АФОРИЗАМ

22. 03. 2010. u 19:30

Presovanje senki

Предраг Ж. Вајагић

Устајем пре укућана, док се још рубови тренутка нису натрунили захтевима збиље, пепелом хистерије ужурбаног света. Затим у окрњену шољу додајем по кашичицу нес-кафе, шећера и млека у праху и све то преливам кипућим гротлом. Мирисне сензације боре се за превласт, цакли се опасно око цигарете, а «кичма пепела полако труни»(Киш). Освајам нестални престо фотеље и из обиља расутог по поду узимам пакетић књижица. То су углавном танка делца у јефтиним одеждама. Али, ко је још видео накинђуреног мудраца? И почиње јутарње поклоњење «неочешљаним мислима». Кажу да је навика оков за слободне. У овом случају не слажем се са тим. Опоре и слатке пилуле афоризама бистре ум и протресају све предрасуде. Читање можда јесте «дивна којештарија», али нам бритко ускраћује право да се позивамо на невиност. Афоризме ни у најгорем бунилу не треба читати редом. Оставимо стројеве кораке и плитке хијерархије тамо где им је и место. Случајност избора, прескакање, лични лавиринти- неприкосновено су право сваког читача.

Постоји у «Писмима из Италије» Љубомира Ненадовића једна прелепа сцена у којој болесни владика Његош нутка пробраним, зрелим кришкама поморанџи путописца из Србије, драгог саговорника и сабрата по перу. Е, са том пажљивошћу и љубављу треба бирати кришчице афоризама, уживајући у «распону сажетости»(термин М.П). Оне неће увек бити слатке, мед на устима често се претвара у горчину у стомаку, али то је суштина афоризма. Јер он је управо то- есенција енергије, усхит сласти, прелест сумње, раскош смисла у шкртости речи.

Овог јутра ту су четири мајстора-мудријаша. Поклон маште допушта да осетим њихово присуство, сипљиви дах, опори мирис дувана из луле, шуштање штофа старинских одела. Није то мистика разговора са мртвима- то је један од начина да се опстане међу живима. У палимпсесту памћења подсећају ме на судбинску распетост човека између бурног бескраја жеља и сапетих граница могућности.

Прво наилази Емил Сиоран-учени пакосник и лупеж понора. Тумара ивицом провалије стежући дршку свог окованог штапа. Замишља да је Мојисије под чијим ударом ће из самог камена потећи сумња. Тражи речи и мисли довољно свирепе да раскомадају свет пре него што се расплине у хаосу својих пометњи. Каже нам да није тешко бити дубок («довољно је да нас преплаве сопствене мане») и да престајемо да будемо млади у моменту кад више не бирамо своје непријатеље, већ грабимо оне који су нам под руком. И наставља да њушка бездан живота, ту извесну «равнотежу неприлика».

Емброуз Бирс апостол је мизантропије и цинизма. Презире нападно свезнање- « прашину истртесену из књиге у празну главу». Овог наоружаног, заједљивог новинара, астматичара који пише искључиво ноћу, добошара, па мајора у војсци-увек замишљам на прашњавој железничкој постаји Сан Франциска разочараног што га драга није сачекала након рата. При том превиђа бизарну чињеницу да је из војне подједнако страствена писма писао вереници и њеној рођеној сестри! Почетак је века, време «незнања, жвакања дувана, неукусног одевања, неотесаних манира и свеопштег варварства» (звучи познато, зар не?). Бирс је занимљив лик, зна да амбициозног човека «вређају непријатељи за живота, а исмевају пријатељи после смрти» и да је богатство «уштеђевина многих у рукама једног». Па ипак, иако свестан да је друкчије «ништа боље», у осмој деценији, као крепки старац, прикључује се комитама Панча Виле. Из тог рата се не враћа, а Америка се у вртлогу верзија пита да ли се убио или је опет све повукао за нос склонивши се на неко мирно место- далеко од гњаватора који «причају кад ми желимо да само слушају».

Душко Радовић, «нарогушен и љут сав» чува успомену на време кад су се млади «дрогирали хлебом», ако су могли да га набаве. Готово не гаси цигарету, џепови су му пуни исписаних папирића (губи их, расипа), несаница му је стални послодавац, ниже лирске бројанице своје поетике. Залази у биране кафане - где људе цене због мана, а не досадних врлина. Понекад, у пола речи, на трен или два- задрема. Остатак времена овај шармантни намћор «буши рупе у леду, да би могао дисати». Учи нас да неке људе живот воли, а друге «једва подноси». Али зато, онај ко уме да воли треба само то да чини. Децу, рецимо, треба волети и кад су крива «јер ће их живот кажњавати и кад нису». Па, затим опомена-«Неки мушкарци су у стању да усреће много жена, а неки једва успеју да унесреће само једну»; и суштина-«Пошто се родимо прво научимо да говоримо, па тек онда да мислимо. Закаснимо на почетку и никад више да стигнемо.»

Можда би било боље да је више оних «којих бисмо се могли плашити или стидети», или да је у животу могуће бити «мало цвет, мало птица, мало риба-све по мало».

Пољског генија Станислава Јежи Леца некако увек замишљам крај кригле пива, док полако отпија не допуштајући да му с` лица утрне загонетни, благи осмех. Зна да само косци чују како трава расте, та два пута је у логору копао себи раку. Живи у земљи и систему људских рушевина, а теши се да га је «можда Бог изабрао за атеисту». Злочин је «убити човека у себи», а мера величине – «удаљеност од злочина». Сведочи да је «Хаос ред уништен при стварању света» и да је «идеју могуће догњавити до краја». Свеједно, «увек постоји још оштрија тупост», а и вечност је сада мање коначна и трајна.

Изненада, буди се град. Његово подбуло лице трезни реска свежина дана. Време је за задати живот који ће ме ускоро наткрилити. Но, за данас сам се већ снабдео потребним мудростима усхићења, разлога и горчина.

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss