Uvod u Srbiju: abridged edition

25. 07. 2011. u 18:12

(Muzej savremene umetnosti Andrije Matića, Stubovi kulture, Beograd, 2010)

Izvor: danas.rs; autor: Goran Lazičić

Za razliku od kolega koji kraće prozne forme sve češće na različite načine povezuju i ulančavaju, stvarajući tako knjige koje su na granici romana i zbirke priča, Andrija Matić je napisao „klasičnu“ pripovedačku zbirku, sastavljenu od devet zasebnih priča. U njegovoj prethodnoj knjizi, romanu Šaht, negativni aspekti naše društvene realnosti - ekstremni nacionalizam, ksenofobija, klerikalizam - bili su hiperbolisani i pomereni nekoliko godina u budućnost, pa je dobijen opominjući distopijski roman. U Muzeju savremene umetnosti, naše društvo je prikazano kakvo „stvarno“ jeste, u „objektivnim“ srazmerama i preko niza socijalno tipiziranih likova.

To se, doduše, ne odnosi na sve priče iz zbirke, ali važi za većinu njih, posebno za one najuspelije. Matićeva proza je zanatski vešto izrađena, sa dobrim i uravnoteženim ritmom u razvijanju fabule, koja je, primereno klasičnom obrascu kratke priče, prilično svedena. Najefektniji obrti tiču se ljubavnih, tačnije preljubničkih odnosa. U nekim pričama na kraju dolazi autorska poenta, koja je možda eksplicitnija nego što bi trebalo, ali je „iskupljuje“ neočekivano, pomalo provokativno značenje. Posmatrane skupa, priče iz Muzeja savremene umetnosti čine mozaično sklopljeni „vodič“ kroz tranzicionu Srbiju. To je mala srpska „ljudska komedija“ iz prve decenije 21. veka, gde su tematski obuhvaćeni - što u prvom planu, a što preko niza sporednih likova koji stvaraju uverljivu socijalnu kulisu za radnju priče - glavni nosioci društvenog života: politička klasa, poslovni svet, crkva, policija i tajne službe. Tu su i depresivni činovnici pred penzijom, mladi ljudi bez posla, zaglibljeni u besmislene virtuelne svetove Interneta i kompjuterskih igrica, učesnici ratova iz devedesetih sa ozbiljnim posttraumatskim sindromima. Društvom dominiraju korupcija, nepotizam i „partokratski“ poredak (država je „feudalni posed“ stranaka na vlasti). Politika, tajne službe i kriminal su neodvojivo međusobno prožeti. Pripadnici tajnih službi iz devedesetih nakon petooktobarskih promena samo su se privremeno pritajili, ali nisu izgubili uticaj i uskoro su nastavili sa „radom“. Brojni mediji i tabloidi su u njihovim rukama. Preostala državna preduzeća su tragikomični živi muzeji socijalističkog samoupravljanja. U društvu su rasprostranjene najneverovatnije teorije o „antisrpskim“ zaverama u svetu.

U vrlo uspeloj priči Bankar, Matić je dao verodostojnu i upečatljivu sliku današnje beogradske više srednje klase, koja se formirala tek u protekloj deceniji. Ta „menadžerska elita“, koju čine uglavnom mladi ili mlađi sredovečni ljudi, intelektualno je isprazna i površna, a u humanističkom smislu neobrazovana. Iako su „apolitični“, iz krajnjeg oportunizma su članovi (vladajućih) političkih stranaka, a zapravo su aplikabilni za najrazličitije ideološke matrice, od krajnjeg nacionalizma i homofobije do izveštačenog „urbanog“ kosmopolitizma. U priči Monah Serafim, tematizovane su veze Srpske pravoslavne crkve sa ultradesničarskim strujama i (para)vojnim formacijama u nedavnom „ratu protiv Srba“, kao i prevare kojima se crkva služila s ciljem da nakon pada komunizma povrati uticaj i „popularnost“ u narodu. Anamneza, za koju mislim da je najbolja priča u zbirci, komponovana je kao niz retrospektivno poređanih isečaka iz života jednog „kancelarijskog pacova“ koji razjašnjavaju šta je dovelo do toga da taj tihi i nenametljivi činovnik pred penzijom postane paranoično uznemiren, puca iz pištolja na kolege u kancelariji i završi u duševnoj bolnici.

Tri priče nisu poput ostalih prvenstveno „društveno odražavajuće“, nego im je težište na psihološkom aspektu lika. One su, rekao bih, najslabije u zbirci. U naslovnoj priči, koja u „razblaženoj“ kafkijanskoj atmosferi govori o izložbi/instalaciji pod nazivom Interview with a Dead Man, Matićev junak, ukazujući na ravnodušnost savremenog čoveka prema ljudskoj patnji i smrti, ipak donosi u dobroj meri banalnu moralizatorsku poentu: „Jer ja sam, u stvari, bio mrtav, kao i drugi ljudi na izložbi, naša ljudskost bila je uništena, a čovek na samrti jedini je bio živ“. Junak Smrti u Amsterdamu (najduže ali ne sasvim opravdano razvučene priče) je sredovečni Beograđanin - „jedan prosečni balkanski očajnik“ - koji saznaje da boluje od raka pluća i da mu je ostalo još svega nekoliko meseci života, pa odlučuje da uradi nešto posle čega mu „smrt neće teško pasti“. Narcis i Don Žuan je duhovita i „simpatična“ priča (ali ne mnogo više od toga), u kojoj Matić ismeva samozaljubljenost i „mačo trip“ mladog autora SF romana, po čemu je bliska Matićevom prvom romanu Nestanak Zdenka Kuprešanina.

U okvirima naše savremene proze, kao vrednost Matićeve knjige treba istaći već njenu tematsku i stilsku „sa-vremenost“, odnosno to što autor jezikom vremena u kom živi govori o problemima društva u kom živi. Stil je, kao i u prethodnim Matićevim knjigama, dorađen i čist, čak previše sveden i „sterilan“. Utisak o sterilnosti i naivnosti/naiviziranosti važi donekle i na širem, „idejnom“ planu. Na primer, priča Mladenova sajber avantura deluje kao da je greškom zalutala iz omladinske literature. Pokrenute etičke dileme nisu preoštro postavljene i izgleda kao da su hotimično prigušene i prikazane bezazlenijim nego što zapravo jesu. Drugim rečima, mereno kriterijumima kanona „visoke literature“, priče iz Muzeja savremene umetnosti deluju kao pojednostavljeno i jezičko-stilski uprošćeno štivo, kao priređeno, „abridged“ izdanje nekog pretpostavljenog originala. Međutim, imajući u vidu karakter i perspektive savremene umetnosti, naročito književnosti, kada pomenuti kanon, ne samo zbog zahteva tržišta, nezaustavljivo postaje „muzejski eksponat“, čini se da bi pitka i dopadljivo nepretenciozna, „prilagođena“ Matićeva proza mogla samo biti na dobitku.

(Integralna verzija teksta u Beogradskom književnom časopisu broj 23)

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss