Gledaj svoja posla, PiC! Manje će da boli...

14. 07. 2010. u 07:10

Pošto su E- NOVINE odbile da objave odgovor Saše Stojanovića na tekst Predraga Crnkovića pod naslovom GLEDATI SVOJA POSLA U KOPENHAGENU, Stojanovićev tekst smo objavili u cjelosti.

„ Mole se pametni da više ne popuštaju. Situacija je postala kritična!“ – glasi naziv jedne grupe na Fejsbuku. Posle gomile aromatizovanih tvari koje je pred poštovane čitaoce „E–novina“ podastro Predrag Crnković – u nečemu što bi trebalo da izdaleka bude putopis, a kliče se sa „Gledati svoja posla u Kopenhagenu“ – evo i mog skromnog doprinosa naporima entuzijastâ sa početka ovog teksta.

 

Predrag Crnković (u daljem tekstu: PiC) voli da piše. I to je baš lepo. Još kada bi i  umeo, to bi verovatno bila najuspešnija psihoterapija još od Bečlije Frojda i pratećih apostola ljudske duše. Posle vezenja goblena u inspirativnoj osami, kukičanja u atmosferi kurativne tišine i glasnog čitanja bajatih novina, pisanje preti da postane ozbiljna psihoanalitička metoda... Eh, kada bi PiC još i umeo to što najviše voli... Elem, nakon gomile neuspelih pseudoliterarnih ekscesa i još manje uspelih pokušaja da baš na svaki način privuče pažnju, uključujući i slanje svojih rukopisa izdavačima pod imenom Dušana Gojkova, urednika „Balkanskog književnog glasnika“ (BKG), PiC se odlučio za travestiju u kojoj će u Zagrebu glumiti Dorčolca, a u Beogradu dramiti purgera. Čežnjivo gledajući iz lagodne pozicije lažne „geografske korektnosti“ – negde oko Slavonskog Broda, valjda – u svetla oba velegrada, PiC je uspeo da izazove bilateralno kolektivno sažaljenje i jednostranu bezobalnu ljubav kojom majke vole samo lude sinove. Ipak, čak i ovakav, PiC ima svoje obožavatelje: nežne urednike čiji je životni moto stara leskovačka poslovica „u tuđoga tatka – pogolema patka“, i članove jednog uvaženog žirija. Ovi poslednji su mu, da nesreća bude veća, dali nagradu koja donosi najviše para na eks-Yu prostorima za rukopis koji može da prođe samo kod Ljubitelja koji pristaju da im PiC bude Ljubimac. Ali, svaki žiri ima svoj ukus, mišljenje – šta god o tome mislio jedan pokojni američki predsednik – i svoja diskreciona prava; uključujući i ushićenje PiC-ovim rukopisom, čak i kada prodaja knjige još nije nadoknadila ni troškove okresivanja balvana pretvorenih u kunstdruk uzalud potrošen tokom tovljenja PiC-ove bulimične sujete.

Dakle, PiC tvrdi da ga ne vole ni u Zagrebu ni u Beogradu. U Zagrebu ga toliko mrze, da mu daju najlukrativniju nagradu i valjaju ga čak i na kioscima, pored kondoma. Zamišljam tranzicionog bofl trafikanta kako reklamira PiC-ovu knjigu: Ukoliko kupite rebraste, poklanjamo dnevnik pevaljke...Knjiga poznate novinarke ide uz lubrikant... Najjeftiniji kurtoni? E, uz to ide samo roman nepoznatog  dobitnika poznate  nagrade...  I, ne, preklinjem vas, nemojte ništa da mi vraćate! U Beogradu ga toliko ne podnose, da već neko vreme – na mom omiljenom portalu – čitam polupismene i skatolom oplemenjene „uratke“ koji valjda treba da budu putopis: skarabudžen od polovnih stilskih delova, korodirane leksičke karoserije -  prva farba, majke mi -  i štelovanog  sata za gramatičku kilometražu. Tvrdim da bih napisao zanimljiviju priču čak i da sam samo opisivao saobraćajne znake odavde do Štokenhagena, bez upotrebe glagola... Životna ispovest svakog pisoara na parkingu bila bi hiperdinamičan triler u odnosu na PiC – ov  pisani pokušaj masovnog ubistva vernih čitalaca dosadom... Obojice!
Ili ga, možda, toliko mrze, da namerno dopuštaju nevinim čitaocima da seire nad nepismenošću laureata „komšijske nagrade“ i zlobno uživaju nad deficitom talenta „domaćeg pisca“? I sve to u jednoj jedinoj osobi? Međutim, PiC-ova patološka lažljivost se ne zaustavlja samo na ovoj melodramatičnoj konstrukciji čiji je cilj da svakom poštenom – i ničim izazvanom čitaocu – natera krokodilske  suze na oči, podsećajući ga na filmovane crno-bele jade doktora Džekila i mistera Hajda. Jadni PiC! Kako se samo zlopati to stvorenje. Stvorenje? Hmmm...
Elem, dotična persona tvrdi da mu je Saša Stojanović Čarli, tj. moja malenkost, „iz čistog inata i nadžakbapskog karaktera i manjka smisla za humor uskratio desetak hiljada dinara jedne srpske književne nagrade“. Priznajem, voleo bih da imam tu volšebnu moć koja bi budalama zauvek uskratila svako pravo, ne samo na dobijanje nagrada, već i na bilo kakvo javno izjašnjavanje, izuzev kao naučni doprinos u primerima za udžbenik psihopatologije. Ali, nemam. Imao sam samo – strogim pravilima omeđeno – pravo predsednika žirija jedne ozbiljne književne nagrade da PiC-ove tekstove izbacim iz konkurencije iz dva razloga: već su objavljeni – suprotno pravilima konkursa – i potpisani su tuđim imenima i prezimenima. Ukoliko PiC misli da su svi članovi svih žirija budale, malo se zajebao: postoje čak i takvi koji čitaju sve i svašta – uključujući PiC-ovo pisano rukobludije – i drže i do sebe i do pravila igre. I, čim osete bezobrazluk, uhvate sebe – da progovorim PiC-ovim „zemljopisno intrigantnim“ rečnikom – južno od pupka. Tek da pokažu jasan stav prema šibicarenju koje pokušava da obezvredi bilo kakav ozbiljan književni napor…

Međutim, kada je odluka žirija već doneta i zapisnik potpisan, dao sam sebi za pravo da proverim i razrešenje šifara rukopisa, kojima su bile zajedničke neke zanimljive – a to je jedino što može biti interesantno u ovakvim mrsomuđenjima, izuzev večite kuknjave o svetskoj zaveri protiv autora – paraliterarne konstante: činjenica da su pomenuta ladomuđenja – umesto razglednica dragim urednicima – poslata iz poštâ diljem nam naše nekada zajedničke domaje na adresu konkursa čijim žirijem ja predsedavam, agresivan i hroničan skribomanski poriv i dosadno palamuđenje o prolaznosti života. I, gle čuda: rukopisi koji su poslati iz Beograda, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, potpisivani su – u razrešenju šifre – sa: Miljenko Jergović, Stanko Lasić, Boris Dežulović, Predrag Lucić, Dobrica Ćosić, Matija Bećković... Neke od njih poznajem i volim kao pisce, druge poznajem i ne podnosim, treće uopšte ne poznajem... Nije valjda PiC pomislio da će šifre biti otvorene pre kraja glasanja i da će ugledna imena uticati na izbor dobitnika nagrade, u žiriju kojim predsedava Čarli? Ne, nije... Nešto drugo je u pitanju... Još jedan pacijent koji bi da se malo krije iza leđa autoriteta  i  „autoriteta“! Pa što ne kažeš, PiC, prijatelju! Onako kao što si jajarski ćutao da su svi tekstovi već objavljeni na jednom književnom portalu, uprkos uslovima konkursa u kojima jasno stoji da se nagrada dodeljuje za „neobjavljenu poeziju, priču i esej“. Opet malo lagiš? Znam, znam, jače je to od vas obojice... Samo mi nije jasno ko od vas dvojice sada masno laže, a ko sluzavo i histerično kuka nad nedobijenom kintom nadmašujući i zadušne babe? Jer, u životu, pored egzistencije, postoji i konzistencija...
I sada, posle svega, veseli literopata se usuđuje da me optuži za „nedostatak smisla za humor“, a zašta me je duša zabolela, u paru sa – po PiC-ovim merilima impresivnim – organom koga ne bih da imenujem pred cenjenim čitaocima „E–novina“. Ali, uvreda je – uvreda, a čak i skriboman mora da bude svestan posledica svojih izjava. Dakle, svečano izjavljujem da ću PiC-a – ukoliko me ikada više bude spomenuo u bilo kom kontekstu, izuzev u javnom izvinjenju koje očekujem na istom mestu i u istim novinama – pri svakom susretu, bilo kad i bilo gde, vući za uši toliko da će čak i iz Kopenhagena moći da se čuje o kakvoj magarčini je reč – uz izvinjenje inteligenciji nedužnog Buridanovog mezimca. Vreme teče, PiC... Nije teško biti fin! Ali, ako ne pročitam izvinjenje, pokazaću ti kako je lako biti lud. I kako se lepo i pedagoški objašnjava volu u kupusu da nije lepo to što radi, a kako se magarcu u blatu empirijski dokazuje gde je napravio krucijalnu grešku. I sasvim mi je svejedno da li će to biti na Dorćolu ili na Ilici. Muško ostaje muško i ovde i tamo... Kao što PiC ostaje PiC uvek i svuda.

 

Saša Stojanović

ovaj tekst je odgovor na tekst iz E-novina: e-novine

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss