Žorž Bataj: Metafizika zla i erotizam ćutanja

14. 01. 2012. u 19:04

Piše: Vanja Radaković

Žorž Bataj, reafirmisani francuski filozof i esejista, gotovo opsednut temom zla, smrti, degradacije, seksa, opscenog i grotesknog, dobija svoje zaslužene prevode na srpski jezik tek pedeset godina nakon smrti. U knjizi Erotizam, koja se kod nas pojavila tek 2009. nalaze se sabrani mnogi ključni Batajevi eseji, ne samo o erotizmu ili seksualnosti već i o ličnostima koje je Bataj smatrao svojim duhovnim precima u književnosti, pre svega o Markizu de Sadu. Kako je Mišel Fuko primetio, Bataj je de Sada čitaocima učinio prijemčivijim, jasnijim, ali i težim. Na taj način dobijamo ne samo jednu revitalizovanu figuru već drugačije osenčena dva književno filozofska monumenta evropske scene. Fuko je takođe rekao za Bataja: „Njegovo delo će rasti“.

Neposredni Batajevi književni prethodnici, pa i savremenici, bili su nadrelisti i egzistencijalisti, u čije se okvire, uslovno, Bataj uklapa. Njegove romane i novele, objavljivane pod pseudonimima, moguće je svrstati u nadrealistički modus; njegove filozofske opservacije u iščašeni vid egzistencijalizma. Međutim, od strane Bretona i Sartra, Bataj je bio anatemisan kao „neprijatelj iznutra“, kako je sam sebe proglasio. Odbačen od strane savremenika i starijih kolega, Bataj je oko sebe okupio i afirmisao mlađe posvećene mislioce, te su u časopisima koje je uređivao svoje prve radove objavili Fuko, Derida, Bart i drugi. Upravo su Derida i Fuko svoj dug Bataju vratili, revitalizujući njegovo ime u filozofskom svetu i utičući da se njegova dela na adekvatan način poimaju i cene.

Jedan od povoda da Bataj ne bude blagovremeno prihvaćen kao filozof i književnik jeste njegovo opsesivno pisanje o erotizmu, nasilju, bolu i smrti. Fascinacije ekstatičnim slikama iskasapljenih ljudi i mučenja, koje je izražavao u mnogim svojim delima (Erosove suze, na primer) uticale su na to da njegova dela budu zabranjena zbog opscenih i pornografskih scena. Takve scene Bataju su poslužile kao most do sopstvenog poimanja nadrealističke umetnosti i do potencijalnog i delimičnog objašnjenja složenog pojma smrti. Glorifikujući erotizam, Bataj je osećao da gradi uniju između subjekta i vizije nepoznatog kontinuiteta, odnosno smrti. Slične dimenzije Bataj je našao i u poeziji, o čemu govori u knjizi Književnost i zlo.

Povezujući usko umetnost (prevashodno književnost i slikarstvo) i erotizam, Bataj polazi od činjenice da svest o erotskom izmiče strogom određenju i da je erotsko uvek i estetsko jer je oblikovano imaginacijom a ne vizuelnom percepcijom. Erotizam je upućen fantaziji a ne spoznaji. Erotizam, etimološki od grčke reči eros, nužno je okrenut estetici seksualne želje, senzualnosti kojom se uzdiže um i stimuliše telo. Erotizam nije isto što i čulnost jer je čulnost samo jedna od emanacija erotizma; erotizam je epitet koji se primenjuje na sve vrste ljubavnih veza, telesne, emocionalne, psihološke ili patološke podjednako.

Na samom početku svoje knjige Erotizam Bataj izriče svojevrsnu definiciju onoga što smatra erotizmom ali se ujedno i ograđuje napominjući da to što on tvrdi nije rigidni pokušaj definisanja, već sažimanje smisla u jednu rečenicu. Smisao erotizma je, prema Bataju, potvrđivanje života čak i u smrti. U tom kontekstu erotizam se mora odvojiti od polne aktivnosti i ne sme biti vezan isključivo za stvaranje potomstva, jer je raspon ljudskog duha ogroman, kreće se od svetice do strasnika.
Vezujući erotizam za život i smrt, Bataj se poziva na sledeću postavku: „Ljudski duh je u vlasti najneobičnijih poriva. On je neprestano u strahu od samoga sebe. Sopstvena erotska uzbuđenja užasavaju ga“. Svetica ima iste nagone kao i strasnik, samo ih drugačije prihvata i ispoljava transponujući ih na spoljašnji svet. Ona je isto biće, sazdano od mesa i krvi, kao i strasnik, ali je njen erotizam usmeren u drugačijem pravcu, ka Bogu. Ona se Boga plaši kao što se strasnik plaši svojih uzbuđenja, na isti način. Predmet želje strasnika je, prema Bataju, žena; predmet želje svetice je Bog.

 

Postavivši ovako smelu tvrdnju, ne izjednačava li Bataj Boga sa bludnicom, ženom? Možda je baš ova njegova tvrdnja, i one slične, razlog što je Bataj bio omražen od svojih savremenika, najpre egzistencijalista, koji su na svoj način imali borbu sa (ne)verovanjem, te im je Batajeva misao morala delovati vrlo ekstremno, čak ekstremnije od Ničeove. Stoga, Bataj je svrstan u red onih koji svom vremenu nikako nisu odgovarali, uz Ničea, de Sada ili pesnika Blejka.

Bataj je vrlo smeo i u drugim svojim tvrdnjama, time opasniji što svaki stav oštroumno filozofski obrazlaže i argumentuje. On sistematski pravi podelu na „l’érotisme des corps, l’érotisme des coeurs, enfin l’érotisme sacré“. Termin „sakralni erotizam“ važno je ne shvatiti u religijskom ključu, jer Bataj na jednom mestu kaže da je, zapravo, svaki erotizam sakralni i da ga je moguće poistovetiti sa poetskom kontemplacijom.

