ДОСАДА

22. 03. 2010. u 19:44

Presovanje senki
Предраг Ж. Вајагић

Неке дане требало би одмах бацити у коприве. Чудотворни мех који би распирио пепео животног жара заглавио се у бајкама детињства. Судбина вас презриво одмерава "као искусна курва задиханог трбоњу који жури кући са јелком на рамену" (Ј.П) На своје омиљено ловиште, попут неке Рундекове црне принцезе, пристиже – Досада!

Но, ни њен додир није тако страшан. Узмимо мој случај! Постоје људи-живе ватре. Клешу живот у камену, врца искра (из Бугојна?) на све стране. Нисам од тих! Код мене се досада и лењост призивају у спиритистичком трансу. Забушавањем кратим дане и лако ме је спаваћива наћи. Ленчарим на миндерлуцима као какав оцвали бег, реинкарнација папуџијског мачка. Опасни нерв живота пробуди се само за трпезом, а и он утихне чим се поначиним и дохраним.

Ето, ни армија није имала среће са мојим војниковањем. Таман сам био запенио у бој, преслушао све четничке буднице, набавио пристојно шубарче, кад, изненада, чизмашка врхушка извага могућу штету и угази моју кочоперност и наду да ће ми рововски метеж помоћи да омастим брк и обновим мусаву белу технику...

Иначе, волим рад и (угодно скљокан) уживам док други у њему копне. Тепихе рибам отаљавајући, пошто штедим енергију за убеђивање супруге да их није ни требало узнемиравати сапуњавицом. Смеће бацам једном месечно, а гледаћу и то да смањим пошто стрепим од прегладнелих пензионера који, скривени, вребају. Кад, као мраморни стуб породице, покушам отклонити неки квар, запетљам се и уништим и оно што је, како-тако, штимало.

Док предајем у школи ( у недостатку сећије коју намеравам да искам као помоћно наставно средство) углавном се поребарке љуљам на столици. Очи се саме склапају, реформа пада у сан...

Не знам шта је лоше у томе што се одмарам превентивно! Празњикави људи много мање цене умни него физички рад. Кад читам, а то редовно практицирам, сви ме гледају испод ока, као паразита и самољупца – само што ме не шутирају у цеваницу због узалудне работе.

Понекад одем на рекреацију. Никако да дорадим пријем лопте и шут из затрке и искључиво се укопам крај противничког гола. Али, пратим знојави труд сабораца и повремено подметнем ногу залуталој лопти, па се касније, уз пиво, хвалим голгетерским учинком.

Најдуже сам пешачио током демонстрација, али то ми је тек било покриће да не учим чиме сам растеглио апсолвентски стаж- за време кога су разграбљена сва добра места по подношљивим школама.

Пошто немам ауто, што мојој љењости не прија, у породичне опходње идем бициклом. При том се жена упиње возећи обе цурице, а ја, на бољем велосипеду, мирно лелујам и, уз јадиковке, заостајем. Саговорнике слушам само до првог зареза, па се онда полако растајемо- досадњаковић ка поенти приче, ја у перине својих баршунастих мисли – да се, задуго, поново не састанемо.

Ма, пустимо шалу да крпи своје мреже и вратимо се битном. Звездано небо светлуцавих жеља трепери над нама, али трапаве руке досегну само најмутнију- Досаду. Уз издајнички трзај охолости, ипак нас дирне несрећа других... Туђа срећа нам је просто – напорна.

Досаду хране туробни простори: војничке чемер-спаваоне, олињали станови, затворски шпитаљи,... Овде прибрајам и кумову момачку собу којој он безуспешно мења суштину, освежава је намештајем и мала шокантним пастелима, па она опет личи на јазбину из које ће неки Дикенсов очајник кренути у последњу шетњу до Темзе.

Кад завлада сплин, човек-желећи да искруни напетост као клип кукуруза- уздише, грицка усне и доступна мека ткива, узрујано хода или шара по папиру... (Да је сакупити шкработине наших депутата настале током премијерових кукуљајки - нашло би се, рецимо, грађе за пар доктората из чисте психијатрије).

Проблем је што ми размажено очекујемо да нас неко забави и да ужива у томе. Кривица тада није у нама већ у невештим пехливанима забаве - које треба одбацити. А и ти забављачи носе у себи зијави диктат строгог родитељског прекора који им је у детињству забрањивао да се досађују, те се, сиротани, сатраше од енергије, очајавају кад неко зевне, пале варнице ексцеса и спремни су на све да доскоче чами.

Бајрон лепо каже да нам је преостало само да се досађујемо или да досађујемо другима. Досада се, значи, упорно клати између дискретне меланхолије и кобне депресије.

Некад је отупела проба смрти. Минути капљу сабласно као капи из покварене славине у метални лавор. Ледена рутина појмова "оголелих до костију". Неуништиве баналности које нас истодобно обликују и уништавају. Тек понекад ништавило узбурка нека промена - каменчић што узнемири "жабицама" мирно окно воде, па потоне са оне стране постојећег. Срећа је топљива тескоба, раствара се у свакодневици, узрујаној досади изгребаног винила -где се дани понављају као суморни припеви.

Па, има ли икакве насладе у срцу горчине? Мудраци тврде да нам живот и није дат за уживање него да га издржимо. Питање је да ли смо довољни себи, умемо ли пригушити и одбити "беспримерне позиве" света који се коначно претворио у "климатизирани кошмар". Благи дани размишљања и титраји изазова још нису сасвим утихнули. Предност досаде је у томе што је она расклопива као оне пластичне чаше чији се прстенови увлаче један у други попут јунака опсцених филмова. У часовима зловоље само је извучете из џепа. И више не марите за бродоломе у вама и око вас! Не дотичу вас збрка идеја, берза очаја и злочиначких брендова. Поруби се парају, а ви стојите далеко од хистеричне вртешке, вриске и стрмоглава хировитих минута…

Срећни што сте пронашли себе тамо где сте се најмање надали.

 

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss