Sevdalinka apokalipse

04. 08. 2011. u 00:12

Damir Avdić, Kuda sestro (Algoritam media, 2011)

Izvor: e-novine.com; piše: Vladimir Arsenić

Retke su pesničke zbirke koje ovako nedvosmisleno i nepatvoreno pogađaju istinu. One su slika borbe protiv „nostalgičnih pičaka“ jer je uvek lakše gledati unazad nego poput Damira Avdića „izvrnuti svoju kožurinu“ (da citiram još jednog velikog pesnika) i naoružan stihovima i gitarom krenuti na bajonete predrasuda, opšteprihvaćenih normi i lažnog morala


Sećate se one Dežulovićeve pesme u kojoj replicira Teodoru Adornu:

Napisao židovski filozof
da je poslije koncentracijskih logora
nemoguće pisati poeziju
Ne znam za njega
al mene bogami krenulo.

Dugo sam smatrao da su i ova i ostale Pjesme iz Lore najbolji stihovi o ratu u bivšoj Jugoslaviji. I dalje je tako, ali se na pijedestal pored njih popela i poezija Damira Avdića, skupljena u zbirku Kuda sestro (Algoritam media, 2011).

Neko će možda reći da pesme Damira Avdića nisu iste kada se izvode i kada se čitaju, da su njegova gitara i pevanje neodvojiv deo energije koju stihovi sa sobom nose. To je verovatno tačno ali radi se o dva različita doživljaja i dva sasvim drugačija konteksta. Mada postoji uvreženo mišljenje da poeziju treba recitovati, da je treba izvoditi, nisam pristalica te teze. Za mene je poetski doživljaj, poput svakog čitalačkog doživljaja, intiman, neodeljiv od ličnosti čitaoca/čitateljke koji u svom postvarenju umetničkog dela stvara nizove idiosinkretičkih asocijacija koje se često ne mogu verbalizovati u celosti. Zbog toga će svako čitanje Avdićeve poezije biti za nijansu drugačije od narednog ili prethodnog, kao što je i samo stvaranje potaknuto možda potpuno drugačijom emocijom, čiji je odraz ono što se u rečima našlo. Pri tome nemam na umu platonističku teoriju odraza u kojoj postoji hijerahija od izvornog osećaja do onog što je stihovima predstavljeno, nego pre dekonstruktivističko shvatanje značenja kao odgode, kao pomeranja uslovljenog ustrojstvom jezika.

Relativno se često štampaju knjige tekstova koji su izvorno uglazbljeni. Izašla su Sabrana dela Branimira Štulića, Ne možeš mnogo, ali možeš malo Aleksandra Stojkovića St-a, stalno smo preplavljeni izdavanjem pesmarica svetskog roka sa (obično) očajnim prevodima i sve je to krasno. Ipak, Avdićev talenat je redak. Činjenica da Avdićeva poezija jednako radi kao i njeno izvođenje verovatno leži u činjenici da pesniku gitara služi kao pratnja, odnosno da mu je ono što će saopštiti važnije od muzičke podloge koja će to pratiti. Trenutak u kojem Dilan insistira da je muziičar, kod Avdića, čini mi se, ne može da se dogodi. On je definitivno pesnik.

Reći da je Damir Avdić protestni pevač bila bi gotovo nedopustiva simplifikacija, gotovo ista kao kada bismo rekli da je bluzer ili panker. Ako ćemo pravo, odnosno ako ćemo da pojednostavljujemo, onda bih najpre rekao da je poezija Damira Avdića poezija sevdaha, da su njegove pesme sevdalinke, ako ni po čemu drugom, onda makar etimološki. Pretpostavlja se, naime, da naziv sevdalinka potiče od arapskog izraza sawda što znači crna žuč. Svako ko je čitao/slušao Damira Avdića bez imalo sumnje može reći da je ožučen pesnik, da je pesnik uzburkanih emocija i Weltschmerza. Pored toga, njegovi stihovi su prepuni tradicionalnih metafora, obraćanja majci i dragoj/dragom. Međutim, ove tradicionalne strukture se napuštaju jednim rezom, jednim udarcem stvarnosti - prodorom u nasilje i/ili smrt. I zbog toga je ono što on radi potpuno savremeno, obogaćeno tragičkim iskustvom života u postratnom, tranzicijskom bosanskom i balkanskom društvu.

Možemo razlikovati dve vrste pesama u zbirci, ljubavne i angažovane, iako se u velikoj meri one preklapaju. Ipak, u pretežno angažovanim pesmama (tipa Diplomatz, Bratstvo i jedinstvo, Imam dvadeset i dvije) izraz je ogoljen do oštrine psovke, slike jednostavne i jez(gr)ovite, metaforike gotovo da i nema. Poruka ovih pesama ne traži zaobilazan, u oblandu pesničkih figura uvijen put ka čitaocu. Ona ide pravo u mozak, pravo u srce poput nesretnog Abdulaha koji jedino zna da dijeli lobanje na dva. Stihovi Damira Avdića u tom kontekstu deluju krajnje deziluzionistički, svet je jednostavan, zlo je svuda oko nas i niko nije imun na njegovo delovanje. Ljubavne pesme se kreću negde između bluz standarda i sevdalinki. I one se koriste jednostavnim jezikom sa čestim ponavljanjima reči i ritma. Ovim sredstvima one najčešće pokušavaju da dočaraju gubitak, kvar, raspad u odnosima među ljubavnicima. S obzirom da obe vrste pesama postoje paralelno u zbirci i da se smenjuju, nije čudo da se motivi i raspoloženja prepliću i mešaju. Ukupan utisak je svakako apokaliptičan.

Poslednja pesma u zbirci, Sine, vrsta je pesničkog testamenta, zaveta i onog što su Rilke ili Kiš zvali Saveti mladom piscu/pesniku. Pesma u svoje četiri strofe i trideset i devet stihova predstavlja Avdićev credo i njegovu sliku čovečanstva. Ton nije nimalo lirski zato što je emocija ogoljena i dovedena do paroksizma. Verovatnoća da će pesnikov sin biti izneveren je veoma izgledna, ali je jedino što ga može održati na pravom putu sopstvena upornost. Avdić kao da govori o sebi i svom delovanju, odnosno delovanju onog manjeg dela čovečanstva koje uporno istrajava u nalaženju sopstvenog puta.

Retke su pesničke zbirke koje ovako nedvosmisleno i nepatvoreno pogađaju istinu. One su slika borbe protiv „nostalgičnih pičaka“ jer je uvek lakše gledati unazad nego poput Damira Avdića „izvrnuti svoju kožurinu“ (da citiram još jednog velikog pesnika) i naoružan stihovima i gitarom krenuti na bajonete predrasuda, opšteprihvaćenih normi i lažnog morala.

 

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss