Narcizam i autocenzura

04. 05. 2011. u 10:06

Saša Stojanović: „Fenomen Kiš: Blažen među ženama“
Danas, ponedeljak 18. april

REAGOVANJA

Autor: Tatjana Rosić

„Sočinjenije“ inspirisano intervjuom koji sam povodom svoje knjige o Kišu dala za dnevni list Danas zaista me je bacilo u nedoumicu. Odgovoriti ili ne? I kako se odgovara na bujicu izjava koje narušavaju sva pravila logičkog rasuđivanja kao pojam zdravog razuma koji je autoru ove poslanice toliko mio. (Ovoga puta nećemo raspravljati kako su u ime tog istog zdravog razuma počinjeni neki od najgnusnijih zločina XX veka, pa i sam zločin holokausta.)

 

Kako reagovati na orgazmičku netrpeljivost protiv ženskog feminističkog pokreta u Srbiji koji se, po rečima gospodina Stojanovića, ne bavi ničim drugim do ostvarenjem seksualne fantazme „sa Kišom ili na njemu“? Pomislih ipak da bi bio red objasniti gospodinu Stojanoviću nešto o pozama ideološke Kama sutre koju je tako nevešto savladao i tako neuko demonstrirao u svom tekstu.

Jasno je da je gospodin Stojanović odlučio da se ogluši o sve zahteve ne samo dobrog vaspitanja nego i političke korektnosti, na šta se otvoreno i poziva u svom tekstu, inspirisanom, čini mi se, više delom Marija Vargasa Ljose nego delom Danila Kiša koje temeljno ne razume i ne poznaje. Pozvao se pri tom i na staro desničarsko pravilo da dobra umetnost opstaje uprkos pogrešnim ideološkim stavovima, a na to su se pozvali još neki autori komentara na sajtu Danasa – Knut Hamsun i Selin su, rekla bih, u modi iako njihovi fanovi ne razumeju dalekosežne posledice svojih nesmotreno opasnih izjava o univerzalnim estetskim vrednostima umetničkih dela. Možda zbog toga što tako malo toga znaju o fašističkoj estetici – podsetimo se da je Valter Benjamin, nemački Jevrejin koji je nastradao u Drugom svetskom ratu, bio prvi koji je napisao negativnu kritiku o ranim književnim radovima čuvenog desničarskog nemačkog pisca Ernesta Jingera prepoznavši u njima onu magijsku „erstetizaciju politike“ koja će fašizmu omogućiti da, sve u ime zdravorazumske mržnje prema Jevrejima i ostalim Drugima, hipnotiše mase i ubedi ih u ispravnost svojih populističkih teza. Orgazmičko-erotski aspekti fašističkog govora prisutni su i u ovom tekstu čiji se autor tako strasno pita koju pozu zapravo najviše vole feministkinje: misionarsku ili dominantnu. Dok on fantazira o tome izraziću zabrinutost što ova vrsta desničarskog magijskog realizma biva objavljena u takvom listu kakav je Danas.

Na odgovor me obavezuje i jedna od ključnih rečenica mog intervjua u kojoj ističem da je „ćutanje u srpskoj kulturi provereno oružje likvidacije“. U skladu sa ovom tvrdnjom veštiji protivnik od gospodina Stojanovića prešao bi preko mog intervjua uz blagi, ignorantski smešak propraćen značajnim ćutanjem, likvidirajući ga zauvek i elegantno. Saša Stojanović je neko kome kao da nisu poznate ove složene, kompleksne strategije autocenzure – iz celog teksta vapi i vrišti samo želja da se DRUGI UĆUTKA. Ovako skandalozno saopštena želja razotkriva gospodina Stojanovića kao nedostojnog protivnika koji nije umeo da dugoročno ućutka ćutanjem jer je odviše strasno i nestrpljivo hteo da ućutka i likvidira odmah onu (ili one) koja mu smeta.

Postavlja se pitanje zbog čega je gospodin Stojanović, taj gospodar zdravog razuma i urednik časopisa Think-Tank, bio tako nesmotren? Kako to da ovaj vrsni menadžer srpske književnosti i organizator Festivala književnosti THINK-TANK TOWN u Leskovcu, „potomak Stojana Mladenovića, najvećeg leskovačkog zemljoposednika, i izdanak porodice Buni i Jovana, prvog leskovačkog kmeta posle odlaska Turaka i Sime, prvog upravnika i osnivača niškog pozorišta... Takođe, potomak generala Đure Horvatovića, onog istog koji je doneo poentere na dvor Obrenovića, i praunuk novosadskog trgovca Aleksandra Horvatovića..., prevideo ćutanje kao najdelotvorniju od svih strategija likvidacije.

Gospodin Stojanović je, naravno, sve to mogao znati samo da nije posednut demonom narcizma koji ga progoni i šapuće mu na uho da, ma šta učinio, za njegovo delanje nema kazni ni posledica. Da je od svega najvažnije, iako to nikog živog ne interesuje, kako se njegov autorski lik odražava u ogledalu njegovog teksta. Tako ovaj vrsni autor rešava da u imenu svoje kolumne za Danas ZaVARivanje skrije ime svog jedinog romana Var (već prevedenog na češki - ne znamo o čijem trošku); taj ga demon nagoni da napiše pet komentara (od ukupno dvanaest) na moj intervju; da piše o Kišu kao da ga nikada nije čitao; da objašnjava kako je u ime zdravog razuma i univerzalne estetike sve dozvoljeno izuzev feminističkih čitanja srpske književnosti. (Za neupućene: Narcis beše prelepi mladić - ne devojka - iz antičkog mita.)

Napisan u maniru narcističkog turbo-folk diskursa ovaj nam tekst pokazuje da autocenzura ipak nečemu služi: ako ništa drugo ona pokazuje svest o posledicama koje možemo pretrpeti za sopstvena dela – ukoliko je nema onda očigledno demonstriramo ono simboličko nasilje patrijarhata koji sebe smatra neupitnim i potpuno zaštićenim. Onog patrijarhata koji je i „izumeo“ Velike Majke, profitirajući na neupitnosti njihovih pozicija, neupitnosti koju je nedavno demonstrirala Ceca Ražnatović, kada je platila kaznu od milion i po eura za proneveru u iznosu od šest miliona.

Gospodin Stojanović se izgleda, u svom narcističkom zanosu, paradoksalno uzda upravo u ovu femininu, povlašćenu poziciju i presudu. Nadajmo se samo još da zna i da peva.

(Izvor: Danas)

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss