MOJ ŽIVOT: BRANKO LUSTIG

09. 07. 2011. u 16:22

Iz Kulturnog dodatka Politike

Oskar i nije tako velika stvar

Sve ovo što danas čitamo i gledamo o Aušvicu napisali su ljudi koji su to, neću da kažem izmislili, nego dopisali. A ja sam bio tamo, i danas imam broj na ruci. Sećam se rudnika u kome sam radio, sećam se da su nas tukli, sećam se ljudi koje su vešali, sećam se zime, gladi – kaže čuveni producent, koji planira da snimi film o Jasenovcu

 

Kad pišu o meni, uvek kažu da sam dobio dva Oskara. To fino zvuči za biografiju, ali Oskar i nije tako velika stvar. On je divna stvar one večeri kada ga dobijete, a već ujutru je ništa. Na kraju se svede na to da uvek govorite kućnoj pomoćnici: „Nemoj da ga trljaš tako jako.“ Eto, samo to ostane od Oskara! A, zapravo, najviše vam ostane u sećanju momenat dok ga čekate i kad vam supruga skoči dva metra uvis kad čuje da ste vi dobitnik. Po tome ga bar ja pamtim.

Ovako govori Branko Lustig, hrvatski producent, koji je dosta radio u Holivudu i koji je ta dva svoja  Oskara dobio za filmove „Šindlerova lista“ i „Gladijator“.

Sada je, kao što sam kaže, ptica selica: šest meseci živi u Zagrebu (i to u periodu kad nema leda i poledice, od maja do oktobra) i šest meseci u Los Anđelesu (od novembra do aprila). U Zagrebu već peti put organizuje Festival jevrejskog filma, a ovih dana bilo je reči i o tome da se ovaj festival uporedo organizuje u Beogradu. Srećan je što je Festival jevrejskog filma uspeo da se održi i što izaziva sve veće interesovanje.

– Počeli smo sa 2.000 posetilaca, pa se broj popeo na 3.000, pa na 5.000 da bismo dogurali do 8.000 posetilaca, što je jako puno za dvoranu koja prima njih 500. Prikazujemo puno dokumentaraca, a u drugom delu židovske komedije… Taj festival je jedini ušao u Evropu od svih festivala u regiji. Mi smo u Evropi zar ne? – šali se Branko Lustig.

On je nedavno najavio i da će snimati film o Jasenovcu, naglasivši da ne očekuje novac od hrvatskog ministarstva kulture i da će „doneti američke dolare“.

Da se tako nešto ne bi više ponovilo, ljudi moraju znati istoriju, često kaže Branko Lustig koji je kao dete bio odveden u Aušvic.

– Sve ovo što mi danas čitamo i gledamo o Aušvicu napisali su ljudi koji su to, neću da kažem izmislili, nego dopisali – kaže Lustig. – A ja sam bio tamo, još i danas imam broj na ruci. Sećam se rudnika u kome sam radio, sećam se da su nas tukli, sećam se ljudi koje su vešali, jer pošto sam bio najmanji uvek sam stajao u prvom redu, sećam se zime, gladi…

Njegovo detinjstvo bilo je prilično bezbrižno do Drugog svetskog rata. Rođen je 10. juna 1932. godine u Osijeku, u vreme Kraljevine Jugoslavije, u jevrejskoj porodici.

– Iz Osijeka mi je ostala u uspomeni reka Drava i komarci – priča Branko Lustig. –U Osijeku se desio i moj prvi susret sa filmom. Išli smo u bioskop i gledali Mikija Mausa.

Njegova majka je bila gospođa koja je radila za mnoga dobrotvorna društva u Osijeku, učestvovala u humanitarnim akcijama, skupljala pomoć za Jevreje u Palestini...

– Uvek je nekuda išla i uvek je bila lepo odevena – seća se Branko Lustig. – Otac je u „Centralu“ danju radio kao natkonobar, dok je noću služio Beograđane koji su dolazili iz lova da se tu kartaju, dolazili su sa dvora, tako da se vraćao kući rano ujutru.

Pre početka Drugog svetskog rata išao je u jevrejsku školu, njegovi su se kretali u jevrejskom krugu i nije imao nikakav dodir sa spoljnim svetom. Sve se promenilo jedne noći kada je njegovim roditeljima javljeno da moraju da napuste Osijek.

– Kad su ustaše došle u Osijek, pobegli smo u Čakovec kod bake po ocu. Roditelji su spakovali vredne stvari, ukrcali smo se na brod i cele noći plovili Dravom. Roditelji su mislili da ćemo tamo biti sigurniji i bili smo sve do jeseni 1942. godine kada su mene i mamu odveli u Aušvic kao taoce, jer je otac pobegao iz Mađarske, gde je bio pozvan u vojsku.

Čim su stigli u Aušvic, njega i majku su razdvojili i njih dvoje su se sreli tek posle oslobođenja. Da li je uopšte shvatao o čemu se tu radi?

– Meni je Aušvic postao potpuno jasan tek posle 1945. godine kada sam počeo da čitam o tome – kaže danas Branko Lustig. – Bio je to ogroman logor. Svi logori u kojima sam bio ogromni su kompleksi sa po 250.000 ljudi. Ja sam imao 10–11 godina, išao sam iz barake u baraku i radio u rudnicima uglja. Nisam kopao rudu, već sam nosio vodu. Kako sam živeo? Živeo sam iz dana u dan, da preživim. Nisam znao koliko meseci sam tu, koliko godina, živeo sam samo da preživim. Kad bi svanulo jutro, gledao sam samo da preživim taj dan i dočekam noć, da prespavam, a sledećeg jutra sve ispočetka. Većina logoraša je tako živela, osim onih koji su bili povezani i organizovani. Većina njih je bila ubijena, i to tako što nisu znali da će se to desiti. Recimo, povedu ih na tuširanje i umesto vode puste plin...

Mnogo godina kasnije, na snimanju filma „Šindlerova lista“ u režiji Stivena Spilberga, Branko Lustig, producent filma, doživeo je nervni slom na snimanju scene u kojoj decu teraju u kamione. Šta mu je prvo prošlo kroz glavu kad je video tu scenu?

– Prvo mi je prošlo kroz glavu to da sam imao veliku sreću što sam ostao živ – kaže. – Setio sam se kako smo mi izgledali u Aušvicu i bilo mi je teško. Spilberg mi je pomogao da se smirim. Inače sam dobro izdržao taj film, jer sam pre toga snimao seriju „Vetrovi rata“, tako da mi je „Šindlerova lista“ bila drugi posao vezan za tu temu.

Bežanje iz Aušvica, susret sa majkom, sve su to scene iz života Branka Lustiga, koje kao da su uzete iz filma. Njegova majka se onesvestila kada je saznala da joj je sin živ.

– Slike pomalo blede, ali sećam se da su ljudi, kada smo bežali iz Aušvica, bili gotovo goli – priča Lustig. – To je trajalo tri dana, onda smo se preselili u otvoreni vagon, a padao je sneg. Našao sam se u logoru Bergen-Belsen, gde je bilo 300.000 ljudi, čovek na čoveku. Nismo imali odeću nego vaške po sebi, i tu smo dočekali oslobođenje. Meni je život spasao jedan gospodin iz Beograda, Jovo Arsenijević, zarobljenik koji je bio poručnik ili kapetan u kraljevoj vojsci. On me je oprao od vaški i zatvorio u svoju baraku. Kada mi je spala temperatura, ispričao sam mu svoju priču i on se setio da mu je jedna žena već ispričala to isto. Ispostavilo se da je to bila moja majka i tako sam od njega saznao da je ona živa. Jovo je bio moj anđeo čuvar, možda bih i umro da njega nisam sreo, jer je jako puno ljudi umiralo u tim uslovima. Tražio sam ga kasnije u Beogradu, ali mislim da su njega 1948. poslali na Goli otok i da je tamo i umro.

U Beogradu je Branko Lustig, kasnije, radeći na filmu, stekao druge prijatelje. Radio je sa mnogima, izdvaja Ljubišu Samardžića i Batu Živojinovića. S ovim drugim se sprijateljio na snimanju „Kozare“. Sa njima je, kaže, proživeo svoju mladost. Danas kada dođe u Beograd retko se viđa sa ljudima sa kojima je nekada radio.

- Tu i tamo se sretnem sa Bjelogrlićem. Njega se sećam kad je bio dečak, igrao je jednu od glavnih uloga u filmu „Boško Buha“ koji sam radio sa Brankom Bauerom i uvek priča da sam ga ja otkrio. I još uvek se dopisujem sa Filipom Davidom, njega jako volim, koji upravo radi scenario za Paskaljevića...

Pozorištem je Branko Lustig počeo da se bavi u srednjoj školi. Kasnije je upisao glumačku akademiju, ali otkako je dobio prvi angažman na filmu, i to kao prevodilac, u jednoj koprodukciji sa Mađarima, 1955. godine, zaboravio je i na pozorište i na akademiju. Zatim je upoznao Branka Bauera i postao mu vođa snimanja na filmu „Ne okreći se, sine“ i film je definitivno postao njegovo opredeljenje, a vrlo brzo se pročulo da „u Zagrebu živi jedan mali ludi Židov koji zna sjajne lokacije za snimanje filmova“.

U Ameriku je prvi put otišao 1984. godine, a Holivud mu je osim dva Oskara doneo mnoge poslove, poznanstva i prijateljstva. Branko Lustig, doduše, kaže da je on imao posla i bez Oskara. Ne krije da s nekim ljudima iz Holivuda, doduše retkim, ne govori, a da je život suviše kratak da bi imali prilike da se pomire.

 

Izvor: politika.rs; autorka: Gordana Popović

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss