Ekskluzivno - Divna Vuksanović o patnji bez pathosa i krvarenju vremena

09. 06. 2010. u 12:48

Knjiga priča Divne Vuksanović predstavlja pokušaj da se, posredstvom prozne stilizacije, na opstem planu izlaganja književne građe, problematizuju pitanja odnosa kultura Istoka i Zapada, njihovi sudari, sukobi, dijalektičko posredovanje i produktivni međusobni susreti. Takođe, knjiga u sebi inkorporira odnos ovih kultura prema svetu medija i novih tehnoloških oblika komuniciranja, spajajući, kontrastirajući, dovodeći u (medijsku) relaciju i problem odnosa: tradicionalno i postmoderno, arhaično i novo, drevne kulture i civilizacijski napredak, kao i druge slične polaritete. Na egzistencijalnom planu uzevši, knjiga se bavi sudbonosnim pitanjima pojedinca, subjekta zarobljenog u matrice medijskih, političkih i kulturoloških shema, koje ga frustriraju, ograničavaju, čulno, emotivno i intelektualno sputavaju u smislu potpune izgubljenosti, vrednosne i svake druge dezorijentacije u današnjem vremenu.

“Okultno krvarenje” je artificijelni uspeli vez prepoznatljivim simbolima arhaične modernosti i moderne arhaičnosti - piše Dobrivoje Stanojević u Večernjim novostima.

 

knjizevnost.org: Neke od priča u knjizi, ja sam pročitao kao suptilno (politički) angažovane i, ako mi dozvoliš, počeo bih razgovor pitanjem o priči "Pupafobija". Ova priča je paradigmatična za tvoje stvaralaštvo, pa bih joj poklonio malo više pažnje. Da li je glavna junakinja ove priče  - devojka, ili lutka? Čitalac može da je konstruiše dvostruko, ali šta je ona za tebe privatno?

 

Divna Vuksanović: Najpre da ponešto kažem o inspiraciji za pisanje ove priče. Gerhard Hauptman, nemački književnik levičarske orijentacije, poznat po pisanju angažovanih dramskih komada (recimo: "Dabrovo krzno", i dr.), objavljivao je, svojevremeno, i dramske bajke ("Hanelino vaznesenje", Utopljeno zvono" i sl.) - jedna od njih bila je i dramska bajka "A Pipa igra". S druge strane, Puppa je danas opštepoznati kozmeticki brend, a posebno - intenzivno crvenih ruževa za usne.

Moja Pupa je tip balerine, društvene marionete, nesrećne devojke/devojčice, Lolite, i lutkice iz sveta bajki... Takodje, ona je referentna tačka u odnosu na obrise lika iz mikroprozne tvorevine: "Čarobni osmeh delfina" (knjiga: Opažač, opažena), koja tematizuje odnos krinolina, tehničkih konstrukcija i prirodnog sveta, dakle svetova emocija i vode, s jedne, i tehnološke artificijelnosti, s druge strane. Pupa je, dakle, frankenštajnovski konstrukt koji mehanički pokreće istoriju, svojom vlastitom krhkošću, pasivnošću i frivolnošću. U isto vreme, ona je i osećajni konstrukt koji se emocionalno sinhronizuje s okolinom, ona je neobični psiho-kameleon, kao i žrtva vlastitih izražajnih (ne)mogućnosti...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dakle, ona je instruisana od strane "kreativnog direktora" nekakve neidentifikovane kompanije, svakako moćnog čoveka. Haljina joj menja boju po potrebi i raspoloženju, a bojenje obavlja dioda koja povezuje telo i haljinu. Ona je proto-uzor renesansnog savršenstva: svira klavir, gov ori strane jezike, daje intervjue, pozdravlja publiku i obraća se na političkim skupovima. Ipak, nakon što se u priči zaviori trobojka, a izlozi na Terazijama bivaju polupani, ona uzvikuje: "Dajte mi temu! Hoću pravu temu!". Ima li nečeg "proročkog" u ovoj priči, ili ona referiše na nešto konkretno, nešto što se već desilo? I šta je to što ovu devojku lišava njene "prave teme", kako shvatiti ovu alegoriju?

 

Pupa je zavodljivi kiborg, instrument, ali i gospodarica onog Drugog. Ali, Pupa pati od jednog važnog nedostatka koji se tiče pitanja (gubitka) smisla. U savršenom poretku izloga među kojima živi, Pupa je izgubila potencijal, kako za reč, tako i za promenu... Paradoksalno, njen uticaj na političke i istorijske mene je nesumnjiv.

 

U priči "Adrenalin" govoriš o bračnom paru koji svoju porodičnu idilu upotpunjuje kupovinom tropskog papagaja, šarenog perja kao "ocvali transseksualac, ili dekadentni prizor iz predratnog "Mulen Ruž-a"". Tvoja sklonost ekstremima se vidi i u ovoj priči, u momentu kada bračni par poziva životinjskog psihoterapeuta. Da li i kako ova slika ilustruje savremenu porodicu, partnerske odnose i upliv industrije "zabave, lepote i mentalnog balansa" na naše svakodnevno funkcionisanje?

 

Oh, pa to je direktna replika na jednu televizijsku emisiju, u kojoj se zaista događa to da novopečeni, mladi bračni par, u (posustalu) dinamiku svog erotskog života uključuje i kraljevskog papagaja, kome je, zbog psihosomatskih problema, da bi preživeo, neophodan psihoterapeut za ptice... Ekstremna stvarnost (bez stvarnosti) u kojoj živimo, posredovana bizarnim medijskim prizorima što ih uglavnom nekritički sledimo, bila je povod da se osvrnem i na industriju zabave, pop kulturu, kao i druge medijske fenomene, koji u sve većoj meri okupiraju naš život.

 

 

 

Iako su priče tematski heterogene, zajednički imenitelj im je "krvarenje", tj. "okultno krvarenje". Kakvu to tajanstvenu patnju dele svi tvoji junaci?

 

Ova "patnja" je naročita, bez pathosa (patnje i strasti). Ona je "nevidljiva", decentrirana, i karakteristična je za savremenog čoveka koji, zapravo, nema vremena, niti, pak, bilo kakvih mogućnosti za patnju (osim kada je ona medijski transponovana, i premeštena u Drugog/Drugo)... Niče je, govoreći o olimpskoj vedrini grčkih bogova, tvrdio da je u njenoj osnovi, kao pretpostavka, najdublja patnja. A to i takvo iskustvo prolaska kroz tminu (krvarenje je, simbolički gledano, vezano za oticanje vremena) tek omogućuje božansku radost i vedrinu. Gubitkom ovog arhaičnog horizonta patnje, savremeni čovek je, spolja gledano, osuđen na ravnodušnost, a iznutra, na gubitak životnog vremena i samoga sebe.

 

Neguješ kitnjast, barokni stil rečenice. Ponekad jedna rečenica čini čitav pasus, sa preobiljem detalja. Na kakvog čitaoca/čitateljku računaš?

 

Priželjkujem intuitivnog, senzibilnog i jezički kultivisanog čitaoca. Verovatno preterujem...

 

Kako pozicioniraš kratku priču kao formu izražavanja, u poređenju sa romanom ili poezijom?

 

Ne bavim se pitanjima strateškog pozicioniranja onoga što pišem. Volim da se izražavam u najrazličitijim formama, štaviše, kad god sam u prilici, eksperimentišem kako u žanrovskom, tako i u formalnom, te u jezičkom smislu reči.

 

Misliš li da te, kao doktorku filozofije, čitaoci doživljavaju i kao promišljenu, teoretski orjentisanu spisateljicu? Koliko tvoja filozofska znanja i uvidi vrše upliv u tvoj književni izraz?

 

Jedna od mojih skrivenih namera, prilikom upisa na studije filozofije, bila je i ta da se što bolje metodološki "opremim" za stvar pisanja... Nisam u stanju da apstrahujem jedno od drugog, u mom slučaju -  književnost i filozofija se uzajamno dijalektički posreduju, a rezultat je nekakva hibridna tvorevina, u koju čitalac može da upisuje svoja vlastita značenja i reference.

 

U više navrata si se izjašnjavala u prilog ženskog pisma. Kako odgovaraš na tvrdnje pojedinaca da postoji samo "dobro i loše pismo, a ne muško i žensko"?

 

Odgovor se krije u kontinuiranoj edukaciji.

 

Na Adornovu tezu da danas (odnosno od njegovog vremena) ne postoji ništa izvan kiča, jednom si dodala "ništa, osim sećanja na svet kulture, umetnosti i humanizma". U tom svetlu, kako posmatraš kretanja u književnosti koja pokušava da se "približi čitaocu"? Mnogi autori se danas hvale činjenicom da u njihovoj poeziji-prozi "nema mistike, filozofije, spekulacije". Da li su, nakon Dišana, svi pisoari postali remek-dela (estetitizovana realnost)? Da li je takva strategija subverzija, ili prosto pad standarda?

 

Ha, ha... Koliko je nereflektovane, loše metafizike oko nas...

 

(za knjizevnost.org intervju radio Dragan Radovančević)

 

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss