"Igramo se ozbiljnog društva"

11. 07. 2011. u 21:44

Intervju: Vladimir Arsenijević - Blic, 10. 07. 2011.

BEOGRAD - Vladimir Arsenijević (46), s kojim smo razgovarali, spada među ugledne srpske književnike, prevodioce, urednike i publiciste. Svoj prvi roman "U potpalublju" objavio je još 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine kao do sada najmlađi laureat ovog prestižnog priznanja.


- Mi živimo u društvu u kom se i dalje nekako prirodno veruje da se, ako ste popularna pevačica iz Žitorađa, a pritom i udovica ovejanog kriminalca i ratnog zločinca čije su ruke bile krvave do lakata, na vas odnose neki posebni, blagonakloni zakoni koji vam omogućavaju da neprestano izbegavate puno suočavanje s pravdom. Dakle, dok god budemo ukazivali tu vrstu strahopoštovanja pred sličnim osobama iz nekakvih misterioznih razloga, dok god se budemo igrali ozbiljnog društva, dotle ćemo morati i da naklapamo o neophodnosti „promene sistema vrednosti“. To naprosto ne ide tako, kaže za „Blic“ Vladimir Arsenijević.

Zašto talentovani mladi pisci nemaju više prostora u medijima i koliko internet može da im posluži kao kanal komunikacije - međusobno, ali i sa publikom?

- Pisci, ne samo oni mladi, već duže nisu deo medijskog mejnstrima. U nedoumici sam da li ovde da dodam „nažalost“ ili „na sreću“. U svakom slučaju, pisci se nalaze izvan sfere bilo kakvog medijskog uticaja i to književnost oslobađa nepotrebnog, dodatnog tereta prenaduvanih ega nekakvih nazovi književnih zvezda. Kojih hvala bogu - nema.

Njih su, ako ih je ikada i bilo, na vrhovima lista prodaje i u medijima ionako zamenili raznorazni konfekcijski spisatelji i spisateljice za jednokratnu upotrebu koji, verujem, čak ni sami sebe ne smatraju piscima. Mislim na čitavo ono „Lagunino“ jato, manje ili više.

Što se interneta tiče, on je sjajan medij za mnogo toga i čovek zaista zahvaljujući internetu može da obrazuje sopstvenu publiku, međutim činjenica da to možete da uradite vi kao i svi drugi oduzela je čitavoj stvari draž elitizma i probranosti, marginalizovalo je medijatore poput kritičara, urednika, agenata i izdavača, dok je korisnika stavilo u interaktivniji odnos sa sadržajem.

Audio-knjige, elektronske knjige i sve nove forme otvaraju sasvim nove mogućnosti plasiranja knjiga isključivo putem interneta, iako se i dalje u komercijalnom smislu najbolji rezultati postižu sinergijom svih postojećih medija.

Sećam se da su me tokom devedesetih neprestano pitali pitanja poput: „Kuda to idemo? Šta nas čeka u budućnosti?“ Dođavola s tim, otkud ja znam. U tom smislu, dobro je što pisci gube to pompezno poštovanje.

Šta sve država može da uradi kako bi promovisala sistem vrednosti u kojem su pisci važniji za društvo od folk pevačica?

-Da umesto bilo kakve demagogije, na tu i slične teme vredno i predano radi na stvaranju okruženja unutar kog će se pomenuti sistem vrednosti činiti jedinim mogućim. To se, nažalost, ne događa.

Mi živimo u društvu u kom se i dalje nekako prirodno veruje da se, ako ste popularna pevačica iz Žitorađa, a pri tom i udovica ovejanog kriminalca i ratnog zločinca čije su ruke bile krvave do lakata, na vas odnose neki posebni, blagonakloni zakoni koji vam omogućavaju da neprestano izbegavate puno suočavanje s pravdom.

Dakle, dok god budemo ukazivali tu vrstu  strahopoštovanja pred sličnim osobama iz nekakvih misterioznih razloga, dok god se budemo igrali ozbiljnog društva, dotle ćemo morati i da naklapamo o neophodnosti promene sistema vrednosti. To naprosto ne ide tako.

Koliko regionalna književna scena razgrađuje nametnute stereotipe o “zlim drugima” i koliko je kulturna saradnja nezaustavljiv proces posle iskustva raspada zajedničke države?

- Budući da smo već u jedanaestoj godini od završetka svih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, to bi pitanje, da su stvari u našem okruženju iole normalne, već trebalo smatrati deplasiranim i zastarelim, a sama činjenica da je moguće postaviti ga i dan-danas, tako daleko u budućnosti, govori sve što valja o toj temi reći. Regionalna književna scena je sjajna formulacija i bilo bi mi izuzetno drago ako bismo mogli da počnemo da verujemo da tako nešto zaista postoji.

Ko i na koji način može da zaustavi frontalnu estradizaciju našeg društva, u kojem su političari najveće zvezde?

- Najverovatnije, niko živi. Ali možda to i nije moguće. Nažalost, i globalne tendencije su takve. Brus Sterling mi je jednom rekao da nije problem u tome što se Balkan nije amerikanizovao, već u tome što se Amerika balkanizovala. U tom smislu, odnos politike i medija nastaviće da bude jedna vrela porno-scena koja će se neprestano odvijati pred našim očima i činjenica da je Velja Ilić snimljen kako, šta ja znam, čačka nos u kafani uvek će biti privlačnija za korisnike medija od nečeg čemu nedostaje ta vrsta „medijske atraktivnosti“.

To je logika našeg doba. Treba joj se suprotstavljati, ali ujedno je i ne shvatati preozbiljno.

Šta je sadržaj vaše nove knjige i kada očekujete da se nađe u knjižarama?

- Moja nova knjiga predstavlja zanimljiv književno-grafički eksperiment i zove se MINUT: PUT OKO SVETA ZA ŠEZDESET SEKUNDI. Realizovao sam je zajedno sa vizuelnom umetnicom i dizajnerkom iz Novog Sada Valentinom Broštean. Reč je o noveli koja pokriva jedan minut u vremenu na ukupno dvadeset pet lokacija na zemaljskoj kugli po vremenskim zonama i koja je shodno tome podeljena na dvadeset pet kratkih i ilustrovanih priča koje se odvijaju na mestima poput Brazila, Meksika, Haitija, Kosova...

Trebalo bi da se pojavi u prodaji tokom ove godine. Takođe je u pripremi novo izdanje knjige U POTPALUBLJU, koje već duže nema na tržištu, iako za njom postoji neprestana potražnja. U pitanju je jedno obogaćeno kritičko izdanje moje prve knjige, budući da se ove jeseni navršava punih dvadeset godina od događaja u njoj opisanih, pa je i to, eto, svojevrsni jubilej i za mene lično snažan dokaz da vreme naprosto juri. Dvadeset godina!

Aleksandar Nikolić
Izvor: Blic

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss