Štetno manipulisanje tradicijom, intervju Slobodan Zubanović, pesnik

22. 03. 2010. u 21:05

Slobodan Zubanović (1947), pesnik iz Beograda, dobitnik je „Zmajeve nagrade”, koju dodeljuje Matica srpska iz Novog Sada, za zbirku pesama „Soneti sa sela” (izdavač Zavod za udžbenike iz Beograda). Zubanović je autor pesničkih knjiga: „Kupatilo”, „Iz zaostavštine”, „Domaći duh”, „Reporter”, „Strategija lirike”, „Sarkofag”, „Save as”, „Dorćolski diskont”, „Kad budem imao 64 godine”.
Došao sam do saznanja da je prosečni vek Srbina 450 godina, te da za sve ima vremena. Hajde da ovaj posao uradimo sutra, kud se žuriš, to je tek u ponedeljak, pusti, uradićemo kasnije...

-Zašto se jedan urbani pesnik odlučio za seoske teme?

Jedan o razloga svakako je, da ne tražimo druge, taj što me napuštaju pridevi. Među njima je i „urbani”, koji se po nekoj mojoj lestvici prideva nalazi između lep i dobar. Šalu na stranu, „zaokret” ka ruralnom nije nikakva „osveta” prema poetski osvedočenom urbanom, ili onim ocenama prema kojima su moje knjige svrstavane još od prve „Kupatilo”, objavljene davne 1973. godine.

Pogrešno je mišljenje da ljudi koji su označeni kao „urbani” nemaju sentiment i osećanje prema tradiciji, da je ne prepoznaju, te da je omalovažavaju. Kod nas su, odjednom, najtvrđi protagonisti jedne ideologije postali propagatori vere i vernici pre vernika, i to se može smatrati kolateralnom štetom tranzicije. Ali, više puta sam govorio, neznanje, kič i nedostatak mere, kada se tradicija uzima u usta, kada se njome manipuliše i upotrebljava za raspaljivanje najnižih strasti i retrogradnih ideja, daleko su štetniji.

Volim kad primetim da se pesnik razvija iz knjige u knjigu. I sam nastojim da bez većih rezova obogatim i, pomalo, promenim ličnu poetiku. Prosto da sebi uskratim zadovoljstvo da mi svaka knjiga izgleda jednako. Na kraju krajeva, lirika ostaje lirika, pa pevali vi ovako ili onako. „Soneti sa sela” nisu fotokopija idiličnih prizora o kojima lamentiramo uz čašu vina. Više su dug detinjstvu i mladosti provedenoj u jednom sremskom selu u kojem sam učio, a i danas učim, o stvarima važnim za život.

-Može li gradski čovek da nađe izgubljeni mir na selu?

Kada bih mogao da odgovorim na pitanje da li čovek sa sela u gradu može naći izgubljeni mir, možda bih bio bliži objašnjenju njegovog traženja. Seljaci su me uveravali kako je na selu lepše, čistije i mirnije, ali sam im u očima uvek video želju za malo buke, gužve i mirisa benzina. S druge strane, prijatelji iz grada pitali su me šta tražim u mirisu balege i poljskih nužnika, ali sam osećao njihovu žudnju za hodanjem po travi, bosih nogu. To mi je ličilo na posmatranje srećnih i nesrećnih ljudi, pod utiskom da sreća, u svetu, neću reći modernom svetu, sve više postaje nemogućnost. Možda sam, baš zbog toga za moto čitave knjige stavio stihove američkog pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa: „Ne možemo otići na selo, jer nam selo ne može doneti mir”. Mir ljudi nose u sebi. Možete otići u najudaljeniji deo sveta, ali ako u sebi nosite nemir, onda je svejedno na kom ste mestu.

-U sonetima dominiraju elegični tonovi. A kako život odmiče – tonovi su sve tamniji. Niste baš optimista?

Možda ste, delimično, u pravu. Moj optimizam nije toliko veseo da bi bio odmah uočljiv, niti je toliko zarazan da bi bio odmah vidljiv. Ponavljam često rečenicu koja može ocrtati tu vrstu optimizma, bolje reći nade, koju gajim: dogodine biće bolje. Do tog uverenja došao sam iz saznanja da je prosečni vek Srbina 450 godina, te da za sve ima vremena. Hajde da ovaj posao uradimo sutra, hajde da to vidimo za mesec-dva, kud se žuriš, to je tek u ponedeljak, pusti, uradićemo kasnije... Ono što nam se dogodilo, i događa, u poslednjih dvadeset godina samo potvrđuje tu gerijatrijsku činjenicu – drugim narodima za to je potrebno više vekova ali, njihov je život, siguran sam, teži i kraći nego naš. Što se elegije tiče, ona je u dosluhu sa napred rečenim i onom filozofskom tvrdnjom, koja govori da je bilo doba kad se dobro mislilo o umetnicima, čak i onda kad su bili mladi.

-U sonetnu formu su stale mnoge scene iz svakodnevnog života, pa i rasprava o književnim nagradama?

Taj sonet nastao je na verandi ispod koje smo sedeli moj sagovornik i ja, gledajući letnji pljusak. Raspravljali smo o konkurentima za jednu veliku, književnu, nagradu, da bi raspravu zaključili zajedničkom mišlju kako je za pisanje pesama potreban duži rad.

Nedavno sam, na jednoj književnoj večeri, rekao da treba uživati u nagradama. Problem je u tome šta se shvata pod tom reči. Na primer, za prvu knjigu pesama, objavljenu u „Prosveti”, kao potpuno nepoznat pesnik, dobio sam nagradu za koju sam mogao da kupim „fiću”. Danas te izdavačke kuće više nema, a ja ionako nikad nisam vozio auto. A opet, danas, imate primer da ugledna pesnikinja, Radmila Lazić, tek sada dobije nagradu koja joj je dodeljene još proletos, ili primer da književnici svoje honorare čekaju po više meseci. Kad bolje pogledam, u našem moru nagrada dobro sam prošao.

-Vaši soneti, na prvi pogled, izgledaju staromodno, a u stvari su vrlo moderni, u duhu današnjeg vremena?

Sonet je takva forma da mu to, staromodno, odelo savršeno stoji. Gotovo sve pesme, a ima ih čini mi se previše, ispisao sam u katrenima i distisima. Osmelio sam se da uputim ka sonetu i napravio čitavu knjigu. Jedan od razloga da se pozabavim sonetnom formom bio je i taj da su soneti naših pesnika pisani u ovom vremenu pisani, u pravom smislu reči, staromodno. Budući da je forma soneta zadata, tu neke novine nisu dozvoljene ili, ako jesu, one se moraju sprovesti iznutra, najpre u sadržaju, potom u jeziku i obradi neke teme. Taj zadatak je težak i zbog rima, njihova loša upotreba u sonetu je uočljiva onako kao kad se, na primer, na nekom mestu prepunom muškaraca pojavi prelepa žena. Ako sam i malo uspeo, zadovoljan sam da sam u pesme uneo duh vremena i srećan da nisam džabe straćio nekoliko godina.

Zoran Radisavljević

politika.rs

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss