjerojatno shrvan činjenicom da on nema baš takva muda i da nije faca kakvim se je želio smatrati.
I kad mu se nakon toga u zjenicama počnu zrcaliti govna to nije razlog da se čovijek dobro ne zabavi.
Dopustiti da te sumnjičavo odmjeravaju vlastitom tupošću.
Neka ti dođu glave sada, za pola sata ili kasnije; nakon javnog žvaljenja s onim menagerom telekomunikacija ili šlatanja punašne plavokose mlade dame koja nikako ne razumije zašto ne voliš filmove u kojima puštaju sladunjavi song kada se dvoje ševe.
U ševi nema ničeg sentimentalnog.
Vježbati volju praveći se da se ludo zabavljaš među hrpom napirlitanih pedera s kravatama oko vrata, obavezno u jednoj od poza koje predlažu domaće sapunice i sa aluvijalnim naslagama briljantina u kosi.
I fufice sa svojim blještavim imitacijama dijamanata kao jedinom konkurencijom niskama predivnih zubi koje su večeras služile više kao izložbeni eksponati nego kao nešto što pregriza grkljan, ako je to nužno, uokvireno najslađim osmjehom.
Nakon ispiranja sperme iz  usnih šupljina svoj smisao pronalaze u napinjanju živaca i pijenju krvi.
Kleknuti na pod, hodati četveronoške i ugristi prvu nogu koja ti se nađe na putu tako da žrtva arlaukne od bola i da joj krv poteče.
Potom nasmiješen glavinjati gradom bez cilja.
Intenzivno razmišljati o načinu na koji se žene odnose prema vlastitom sjećanju.
Prema bilo kojem fragmentu sjećanja žena se odnosi zasebno i s punim kapacitetom emocija kao da je aktualan, kao da je stvaran, kao da je prisutan ovdje i sada.
Sa svakim fragmentom koji ona nosi u sjećanju ona neprestance ponovno opći i razvija odnos prema njemu.
Kroz njega raste i razvija se, jer odnos prema sjećanju može biti promjenjiv u beskonačnost, a točaka gledišta bezbroj.
Muškarci se sa sadašnjim trenutkom odnose poput nepopravljivih infantilaca i s lakoćom uspoređuju najbolji seksualni užitak s nenadjebivom ugodom grupnog pišanja u prirodi.
Ako se slućajno pojavi kakav kasnonoćni tramvaj treba ući u njega bez razmišljanja, sjesti i dopustiti mu da te odgmiže bilo gdje u vremenu i prostoru.
Zanesena mlada trudnica koja pogledom zahtjeva da ustaneš, smrdljiva babuskara sa svim svojim torbama čudnovatog sadržaja bali ti za vratom, podriguje, ruša se.
Kontrolori koji žicaju pare, mini drame u obliku izdrkavanja na mobitelu i na svima osuđenima na diobu zajedničkog prostora, usamljeni ljudi poznijih godina koji napeto iščekuju bilo kakav signal, bilo kakav događaj, incident, kako bi se nagurali u prvi plan i uvjerili sami sebe da postoje, ulične bande kao slućajni čopor u potrazi za bezimenom žrtvom.
Svi oni mogli bi lijepo spavati.
Noću se spava, zar ne?
Bijesno ustati ne mogavši podnijeti pritisak koji se vrši na guzicu i na moralni obzir, pa neka sjedne tko hoće.
Ustati, primiti se za rukohvat, odsutno gledati u mrak.
Osjetiti nježan dodir na svojoj ruci i čuti poluglasno – Hej.
O Sanja ne prestaje te iznenađivati.
Je li ona svjesna svoje ljupkosti?
Bi li ona bila sama sebi toliko ljupka kada bi se vidjela sa strane muškog očišta.
Jedan slatki poljubac orednjeg intenziteta i relativno kratkog daha vremenskog rasprostiranja.
Osmijeh.
Biti sretan zbog njezine tople geste.
Pokušati joj prenijeti ideju o ljudskom ropstvu koja ti je upravo ovog trena pala na pamet.
Magisterij kao kao simbol još jedne pobjede društva nad pojedincem i, konačno, zaposlenje kao vrhunaravna zemaljska radost.
Zbog tebe je ovdje.
Traži te već čitavu vječnost koja se rasprostire u svim pravcima istovremeno poput sveobuhvatne tame.
U zadnje vrijeme često misli na tebe.
Sada je tu pred tobom.
Boji se za tebe.
Jednostavno je popustila porivu da te potraži i da ti kaže koliko te u stvari užasno treba, koliko te voli i koliko te želi.
Kao da te prije toga nije jednako tako odlučno napustila upravo kada ti je bila najpotrebnija.
A koliko si samo želio vjerovati da je njena odlučnost nešto što se treba amortizirati vlastitom popustljivošću u odlučnim trenucima zajedničkog života.
O kako si bio naivan nadajući se da će to barem donekle ublažiti njene menstrualne sindrome koji su tih dana u mjesecu vodili do bezrazložnog sukoba sa svijetom.
Zašto bi uostalom netko podnosio osobu koja po stanu vješa postere Majke Tereze, Orhana Pamuka i Nedjeljka Fabrija?
Za bilo koju obljetnicu pokloniti joj dvogodišnju pretplatu na nekakav kićeni list Jehovinih Svjedoka.
Ona neka za to bude zahvalna jer već duže vremena osjeća se progutanom od zjapeće unutrašnje praznine.
Vakuum, nedostatak svjesnosti o univerzalnom životu, uska specijalizacija i izdresiranost za samo tri identiteta (jedan javni, jedan privatni i jedan za roditelje), hendikepiranost za kreativnu slobodu zakržljalog duha.
I sve tako dok ne postaneš okljaštren za privatnost čitavim hordama Jehovinih Svjedoka.
Zbigecani,  opranih bezličnih odijela i umova, prepuni potisnute mržnje prema neistomišljenicima.
Uzalud joj kasnije objašnjavaš da ona za njih lijepi veličinu vlastite duše, ona prepoznaje vlastite nesvjesne sadržaje projicirajući ih na van, ali to su sadržaji koji govore o ljepoti NJEZINE duše.
Ovdje nema pomoći.
Ne možeš pomoći nikome protiv njegove volje.
Ona je jednostavno pobjegla, nestala, sakrila se u uske procjepe iracionalnih fantazmi.
Zatim biti podstanar na periferiji grada kod nekog vjeroučitelja koji nikada nije čuo za Belu Hamvasa.
Osjetiš li kojim slućajem ruku na ramenu,
začuješ li iza sebe nekakvo mumljanje,
ukoliko je noć nezapaženo planula u dan, ili ukoliko je sunce svojim plamtećim jezikom dotaklo zoru,
ako se naslaziš na Črnomercu – tada znaj da si zajebao sve što je bilo moguće zajebati.
Ne miješati alkohol.
Zakoračiti u prvu birtiju koja te izvana privuće intenzivnim mirisom prve jutarnje kave, eksati dvije travarice, može i kava usput i lagano pješice kroz prve zrake sunca probijati se prema Srednjacima, prečacem uz neki smrdljivi potok koji kao da je sasvim smetnuo s uma mogućnost vijuganja, bar laganog odmaka od zacrtanog pravca, po uzoru na slavnije vode tekućice, ne bi li pogledu uzvišenog duha podario radost spoznaje kako pravac nije najkraći put koji spaja dvije točke.

[Ida]

SCENA

Jutro. ONA nezainteresirano postavlja stol.
Košarica s tanko narezanim crnim kruhom, čaj, šalice, margarin i med u malim pakiranjima...
ON izlazi iz kupatila, prilazi joj s leđa i nježno je gricne za vrat... ona ispusti nekakav čudan uzdah...negodovanja.
Izmigolji se.

Doručkuju u tišini.
Stakleni stol.
Miris napetosti u zraku.

«Znaš» prozbori ON tiho odjednom, «nisam ovako zamišljao naša jutra. Ni ovakvu tebe u njima.
Pitam se već neko vrijeme, poznajem li te...»
Ne da joj vremena reagirati niti smisliti odgovor. Naglo ustaje i izlazi uz tresak vrata.
ONA ostaje sjedeći za stolom, otvorenih ustiju i pogleda zalijepljena za vrata, koja kao da joj se rugaju i belje.

***

Rukama prekrije lice.
Što je meni? Što ovo radim sebi i drugima? Ne poznaje me... a poznam li ja sebe uopće!?
Zabacuje glavu unazad, masira si vrat, zatvara oči.
Vidi BIVŠEG. Istim ovim tonom spočitava joj njeno poigravanje muškarcima i njihovim osjećajima.

«Licemjerko» čuje njegov glas prije nego mu se lik raspline.

***

Je li ovo istina o meni? Koju sama sebi priopćavam preko lika BIVŠEG. Imam li nekakav poremećaj ličnosti!?
E pa znaš BIVŠI, ne volim vas.
Ni tebe, ni njega, ni sve one prije ni one koji još na mene čekaju...

Budimo iskreni do srži. Ja sam, lovac.
Uživam samo dok vrebam i lovim plijen. To me silno uzbuđuje.
Adrenalin. Igra mačke i miša...

Nešto me samo u svemu tome ometa. Domina u meni. Amazonka, ili što već... osvojene teritorije smatram svojima. Opet mačka... svi ste vi obilježeni mojim mirisom. Moji.
Ne volim dijeliti plijen s drugima. Eto, to mi mrsi račune u životu. Ako život imam.
Možda sam – bolesna. U glavi.
A možda sam to jednostavno, ja i gotovo. Ja, kakva jesam. Žao mi je dečki. Ne osjećam potrebu da vam se pravdam, a činim to cijelo vrijeme. Sućutna sam.   

Prasne u smijeh. Glasan. Neugodan.
Kurvinski.

Digne se i za kuhinjskim pultom natoči si čašu Chardonaya. Odšeta do staklene stijene s pogledom na zaljev, ali u njoj ugleda svoj lik.
Nazdravi svom odrazu u staklu, a potom svom snagom razbije čašu o nj'...

***

Crveni mlazovi vina slijevaju se sa stakla na pod. U tišini.
ONA, raščupane mahagoni kose visoka sjaja pod jutarnjim suncem, sjedi sklupčana na podu, u kutu. Pogled prazan, tup, neusmjeren...
Izgleda poput alkoholičarke iz nekog neurotičnog i jeftinog američkog filmskog uratka.
Jadno... i ofucano.


e.m.mahulja

[desertus]

ONO U ŠTO SAM SIGURAN II

Sparno subotnje popodne i sve je umuklo.
I ti u grad ulaziš tiho.
Da te nitko ne primjeti.
U potrazi za svojom desnom cipelom.
Otići ćete zajedno na pivu i čavrljati o tome kako se u ovom gradu nudi sve, ali ne i za svakoga i kako je čudesno to što u ponuđenome nema ništa što bi vam se svidjelo.
Uspjehom se smatra odgovarajući broj neodgovarajućeg modela što ne vrijedi u obrnutom pravcu.
Pun nam je kuirac kompromisa.
Spavat će kod Pjesnika, kaže, vadeći pritom neku rukom crtanu mapu na izgužvanoj salveti.
Jedna noga mu je nekoliko centimetara kraća pa mu je teško pronaći cipele.
Svi uostalom imaju bar jednu nogu kraću.
Nitko nema obje noge jednake dužine.
(To bi bilo smiješno .Nitko nije savršen.)
Priroda je nemilosrdna i nesavršena. Kaotična i bez smisla.
Gledaj ovu.
E to je ona na kraćoj nozi.
Vidiš kako je drugačije prnjava od ove na zdravoj nozi.
Njegova ideja je kob idenja.
Nešto poput Strijelca u podznaku ili antičkog Hermesa ili rimskog Merkura ili egipatskog Thota.
U obitelji je imao nekoliko šustera što, dakako ima veze sa idenjem.
U stvari cijeli se njegov životni usud svodi na idenje, povezivanje točke A sa točkom B i na probleme u vezi s tim.
On ne vozi auto. Ne da mu se, ne voli to, to mu je bez veze, dosadno. Teško mu je zamisliti da bi morao dadiljati nekom automobilu. Nije samo o robovanju riječ, već o totalnom preuzimanju kontrole nad životom i svime ostalime. Ne smiješ pit, ne smiješ se drogirat, moraš bit više manje naspavan i skoncentriran, moraš ga tankirati, prati, servisirati, inače to nema smisla, prava zabava za odrasle, proteza ličnosti, kontrola nad mnoštvom konja i pripadajući joj osjećaj moći, produžetak falusa, popunjavanje zjapeće unutarnje praznine, kazne za prebrzu vožnju, atavistički strah od pauka, hoćemo li odmah vaditi krv ili bi ste radije puhali u slamčicu, ropstvo jakoj mašini, socijalna pretpostavka, estetski prihvatljivo nužno zlo, i dalje djeve padaju na prinčeve, samo što ovi danas imaju više konja kako kaže Željka koja također pada na konje, prilagoditi brzinu molim, niste čitali novine u vožnji, pazite preko zebre jer cesta je puna vozača diletanata ili pijanih vozača, još toliko ih je pod stresom, droge mržnja ulica adrealin brzina – svi skupa jebiverti.
One ne vozi jer njegova je ideja kob idenja.
Kod Pjesnika sve je posloženo po crti.
Ovdje su zasigurno, sve do maloprije, Domaći kolo vodili i vile Rusalke i u djeliću sekunde sve doveli u savršen red i u trenu isparili, pritajili se u nevidljivom, ali osjetno prisutni.
Neurotikon.
Ako bi netko, kojim slućajem, prešao rukom po knjigama na polici primijetio bi da nema niti trunke prašine.
Otvorio ladicu jednu, drugu.
Onako barbarski; stan je prava kocka šećera, kako to neki vole reći, cukrena, baš takva da ti postane sasvom nevažno to što je dan od početka bio sjeban i kako je tekao dalje bilo je sve gore.
Popijete svaki još po jedan gemišt i složite se s tim da bez travuljine sve bu bezveze.
Bar jedan dim.
Dobro je što si se odavno skinuo s mobitela iz prostog razloga što nepogrešivo nudi osjećaj kakav otprilike ima pas na uzici.
Koji kurac si isključen, što se ne javljaš, gdje si bio u dva poslije podne, a gdje si sad, što radiš, imaš li love za posuditi ili za vratiti dug za dop koji sam ti dao kako bi ti se kurac uopće digao na onu nimfomanku iz Sesvetskog Kraljevca, jebi ga, nitko ti nije kriv što te je ona nadjebala, ni najjači stimulansi ne pomažu kada je u pitanju Anka ninfomanka, no? – kad će ta lova, jebo ti se pas s materom, uključi ga malo na vibru pa si draškaj klitić Ankić moja, a mi muški možemo si ga nabit ravno u guzicu dok svira Mala noćna muzika.
I nema gledanja crtića ak se ne napljugamo.
Za sto kuna dobio sam sramotno malo, ali nisam se previše brinuo zbog toga, ipak sam se na jedvite jade nadao da će smotak dobrog hašiša otvoriti vodoskoke u mojem biću ili bar poneku vrtnu prskalicu samo da čujem taj šum vode koja se širi zrakom u sitnim kapljicama i obrušava se dolje ravno pred vrtnog patuljka.
Popušiti nekoliko smotuljaka i izgubiti se tražeći vlastitog vrtnog patuljka koji zapravo živi u zabačenom dijelu usnulog grada.

Jedan je sat i deset minuta poslije ponoći, drugoga dana osmog mjeseca godine dvijetisuće i četvrte. Nakon dva džointa shvatiš da ti trava bolje paše od hašiša. Tvoji tekstovi mogli bi za sobom ostaviti smolasti trag crva sumnje u tvoju opsjednutost narkoticima. Kajgod. Upravo stvarnost je stvar opsjednutosti fiksacijom da nismo opsjednuti. I što bi ja sasd trebao? Mozart, Sibelius und company. Kutija keksa s čokoladnim prelivom, jedna vesela šarena rizla i u njoj zmotana biljčica moći.
Čašu špirita molim.

[desertus]

ONO U ŠTO SAM SIGURAN III

Uvijek kad ne ispadne po njenom kučka se pretvori u figuru od leda presvučenu finom kožom i šuti. Ponaša se kao da se ništa dogodilo nije i kao da je sve u redu, jedino što te ne može u oči pogledat. Savršeno si svjestan da si u fini prah rasuo njezinu bajkovitu projekciju da ćete ovoga ljeta zajedno šetati pjeskovitom obalom mora diveći se zalasku sunca za pučinu, mirisati borovu smolu u zraku i oslobođeni uzajamnim dodirima dozvoliti orkestru cvrčaka da odsvira ponoćnu suitu za laku noć.
Tebi se na more nije išlo.
Osjećao si izuzetan otpor.
Pokušavajući doći do stvarnih razloga zaglibio si u nekoj slijepoj ulici iz koje postoji samo jedan izlaz i to na početnu točku.
Još dok ti je veselo opisivala sličice sa sentimentalnih morskih razglednica u koje je dakako i vas ugurala, primjetila je odsjaj u oku koji je moga značiti samo – ne.
U jednom trenutku lucidnosti spoznala je da ti je uistinu muka od te ideje bez da si to signalizirao riječju ili gestom.
Zašutjela je, ustala iz fotelje i prionula onoj vrsti neobaveznih kučanskih poslova koje se mogu, ali i ne moraju obaviti.
Santa leda.
-   Hoćeš sa više safta? – upita ona tonom kojim obično razgovara sa nepoznatim ljudima.
-   Koji je tebi kurac? Već treći dan se duriš i ponašaš se prema meni kao da sam govno. Ja to više ne želim trpjeti, a ne želim niti ići na more. Ako se tebi ide – izvoli.
Tada si shvatio da je jednoj priči došao kraj.
Pred sobom vidio si slatkog leptirića zaljepljenog za nektar ugodnih navika.
Vidio si i pticu grabljivicu podrezanih krila.
I još puno toga tada si vidio.
I sam si pomalo leptir.
I ptica grabljivica također, ali tvoja putovanja se odvijaju u duhu i ne moraš zbog toga na jebeno more.
Zaista, tada si sve vidio.
Tako, dakle prestaje ljubav.
Sasvim bez razloga.
Kao da je nikada nije ni bilo.
Možda su razlozi van mogućnosti tvoga poimanja, ali simptomi su jasni; zamor, ignorancija, dosada, nestrpljivost...
Dozvolit ćete sudbini još jedan apsurd i od najintimnijih ljubavnika postati totalni stranci.
U nedostatku povjerenja ne preostaje ti drugo nego prestati se opirati.
Najbolnija bila ti je svijest o tome da nikada više nećeš imati prilike uživati gledajući kako slatko u njenim ustima nestaje pljeskavica punjena sirom koju si još vruću donio iz obližnje pečenjarne.
Pajcek je pajcek, makar bio samljevan u pljeskavicu, a kuja je kuja...
Sutra ujutro probudit ćete zbor histeričnih ptičica i njeno nestrpljivo lupkanje krilima.
Svakako moraš ustati kako bi nazočio njenom pakiranju  prije nego se zalijepi za prolazni povjetarac koji će je odnijeti u svijet iluzija s tobom ili bez tebe.
Pristavit ćeš vodu za kavu promatrajući stvari kao da se događaju nekome drugom.
Kava će zakuhati upravo onoga trenutka kada njene meke i okrutne ruke i posljednju stvar uguraju u mali šareni kovčežić.
Sjesti će pred svoju omiljenu šalicu s krhotinom na rubu i prizorom Malog Princa  koji na svom privatnom planetu zaljeva prpošnu ružu.
Nenje kretnje bit će čista dražest...
...i odlučnost.
Gledat će te ravno u oči  prijateljskim pogledom u kojem se ne nazire nimalo žaljenja...
...već smireni zanos slobode.
Nikada prije nije te tako gledala.
Ili će dobiti blagoslov i veselo odlepršati na jutarnjem lahoru, ili ga neće dobiti  pa će otploviti poput sante leda na Volgi u zimsko predvečerje.
-   U redu je, draga, mogu li barem znati kamo ideš? – upitat ćeš gotovo posprdno s jedva prikrivenim užitkom otpuhujući dim prve jutarnje cigarete.
-   Malo ti je gorka ova kava. – rekla je praveći grimasu gađenja.
-   Vidim i sam da ovo ne ide. – reći ćeš otužno – Ali zar sva zajednička nastojanja u vjetar?
-   Ova kava je zaista gorka... i za nijansu prejaka.
-   Nisam čak ni razočaran. Samo sam umoran. Vrlo umoran. Umoran poput sunca koje zalazi na kraju svijeta. Umoran poput psa, a i kako bih drugačije mogao biti umoran pored ovakve kuje.
-   Kakva veličanstvena drama?! I sve to zbog loše kave!? – reći će glasom vedrim poput svijetla i zrelim poput dobre brlje...
...ostaviti svoj vreli trag na tvojim usnama i otići nošena jutarnjim povjetarcem poput sante leda na Volgi u zimsko predvečerje.
...ptićice uskladiše cvrkut
...zaostali povjetarac, slatko, kao što je to ona radila, razmrsi ti kosu za dobro jutro
...opojni miris kave postaje poezija
Sretan uzet ćeš telefon; - Bok Sonja. Ah, kakav divan dan. Znaš, ona kuja je napokon otišla. Mislim da bi to trtebalo proslaviti uz flašu finog vina i nerkoliko dobrih dimova.

[tramtincica]

ono u što sam sigurna je da je priča dobra.

[iklim]

GRADSKE VILE

Jeste li sreli kada koju? Urbanu vilu? Znate, one fine lagane cure, koje gradskim asfaltom hodaju lepršavo kao da koračaju po morskoj pjeni? Koje se skrivaju između stubova i stupova gradskih, u toj đungli armiranog betona? One koje ne nose cipele, već su obuvene u šušanj lišća, a odjevene u nepredvidljivost duginih dolazaka. Sasvim uspješno kosom prikrivaju svoje zašiljene uši, ali već na prvi pogled znamo da su posebne, luckaste, vrckaste, utješne kao smijeh, neopterećene, prisutne. One duše u permanentnom bijegu od beskompromisnosti gradskog smoga i nespokoja vreve, u iščekivanju mira noći i spokoja svitanja, koje traže smisao u kaotičnom klupku postojanja. One koje koketiraju sa noćnim leptirima i uspavljuju sove, bilježe improvizaciju slavuja, ostavljaju rosni trag u travi gradskih parkova i imaju čudesan dar da se pojave i nestanu baš u pravo vrijeme – to je zapravo osobina koja ih najviše čini vilama.

Jednu baš takvu imala sam prilike upoznati. Bila je divna. Zelenih očiju, velikih kao kavene šalice. Neposrednim i živim pogledom odmah je dala do znanja da nije ona kriva što je tako lijepa. Nije bilo teško povjerovati u to, jer sve su zavidne primisli na račun tankih listova, elegantnih ruku, duge i sjajne plave kose netragom nestale, bio je dovoljan jedan njen osmjeh. Njena djetinja aura nagovorila bi i eskadrilu pakleno srditih Furija da odustanu od osvete.

Kiša je padala, a ona je izronila iz sivog baršuna kojim je cijeli grad bio obgrljen.
Prišuljala mi se s leđa, lagano me primila pod ruku i uz zraku sunca na usnama priupitala:

- Smijem li pod tvoj kišobran? Iznenadila me kiša nespremnu.

Nije bilo odgovora na to pitanje, niti sam se snašla budući da me iznenadila više nego kiša nju, a i šta da joj čovjek kaže – zar da ju otjeram ispod svog kišobrana? Šutke smo hodale do prvog pješačkog prelaza. Tu je izvukla svoju ruku ispod moje, iskrala se ispod kišobrana i neprimjetno nestala, kao što se i pojavila, ostavljajući za sobom šušanj lišća i miris gljiva.

[rover]

Odlucim ja da pobegnem iz ovog sveta, pa sa tim ciljem na pameti, pozovem svog prijatelja koji ima vinograd. Vec ranije mi je govorio: "Najbolje ti je da pobegnes od gradske vreve i gluposti svakodnevnice, ako dodjes kod mene da kopas vinograd, da ga plevis, da beres grozdje, da pijemo vino..."
Hehe, meni se ovo poslednje najvise dopalo, pa natempiram svoje bekstvo bas u vreme kada se rade ti "poslovi" u vezi sa vinogradarstvom.
Moj prijatelj se iznenadio. Otkud ja, nije me bilo skoro godinu dana da mu se javim, a ja ga podsetim da mi je to sam preporucio, do sada nije bilo zgodne prilike da bezim ali, eto, sad mogu.
On se malo kao uozbilji, razmisli, pocesa po vratu (onako kao sto rade ljudi koji su u nekoj teskoj nedoumici), pa morade da prizna.
"Sto jes - jes, rek'o sam. Ajd, ovamo da vidis."
Uvede me u podrum, a tamo... Od ptice mleka!
Svi burici poredjani kao pod konac. Sve blista i mirise na drvo i vino. Polu-tama, atmosfera puna mira i uzivanja.
Prijatelj uzme bokal pa stane da toci. Eh, to je tek uzivanje gledati i slusati. Meni vec posla voda na usta.
Ostanemo malo u podrumu, on mi sve pokaze, pa izadjemo sa onim bokalom na sunce. Sija sunce u bokalu a vino se preliva svim bojama. Crveno, penusavo. Imas utisak da si u Francuskoj, tamo gde prave sampanjac.
"Probaj!" Kaze mi on ponosno i pruza bokal.
"Iz bokala?" Pitam ja.
"Pa, naravno! Nakreni!"
Nakrenem ti ja, a vino klizi kao zejtin niz grlo. Mirise i sladi i rezi, bas pravo domace!
Ne ispustam bokal, ne odvajam ga od usta, ne prestajem da nakrecem.
Moj prika se beci, ne moze da veruje. Kad je bokal bio skoro prazan, setim se i njega.
"Hoces i ti malo?" Pruzim mu dva tri preostala gutljaja.
"Necu, necu. Samo ti pi, donecu jos..." Kaze on nesigurno, jer se ne nada da cu jos da mu trazim.
"Ajd, donesi!" Istresem jos ono malo i pruzim mu bokal.
Moj prijatelj se znoji, donosi jos jedan bokal i gleda, ali ne veruje. Medjutim, uskoro se uverio. I ovaj bokal prosao kao i prvi, sve je otislo niz moje grlo u moj burag.
Sav okupan znojem i sa prestrasenim pogledom, on ne kaze nista, samo mimikom pita da li bih ja jos.
Mimikom odgovaram potvrdno....
I tako do uvece, ja pijem on gleda. Meni nista, a on kao da je pijan, osamucen od iznenadjenja i neverice.
Kad smo se rastajali, on ce ti meni:
"Sledeci put ako hoces da bezis negde, idi na more, mozda su pronasli Vinsko more. To je za tebe. Ajd, pa zdravo!"

[Tavita]

Jutro je.
Neko je bacio novine u moje dvorište. Dans pišu... danas da čitam.
Započinjem dan korakom... Otvaram mogućnost vratima. Istražujem odlaskom preko praga.
Novine bez slova. Danas odlučujem zapisati sve što se desi u taj dan.

Svako može napisati roman.
Zapisujući roman.
Mastilom vlastitih koraka.

Jutro je .

I cvjeće svježe nakon buđenja.



Tavita

[Tavita]

JA SAM GABRIJELO


Ne znam koliko je vec tu stajala..koliko casova,dana..ili mozda ona nije bila tu u vremenu,mozda samo,ne znam..zaista ne znam koliko je tu stajala,bitno mi je samo da je bila tu.
"opet"? njeno pitanje,njena strijela..moja predaja,bijela zastava bijeli prah..prasina

"ne..da" moj odgovor,potvrda..okovi preuski za moje izmucene zglobove,prije vremena osjetih bolove..i svako jutro bol natecenih prstiju..

"ali zadnji put,obecavam,zadnji" ...

"zadnji kao i snjeg danas,ovoga Decembra..bez sutra,jer suta pocinje ljeto..jel da"?njeno pitanje,njen pogled papir ..njene usne olovka...smisao svega potpisati..

"nije moguce da sutra ne padne snjeg,niti da ljeto pocne bez proljeca,znam..."'

"kao ni ti sto neces zapoceti novu laz bez prethodne prljave misli,...tako ces u krug Ana,zar ne vidis vrata?da li uopste postoje"

"postoje ..otvoricu"

otisla je.....
vratila se....
uzela kljuceve...opet otisla...
zakljucala krug za svaki slucaj da ne bih izasla iz njega..ipak me je htjela tu..zasto me je drzala iza zakljucanih vrata?zasto sam joj trebala tu?sama?ne nisam vam rekla ja nisam bila sama..ne uopste nisam bila sama..


ona se zvala Marleba,nas pocetnik,misao,saucesnik, sa diplomom zavrsene Likovne akademije.
bila je vino..i mi smo ga pili, iako je samo jednom bila u Parizu, daleke 80'..samo po  gutljaj priznajem,ali je opijala...napravila krug bez casovnika,da bio je onaj pjescani,ali sa tvrdim prahom,koji je nekada bio pjesak ali sada tako tvrd da nije mogao da klizi,stajao je zaledjen..i tako nismo imali vrijeme..kazu da su privremeni izmislili vrijeme, a mi smo tada htjeli svim silima privremenost. Jer bi nam pruzila mogucnosta napustanja toga. Ne bismo bili stalni gosti...imali  smo nju..Marlebu..po njoj se poznavalo vrijeme..

moji putnici?
moji virovi?
rijeke?

on se zvao Volodija..ne nije bio moja Vodolija,ali smo plivali u Marlebinom dahu..
tu je dosao zbog mene..
ja sam mu uputila poziv..na prvom me odbio,na drugom stavio na cekanje ..a na trecem se javio
dosao je..i ostao..duze od mene..ne to nije bilo vazno
on se zvao Volodija..bio moj prijatelj i ljubavnik...

Maja..ona je bila katanac. Za nju nije postojao kljuc da bi se doslo do rijeci.Ali nismo ni pokusavali traziti,bili smo u mulju koji je smrdio dovoljno dok stojimo da nam nije bilo naq pocetku,sredini kraju pameti da zaronimo glavama da nadjemo kljuc,a da smo ronili mozda bi nasli drugi kljuc,mozda je Marleba imala kopiju..tek sada se to pitam,ali necu odgovarati jer tada sam cutala..

moj grijeh,i samo moj..sto sam gledala ka napred..i svi mi..a da smo se nekada okrenuli i pogledali nazad,jedni u druge,jer smo i bili iza..mozda bi i primjetili da  maja vise ne koraca..da je ostala daleko iza,zaledjena kao i pjesak staroga casovnika,i mozda,samo mozda,mulj pod nama se ne bi zbog nje zvao crveno..ona ga je obojila i zove se,tako cemo ga zvati ..samo crveno,jer ipak,ona je bila crveno..kao nase upozorenje da stanemo..a mi smo ipak prekrsili nastavili..dalje..i za jedan broj,i za maju..jedno bice..postali slabiji,kraci,manji..zvacemo je crveno..kao i mulj od Decembra..samo zbog nje...Jer kad te neko napusti u Decembru, svakog Decembra ga ocekujes.

i bilo je vrijeme..izmedju mene i maje da se pozdravimo..i jesmo jer sam ja dodirnula njeno crveno..nismo je budili ostala je spavati...kao andjeo...i bila je to..nije imala krila..ali je imala ljubav zbog njih je letjela..ne znam kako je pala..ili je upala u duboki mulj njegovih ruku..pomirenje..nje nema..sta se desilo?ne znam tada sam izgubila vid...
crna kesa... ili je to bio samo oblak, sudaren sa nasim zidom??

Jewrona je tad pustala zvuk nasih koraka mi smo je pratili. Bila je najvisocija od nas i pustali smo je prvu ne bi li prije nas tamo visoko dokucila nadu.Uspjela je u prvom krugu,ali je dosla Marleba..ugasila baklju,jednu u nizu..i vratila nas na start..pocetak. I ja sam se vukla sa polomljenim rebrima.

nismo znali kuda smo isli..ali smo sa sigurnoscu znali gdje smo.
i kuda smo uopste mogli poci? mi smo bili jednina..ili smo to mislili..ona je znala mnogo ..Marleba..nasa mnozina. Mi smo bili flasa vina koja je nju cinila zadovoljnom,a ona je bila nas podrum vina,i mi smo ga pili neograniceno,postali zavisni..ona je prva pocela,pravila se naivna,ali je znala ono sto mi ne,da je postojala granica,ona ju je licno poznavala,nje se pridrzavala...maglovito mutno,pohotno i sebicno.
ja sam jednom vidjela prozor prozora..i pred njim kociju..punu suznih ociju uperenih u nas.kuda su hodili?u ciji krug?Marlebin?zar je imala vise?zar ste sumnjali?zar sahovska tabla igra sa 5 piuna?mozda neka vasa..ali izmisljena jel da? i vi ste bjezali od stvarnosti?bolje ne vise..ostanite kuci..neka vam roditelji citaju price,neka vas uspavljuju...ili zelite Marlebu?nema tu topline,,samo tako mislite..samo kod kuce otac pali kamin..da zagrije cedo..i mati gleda dok spavas da se ne bi otkrio da te ususka...i kod Marlebe je toplo ali samo onda kada baklju baci na nekoga od tvojih..da se zagrije..bolesno..i hoce,neutjesni,gledace te dok spavas,ne nece trepnuti da ne bi pokusao,ali samo pokusaoda napustis krug..samo pokusas,jer nije moguce njega napustiti,zasto te onda gleda?pa da bi te kaznila..cesto podlo ogladni... tijela ogladne... gledala sam u celjusti...

da se vratim..ta kocija pred prozorom me podsjeti na pinokija..eto to je meni citala moja Eliseva..kada se jedna kocija neobuzdanih,poput nas vjerujuci ,uputila u kazaliste..umjesto lutke postali magarci..e da..i nas su namagarcili..mi smo jedna takva kocija...mada svaka takva kocija zavrsi u istome krugu,kao ja..a mozda i ti...ne govori ne..razmisli...svakome moze da se desi. Niko te ne pita.


ko sam ja?Ja sam Gabrielo.Timot je rekao da rijec o meni putuje brze do moja pojava,i u pravu je.Naravno da rijeci nisu bile dio mene,bile su o meni,ali su bile lazi..pravdam se?mozda... ovo su vam nove rijeci ako zelite slusati... neka one putuj prije mene,jer sada je drugacije,jer rijeci vam saljem ja...Gabrielo.

vracam se u krug..kao sto sam uvijek cinila...
namjerno..
slucajno..
nije bilo vazno..
bitno je da smo se vracali..
na nasu zalost..tudju srecu..ili njenu..opet Marleba...

maja je stigla prva...bacam vas izvan kruga u realnost...dijete bogatih roditelja,jedinica..razmazena.Ako sam vas bacila u realnost ne znaci da je i ona padala na to mjesto...bila je djete nadrealnoga..sve je imala osim leteceg princa..i roze haljine spremljene za izmisljeni bal gdje ce princ da stigne..nikada nije stigao..stigli su oni..kao i kod mene..a samo smo zeljele slikati,kao veliki slikari,mi tako male sa samo 14 puta prilike vidjeti behar.. i kosa poput kista.... potezi.. potezi....ja stanujem na platnu.

Nastavice se.........

[jana13]

Ova moja priča osvojila je 3. mjesto na književnom natječaju Emil Durkhen u Today Journal Magazinu na croutube.com

Metamorfoza

 
Dakle, sve, ali baš sve sam mogla očekivati, ali da ću se jednog jutra probuditi kao glista u nekom smrdljivom kokošinjcu, to doista ni u najluđim snovima ne bih mogla zamisliti. Nisam bila ni svjesna u prvi trenutak o čemu se radi, a već sam se našla u kljunu nekakve odvratne divovske životinje i dok sam se pokušavala izmigoljiti iz njezina kljuna, shvatila sam da se radi o sasvim normalnoj kokoški, a jedino što je bilo nenormalno-bila sam ja. Moj  jedini životni cilj u toj sekundi bio je pobjeći i spasiti glavu, ako je mi gliste uopće imamo. Nikada nisam razmišljala gdje glistama počinje glava, a gdje rep, ali to je bilo nevažno u ovom trenutku. Sreću mi je donio jedan običan pijetao koji se baš u tom trenutku odlučio nešto tamo raditi na kokoški, valjda dvorišnoj kurtizani, a ona od iznenađenja ili možda uzbuđenja, vrag bi znao što je u kokošjim glavama, ispustila me iz kljuna i počela se zanimati za neku sasvim drugu akciju.
 Tek kad sam tresnula o zemlju, bilo mi je jasno da moram spasiti tu nazovi glavu, kako god znam, inače ću završiti među da prostite govnima jedne kokoške, a to uz sva poniženja koja su mi se našla u mozgu u zadnjih par minuta, ne znam kako bih preživjela. Vjerojatno bih postala i sama govno, a kad to usporedim s glistom, može se još i reći da sam solidno prošla. Uvukla sam se u nekakav kutak ispod nečeg smrdljivog i počela puniti želudac.. Sinoć sam sasvim normalno legla u krevet, pogledala po tko zna koji put film «Sirove strasti», iz sasvim banalnog razloga  zato što uvijek zaboravim kraj svakog filma. Koliko se sjećam, san je bio dosta živopisan kao i obično - cijeli film u nepoznatim prostorima s ljudima koje poznajem, ali i onima koje nikada nisam vidjela. Ponekad mi je žao što ne mogu svoj mozak priključiti na nekakvu kameru koja bi snimala moje snove jer Spilberg i ostala kompanija ne bi mi bila ni do koljena.
I dok sam se u mislima šunjala po svojim snovima,  u ovom odvratnom kokošinjcu pojavio se novi lik. Ajme, koliki je iz ove moje jadne perspektive! Nisam mu ni do čizme. Pa ipak to je samo čovjek-toliko me sjećanja ipak nisu napustila. Izveo je takav skok usred kokošinjca da su kokoške  počele letjeti na sve strane, a pijetao se tako rastužio da sam pomislila kako će izvršiti harakiri. U ruci je držao nekakvu vrećicu koja mi nije slutila na dobro. Počeo je pipkati moje skrovište, a onda kad je napipao nešto mekano, posegnuo je rukom za moj rep i nisam stigla ni vrisnuti jer nisam znala kako se to radi glistinskim jezikom, a već sam se našla u onoj vrećici u kojoj su bile još četiri gliste. Pretpostavljala sam da nešto pričaju, ali ja nisam znala njihov jezik i samo sam čula čovjeka koji je promrmljao- Bit će ribe! Možda mojim sustanarima u plastičnoj vrećici nije bilo jasno o čemu se radi, ali ja sam savršeno znala da po svemu sudeći moja daljnja sudbina jest da budem mamac za pecanje, što mi se nikako nije svidjelo.
 Počela sam smišljati planove za spas, ali sve se odvijalo nekako ubrzano. Čovac nas je strpao u neki otrcani ruksak, sjeo na svoj bicikl, opskrbljen svim potrebnim za pecanje i dok smo se mi truckale, izvijale, ispreplitale i nazovimo to družile na neki čudan način, on je pjevuckao neku pjesmicu samo njemu razumljivu. Da sam znala gdje su mi uši, vjerojatno bih ih začepila, ali to je bilo nemoguće jer ogledajući se, nisam pronašla ni ruke da obavim tu radnju. Katastrofa.
Stigosmo do nekakve obale i nekakve vode. Naš neprijatelj lijepo se smjestio u pozu pecača i onako za zagrijavanje dobrano potegnuo iz boce s rakijom. Moj plan je bio na klimavim nogama, ako gliste uopće mogu koristiti tu sintagmu jer nemaju noge, ali, mislila sam - bolje ikakav plan, nego nikakav. Ostali moji suputnici vjerojatno su razmišljali svojim glistačkim načinom, ali ja sam zadržala čovječje razmišljanje i namjeravala sam ostati zadnji mamac pod svaku cijenu. U prvom slučaju to mi je uspjelo. Sreća da je bila magla pa tip baš nije dobro ni vidio, iako sam možda bila najdeblji mamac, nažalost. Pecanje mu baš nešto nije išlo pa je svoju pecačku tugu malo-malo zalijevao rakijicom, misleći valjda da će mu ona razbistriti vid jer magla je bila sve gušća.
 Ja sam umišljala kako ni ribe u vodi ne vide ništa pa ova avantura možda završi na odustajanju  dobro već pripitog pecača. I taman sam pomislila kako će odustati, kada on ljutito izvadi onu prvu jadnu glistu- žrtvu, baci je u vodu i nešto opsova. Počeo je pakirati stvari za povratak, početno veselje bilo mu je potpuno uništeno, ali onda mu vrag nije dao mira i kako bi se na nekom iskalio, ono rakije što mu je ostalo na dnu, sipao je u našu vrećicu i rekao nešto tako vulgarno da to ni kao glista ne mogu izustiti. Počele smo se pržiti i usijavati u toj tekućini i piti kao lude, a onda me obuzelo takvo veselje što sam glista da mi više nije uopće bilo važno hoću li ikada više postati žena tj. ljudsko biće. Ne znam do koliko promila smo došle, ali kad nas je Ljutko istresao iz vrećice i bacio na neko đubre, osjetila sam takvo blaženstvo, uvukla se u toplo đubrište i zahrkala u sekundi, ako gliste uopće hrču. Zadnja mi je misao bila-tko zna tko ću ili što ću biti sutra. Dan i nije bio tako loš, preživjela sam. Možda sam počela razmišljati kao glista jer njima je valjda u krivi izmigoljiti se na bilo koji način. Ja sam se ovaj put izmigoljila.
Ispričavam se, ponovo sam budna, vrti mi se u glavu dok ležim, a kako da  stojim kad sam glista. Ako slučajno razumijete glistanski jezik, usput ne znam imaju li gliste jezik, mislim onaj u ustima, a imaju li uopće usta, ma da skratim, nemam vremena jer žurim se dobro ispovraćati. Nije piće za glistiće, tj. slabiće. Ajd, buuuaaaaa...

[JohanMose]

Dobra priča! Izaziva neki zanimljiv osjećaj. Kao da su mi puna usta perja!  

[Vladika]

                                                                                                 ODRASTANJE




   Kad god se setim te '93 godine, naježim se. Ono ludilo u zemlji i u mojoj porodici nikako ne želim da preživim još jednom. niti bilo ko drugi. Svo ono ludilo imalo je za cenu da se u mom životu događaju ludosti kao na filmskoj traci.Ćale ostaje bez posla, keva radi sve moguće poslove. Od čistaćice do konobarice, ali i to na par dana i gotovo. Bukvalno sam osećao glad. Uveče bih se sklupčao od bolova u stomaku od gladi. Kad keva pita
- Miloše jesi li gladan, ima par jaja, ako hoćeš.
 Ja bih samo odgovorio
- Neka kevo, klopao sam kod drugara, njegova baka pravila uštipke.
    Tog leta mojih par ortaka i ja smo samo nemo posmatrali kako nafrckana ženskadija sa svojim sponzorima odlaze na koncerte u "Sava Centar", u bioskop "Jadran", u sve one silne lux poslastičarnice i picerije, koje smo samo posmatrali sa izloga i obizivali se, doduše više na ženskadiju unutra, nego na hranu i piće. Sve nam je tada bilo uskraćeno. Imati 18 godina, nemati devojku, jer jednostavno izgledaš kao poslednji odrpanac. Rale je jedini navodno imao devojku, koja je zapravo bila ista kao i mi. Dragana, jadno čeljade, upalih obraza, u poluraspalim patikama i okrzanoj majici. Jednino što je na sebi imala "de lux" kategoriju, bile su oči. Gospode kakve su samo to bile oči. Crne, duboke. Dovoljno je bilo da te pogleda, pa da u sebi osetiš nemir. Zaboraviš tada i kako izgleda ostatak te devojke, i kako sam izgledaš. Često smo gluvarili po parkovima na Dorćolu i Kalemegdanu, i sebe sam hvatao da je gledam u te bogate oči. Rale je voleo više od života, bar je tako govorio. Kada nije bio sa njom, davio je satima pričajući šta sprema za nju i sebe. Daki bi tada pretio da će sve zube da mu saspe u grlo, samo da više ne čuje ni jednu reč o njoj i njegovim planovima. Naravno bili smo kao braća, delili sve, ako je imalo da se deli. Taj naš očaj je uvek bio veći od svega ostalog i stiskao nas sve jače, terao nas da se osećamo kao jedan. Dno mi ljubi obraz. Poneki posao, ma kakav, smo tražili svakog dana. Novac ako bi ga zaradio, ostavljao sam kevi, i to samo kevi. Ćale bi ga propio ili verovatnije prokockao na tomboli. Nekako se preživljavalo, a ponos što sam pomagao kevi bi mi bio sve veći.
   Vreme je teklo sporo tih dana. Vrućina i nekakva ustajalost bi samo pogoršavali gorčinu. Sedeli smo u parku i razvlačili priču o tome kako bi bilo fino kad bi mogli na neki "fax". U tom videsmo Raleta, kako se približava sa dignutim rukama i osmehom od uveta do uveta. Miha, se prvi doseti zašto.
-  'Bem ti, pa ovaj je sinoć bocnuo Draganu.
Stvarno je bilo tako. Opet nova tortura, Rale je nadugo i naširoko prepričavao sinoćno iskustvo. Više nije bio toliko siguran u ono što želi sa Draganom. Odjednom mu je u glasu bio prisutan, onaj tračak mačo glupana, koji je završio jedan posao i sada aktivno traži drugi. Čak sam ga i pitao.
- Čekaj bre, šta bi sa svim onim planovima za vas dvoje.
 Samo je odmahnuo, i pobednički rekao
- Zajebi, sad imam veće ciljeve.
Miha, iako najmanji, zverski ga opali u potiljak i besno reče
- Ti si najogavniji tip koga sam ikada upoznao. Trebao bi da te utabam u asfalt, samo da nije ovako mek od ove proklete vrućinčine.
 Rale se samo zateleba u njega u neverici.
-Ja ću da ti pomognem. Dojadio mi je.
Javi se Uroš.
- A ja ću da ga natakarim na karu, pa ću onda da ga stabam. Samo da oseti kako je to biti kučka.
 dodaje Daki.
- Misliš "kučak".
Izlete mi nehotice, iako nisam imao nameru da se javljam po ovom pitanju. Mislio sam na Draganu. Neka čudna tuga se javljala u meni, ali pored tuge još jedno osećanje koje nisam mogao da prepoznam. Ne bar kad bih mislio na nju. Rale se prsio, skoro do pucanja. Nije ga bilo mnogo briga za naše govorancije. Samo se cerio kao kakav retard, i pevušio "probušeni dolar" od "pušenja".
- Hajde, ako budete dobri, možda vam i odam jednu lepu tajnu.
Tiho je pričao i razrogačio oči.
- Da nisi možda opalio i Lepu Brenu sinoć?
Miha nije mogao da prećuti.
- Radi se na tome, obavestiću te kad bude.
Rale jeste bio lepotan, ali mu je mozak radio na rezervi.
- Pa pošto ste mi ortaci, imam izuzetnu vest za vas. Ona mala iz IV-2, ona kovrdžava, Mina mislim da se zove. E pa saznao sam da se mala trpa za kintu.
Miha ga još cednom cepi po tintari.
- Ti nikako da prestaneš da se glupiraš. Kakva bre Mina, jesi li bre otkinuo sa glavom. Najbolja riba u školi se trpa za kintu?
- A ti ako ne veruješ nemoj. Sve sam namestio. Sećate se za onaj poslić od prošle nedelje koji smo uradili. Podigao sam 70 maraka. Svima po 10, samo za Miloša 30, on je radio dva dana sam.
Rale mi pruži novac. Potpuno sam zaboravio na njega. Mislio sam da su nas ispalili. Ali tek što sam krenuo da ga strpam u džep, Rale mi ga istrgnu iz ruke.
- Šta to radiš? Vraćaj to!
- Samo polako, polako... Dogovorio sam sve. Mina će biti u staroj kući Vojinovića, prekosutra u ponoć. Za 50 maraka će da se kresne sa nekim od nas.
- Niko nema te pare sam.
Uroš je bio neutešan. Mina mu je zapala za oko još od prve godine srednje.
- Miloš ima. Juče je "ubrao" 20 marona, i sad 30, eto mu ga, može da je kresne.
- Beži bre budalo, te pare mi trebaju za druge stvari.
Vratih novac, i brzo ga strpah u džep.
- Ma verujem ti, ali Mina je u pitanju. Znam da si se i ti ložio na nju. Ajde nemoj da se praviš nevinašce. Inače, društvo, moram da idem, obećao sam Dragani drugu porciju danas.
Rale, ustade i žurnim korakom ode
Stvarno sam se i ja zagrejao. Mina je bila bomba. Neverovatna. kao da je sišla sa duplerica plejboja ili nekog sličnog magazina. Još od ranije je bio glas da se daje za novac, ali niko nije hteo da poveruje u to. Malo po malo, više se nisam opirao. Mina je u pitanju. Najbolja riba u školi. Ostali smo još neko vreme i potom se razišli. Krenuo sam kući mračnom ulicom. Restrikcije su bile žešće nego ikad. Sa svih strana avetinjski prozori. Po koje lice u prolazu. Nikoga ne prepoznaješ, a i niko se ne javlja nikome ovih dana.
Na prilazu kući, na trotoaru, sedela je jedna malena prilika i jecala. Bilo je to gorko jecanje, teško. Čulo se to svuda u poslednje vreme, ali ovo je bilo drugačije. Senka mi je bila poznata, a i taj glas...
- Dragana jesi li to ti?
- Miloše?
Dragana je sedela šćućurena iza kolena koje je obuhvatila rukama.
- Šta se desilo?
On...on...on me je... udario me....
- Ko to, Rale?
Zastala je. Bila je iznenađena što sam pogodio.
- Kako znaš?
- Dragana... svima je rekao šta je uradio sinoć. Žao mi je, kad ga samo uhvatim...
Zagnjurila je lice u moje rame, i dugo, dugo jecala bez glasa. Milovao sam je po kosi. Nisam govorio. Ništa joj nisam ni mogao reći da je utešim.
- Ne mogu kući ovakva.
Odvojila se od mene, a lice joj je u polumraku sijalo od suza.
- Moji će primetiti, a ti znaš kakav je moj ćale.
- Ne brini, smisliću nešto.
Pomogao sam joj da ustane, zagrlio i poveo kod mene. Moj ćale je počeo da pravi kuću još u ono "dobro" vreme, kako su matori govorili, a onda ga je stiglo ovo "loše" vreme. Kuća, dvospratna, bila je ne omalterisana, sa praznim drugim spratom, na koji smo "bacali" nepotrebne stvari. Stari ormar, rasklimatanu fotelju i jedan stari krevet... i ko zna šta sve još. Nisam je mogao odvesti dole u sobu, ni moj ćale nije bio cveće, a i bio je vrlo dobar prijatelj sa Draganinim ocem. Samo sam je prošvercovao da se javi matorima da će "kao" prenoćiti kod neke drugarice. Krišom sam je spakovao gore, i ubrzo joj izneo jastuk, ćebe i par parčića pite. Trebala je da bude sa sirom, ali tu "nepoznatu" namirnicu nisam osećao kada bih zagrizao. Smirila se malo, ali je i dalje bila utučena. Zagledao sam je pod svetlošću sveće. To lice...bilo je tmurno, izmučeno, prelepo. Dragana nije lepotica, ali iz nje je izbijao šarm, nešto što niko ne bi mogao da objasni. Dugo smo pričali. Zapravo čekao sam trenutak da budem potpuno siguran da će biti dobro. Posle nekog vremena, krenuo sam dole...
- Čekaj! Nemoj da ideš. Ostani ovde. Molim te ostani.
Nežno me je uhvatila za ruku i povukla nazad. Zagrlio sam je. Privio sam je uz sebe kao da ću je ispustiti. Šaputala mi je. Pričala o sebi. Sve one stvari koje se ne pričaju drugima. U trenu bilo mi je jasno. Ja volim Draganu. Osećao sam prelepi mir. Nešto što nisam želeo da prestane. Gledao sam je u one oči. Prelepe oči. Osetio sam njene usne. Utisnula mi je poljubac. Lako. Kao da se plaši moje reakcije. Uzvratio sam joj. Bojažljivo. Nisam hteo da je uplašim, ali nesvesno sam ispustio, jedno tiho
- Volim te Dragana.
Poljubila me je, ovoga puta smelije, zagrlila.
- Znam.
Zaspao sam srećan. Nikada lepše.
Ujutru sam mislio da je Dragana već otišla. Nije je bilo kraj mene. Sleteo sam dole, i zatekao je kako pije kafu sa kevom. Bar mislim da je to bila kafa, neka retka braonkasta masa, giškala je u velikim šoljama. Ceo taj dan, do večeri, bio je nestvaran. Puno smeha, priče. Keva je izgledala srećna, nikada srećnija. Na kraju nam je i rekla zašto. Dobila je posao šankerice na jednom luksuznom splavu. Gazda je bio neki mafijaš, ali je dobro plaćao. Napokon malo sreće.
   Došlo je i veče, kao dlanom od dlan. Deki, Miha, Uroš i Rale stigli su da me pokupe. Dragana se sledila kada ga je videla. I meni je pogled na njega oduzeo osmeh koji sam imao celog dana. Kao po običaju, cerio se i zviždukao poznatu melodiju. Video sam samo suze u Draganinim očima. Nespretno se pozdravila i odjurila iz dvorišta. Nisam je pratio. Rale je jedini koji me je zanimao, i ono šta ću da mu uradim. Taman što smo malo odmakli, počeo je kanonadu gluposti o meni i Dragani. Iznenada sam ga odalamio preko iskeženih usta. Pao je kao sveća. Malo je protresao glavom, rukom obrisao krv sa usne.
- Pa dobro, bar si se pokazao. Zapamti, vratiću ti.
Okrenuo se i otrčao.
- Šta ti bre bi Miloše?
Pitao je Miha.
- Odalami Raleta. Koji ti je bre?
- Nije mi ništa. Idemo.
Ćutke smo otišli na naše staro mesto. Ćutali smo, nismo dizali pogled.
- Samo da znaš, Rale je bio u pravu. Sreli smo Minu. Uradiće to za 50 marona.
Nije me bilo briga. Imao sam novac, mogao sam da je imam. Neko čudno osećanje se zakači za mene. Osećao sam kako mi se steže grlo.
- Pa? Šta će biti? Idemo li ili ne? Ti jedini imaš lovu da je kresneš. Mi ostali... ko zna. Možda nam da, da budemo u sobi dok je bockaš.
Mislim da je Miha bio najzatelebaniji u Minu od svih ljudi koje sam znao. Sad je on preuzeo Raletovu ulogu. Pričao je neprestano o njoj i njemu u nekom zamišljenom svetu.
- Miha, ako ti se baš toliko traži, daću ti kintu.
Napokon sam prevalio preko usana. Miha je napokon ućutao, i tako ostao, jedno, 10 sekundi.
- Ti baš nemaš srca. Kako ti nije žao da se tako sprdaš.
Nastavio bi on još, ali sam mu pokazao novac i pružio. Zgrabio ga je.
- Je li ovo odistinski? Ti si car. Sačekaj me neko vreme dok skupim nešto love, vratiću ti.
- Nije potrebno. Računaj to kao poklon za prvi put.
Miha je već jurio niz ulicu, a mi ostali lenjo smo ustajali. Uroš i Daki, ne bi propustili taj prizor ni za živu glavu. A ja? Ja sam želeo kući. Želeo sam da odem na sprat, da se zagnjurim u onaj stari krevet i da osetim Draganu. Toplu, snenu. U tom snu, nisam se opirao kada su me dvojica ortaka vukli silovito u pokušaju da sustignemo ustreptalog Mihu. Došli smo do stare kuće obrasle bršljanom. Vojinovići bar oni mlađi su se rasuli po svetu, a matori su pomrli sredinom 80-ih. Kuća zvrji prazna i bila je pravi raj za nas koji smo znali da je napuštena. Stara izlizana kapija bila je lak zadatak za nas. Preskočili smo je u koraku, bešumno. Prošli smo kroz uzano dvorište i stigli pred ulaz gde smo zatekli Minu i Mihu kako dele cigaretu.
- Ko ti je rekao da povedeš ove. K'o da su krenuli na radnu akciju.
U mraku nisam mogao da joj vidim lice, ali Mina mi je izgledala nervozno. Možda zato što će da se kresne sa školskim drugovima, ili zato što je možda imala zakazan još neki sastanak u još nekoj ovako praznoj kući. Bilo kako bilo, žurilo joj se.
- Hajde klipani, idemo, nemam celu noć rezervisanu za vas. Imate li svi po 50.
- Hajde Mina, na šta ti mi ličimo. Samo Miha, mi ostali bi možda mogli da gledamo.
- Može, gledanje je 10.
Svi izvadiše novac i predadoše joj. Strpala ga brzo u tašnicu preko ruke i uđe u mračnu kuću. Miha je bio odmah kraj nje. Uroš i Daki čekaše trenutak, i okrenuše se ka meni.
- Ideš li? Nećeš valjda ovo da propustiš?
Uroš priđe, cimnu me divljački za ruku i procedi.
- Nemoj da me nerviraš. Znam da si otkinuo za Draganom, znam to već neko vreme, ali sada nije ni mesto ni vreme da mi izigravaš nekog mlohavca. Polazi!
Trgnu me i kao marionetu povede sa sobom. Unutra se nije video prst pred okom. Daki, jauknu kad udari u nešto. Pipao sam ispred sebe. Naiđosmo na stepenište koje je vodilo na sprat. Gore se već videla retka svetlost, od neke svece ili nesto slicno, i prigušeni glasovi. Popesmo se i zatekosmo Minu kako  otkopčava brus. U trenu joj ispadoše sise. Povelike, sa velikim tamnim krugovima oko bradavica.Onako u skidanju, pogleda u mene i ljutito reče.
- On nije platio. Marš odavde.
Kako je to rekla Uroš izvadi pare i tutnu joj u ruku.
- Šta je lepotane, hteo bi da se voziš džabe, a?
Skinula je ostatak. Stvarno je bila boginja. Savršena. Zategnuta do pucanja. Stomak butine... Nije bilo nijednog delića na njoj koji je bio višak. Gledao sam je ali nije išlo. Okrenuo sam se i seo na stepenište nasuprot sobe. U prolazu sam video kako Mina leže na krevet, a Miha nespretno pokušava da svuče one svoje krpe sa sebe. Uroš i Daki su zauzeli pozicije na foteljama i u rukma već držali nabrekle patke. Čuo sam kako Daki odvaljuje nekoliko sočnih psovki na račun kako Mina izgleda, a potom kako sebe obrađuje...tupa, tupa.. tupa.. tupa... tupa.. tupa... Kad mu se Uroš pridružio, stvorili su jedinstven ritam u skladu sa škripanjem starog kreveta, koji kao da se borio da izdrži vatrene nalete dva tela. Miha radi žestoko. Stenjao je kao prase, dahtao i roktao. Mina je bila tiha, poneki jecaj i to je sve... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa. Ni ostali nisu zaostajali. Nije dugo trajalo. Miha je urliknuo onaj tarzanski urlik kada ga je sručio... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa... i gotovo. Društvo se odmaralo, bar ono muško. Nije prošlo mnogo, kada sam čuo da se neko oblači. Nisam ni morao da pogađam ko je. Mina je ubrzo izašla, skockana kao da se ništa nije ni desilo. Čak ni frizuru nije morala da popravlja. Na vratima sobe, je zastala i zapalila cigaretu. Uvukla je dim i pitala dok ga je izdisala.
- Zašto nisi ušao da gledaš. Drug ti je bezveze platio. Samo da znaš nema refundacije!
- Niko ti je nije ni tražio.
Gorko sam joj uzvratio. To kao da je pogodilo. Brzo se provuče kraj mene, kao slučajno me zakačila nogom, i onako u prolazu dobacila.
- Šta si ti. Da nisi peder možda. Najgora sorta.
Odvrcka u mrak, tiho se smejući. Uroš i Daki su razgovarali, a jedan me pozva.
- Miloše dolazi ovamo, ova je izgleda ubila Mihu. Evo jadnik se i ne pomera.
- Čekajte ljudi, ne mogu da ustanem. Iscedila me.
Smeju se. Pevuše. Nakon nekog vremena, jedan za drugim marširaju pobednički. Krenuli smo dole. Opet trapavo nalećemo na stvari u mraku. Daki opet zakači nešto, opako jauknu. Napokon izađosmo. Sveže je noćas. Posle onako vrelog dana, pravi melem. Preskočismo kapiju, i lagano krenusmo nazad. Ulica je bila prazna. Jaka mesečina stvarala je senke, i avetinjski crtala figure po asfaltu. Osetih neko komešanje iza par parkiranih automobila.
- Vidiš da sam bio u pravu!
Začu se, kreštavi glas. Bio je to Rale. Okrenuh se i videh da sa njim neko stoji. Dragana je jecala.
- Vidiš kakov je ovaj tvoj novi dečko, prava žiška, a ti mi nisi verovala.
Gurnu je prema meni i otrča. Nije smeo da sačeka. Dragana posrnu, ali se zadrža na nogama. Stajala je i jecala. Bila je slomljena. Napravila je korak unazad, lako se okrenula i otišla. Nisam je pratio, a i šta bih joj rekao. Sve bi bilo trulo i zvučalo bi kao velika debela laž. Otišao sam kući, i legao u krevet na spatu. Osećao sam je pored mene. Njen miris je još bio tu. U tami, njene prekrasne oči, pune suza. Njen smeh je bio tu. U zidovima. U meni. Gospode kako sam je voleo. Zaspao sam sa besnim snovima.
   Jutro je već bilo pakleno vruće. Ako je sad ovako toplo, šta li će biti tek u podne. Prevrtao sam događaje od sinoć, znajući da neću moći da ih oteram celog dana. Lenjo se digoh. Samo navukoh patike, i ne dižući noge krenuh niz stepenice. Keva je spremala prženice. Osetih slatki miris, i neka toplina prođe oko mene. Ćale se umivao na česmi u dvorištu. Ostario je, a i mi, majka i ja, sa njim. Negde u daljini čula se muzika.