Citirajući de Sada, Bataj pokušava da obrazloži kako je erotizam uvek vezan za neku vrstu nasilja i kako je smrt u korelaciji sa bludnim mislima. Erotizam je uvek i isključivo vezan za iskustvo života, a filozofija ga od života udaljava. To potvrđuje i umetnost, pisana reč ili slikarstvo, skulptorsko umeće. Mašta jednog umetnika ne zaustavlja se samo na telesnoj lepoti već traga i ponire do mističnog tela u kome se spajaju materija i duh. Umetnik erotizam doživljava na metafizički način. Kod Platona već postoji tumačenje o težnji da se duh i telo sjedine, odnosno da se sjedine muška i ženska polovina bića, što je ostvarivo jedino putem erosa. Kako su se stopili eros i logos u erotologos, želja se ukrstila sa umom, telesno sa duhovnim, ljudsko sa božanskim. Zato je erotizam uvek emanacija sakralnog, i obrnuto. Čak i u grotesknom i nastranom.

Markiz de Sad je rekao da je sve dobro što je preterano. Da li to znači da je eros dobar ako iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, iz života u smrt (ili iz smrti u život)? Ako bismo sledili Batajevu misao, rekli bismo da jeste. Ključ za razumevanje erotizma Bataj traži tamo gde mu je oduzeo mogućnost isključivosti: u razmnožavanju, odnosno stvaranju potomstva. On kaže da je osnovni smisao razmnožavanja, pa time i erotizma, stvaranje diskontinuiranih bića, odnosno jedinki koje su sve međusobno različite i razdvojene provalijom tj. diskontinuitetom. Različita i razdvojena bića mogu zajedno osećati vrtoglavicu nad provalijom, ali uvek ostaju dva bića, ako jedno od njih umre, ne umire i drugo.

Jedino je smrt bića ta koja uvodi kontinuitet. Pomalo na tankim nožicama, ali sa vrlo sugestivnom retorikom, Bataj obrazlaže kako se kontinuitet bića izjednačava sa smrću. Pojednostavljeno, to bi glasilo tako da u bespolnom razmnožavanju ćelija umire, ali se iz nje rađaju dve. Drugačije: iz kontinuiteta nastaje diskontinuitet, iz smrti život. U polnom razmnožavanju malo je teže argumentovati ovakvu asocijaciju, jer bi to značilo da u trenutku rađanja deteta, roditelji nužno umiru. No, Bataj ulogu majke i oca svodi na spermatozoid i ovulu, te kada se oni sjedine kao diskontinuirani, nastaje trenutak kontinuiteta (trenutak spajanja jajne ćelije i spermatozoida), iz kojeg se, opet, stvara diskontinuirani fetus. Drugačije: iz života nastaje smrt iz koje nastaje život itd. Ovaj krug se ne zatvara.

Međutim, jedna stvar je vrlo uočljivo prenebregnuta. Do trenutka kontinuiteta dolazi unutar jednog diskontinuiranog bića, u telu žene. Ako je erotizam potvrđivanje života u smrti, onda erotizam mora biti vezan za ženu, on je potvrđivanje života u ženi. Smelo tvrđenje, zar ne? Poistovećivanje žene i smrti na određeni način menja mitološku sliku na koju smo arhetipski naučeni. Smrt je mitološki gotovo uvek prikazivana kao muškarac, kao i hrišćanski Bog. Bataj je obe ove slike preokrenuo, hotimično ili ne, nigde nije objavio.

No, vratimo se tekstu. Bataj je postavio erotizam nasuprot i naporedo sa smrću i sa životom. Svako je biće diskontinuirano ali, nastalo iz kontinuiteta, ono beskrajno čezne za tim kontinuitetom, kao pala razdvojena bića koja čeznu da postanu ponovo jedno. Osećanje permanentne čežnje u biću izaziva osećaj iskonske siline svojstvene svakoj vrsti erotizma, te je „oblast erotizma u suštini oblast sile, nasilja“. Zašto je to nužno tako, Bataj objašnjava činjenicom da jedno diskontinuirano biće mora nestati kako bi nastao kontinuitet iz kog ponire drugo diskontinuirano biće. U okviru erotizma tela to znači da se mora vršiti svojevrsno nasilje nad bićem partnera, nasilje koje se graniči sa smrću ili ubistvom.

Ono što umire u erotskom odnosu partnera jeste upravo biće kao takvo, jer u erotskom odnosu dva partnera dosežu do najintimnije prisnosti, a tamo srce zamire. U mešanju dva bića dolazi do raspuštanja strukture koja je suštinski zatvorena, dolazi do otvaranja, nagosti bića. Zato telesno obnaživanje igra presudnu ulogu. Zatvorenost ili diskontinuirano postojanje podrazumeva odevenost. Obnaženo telo je telo otvoreno kontinuitetu. Čitano u Batajevom ključu, nago telo je telo koje teži smrti, te je ono ekvivalent pogubljenja, a ljubavni čin je simulakrum činu žrtvovanja.

Erotizam tela poseduje neku zastrašujuću notu, a ako se odvoji od materijalnog svog elementa, on prelazi u erotizam srca koji je slobodniji i postojaniji vid erotizma. Erotizam srca za Bataja podrazumeva etički modus, odnosno moralnu naklonost partnera, koja je snažnija od strasti u erotizmu tela. Uprkos tome, erotizam srca nosi sa sobom veliki nemir, patnju čiju bit predstavlja otkrivanje nemogućnosti posedovanja voljenog bića. Strast vodi patnji usled težnje za nemogućim, za sjedinjenjem. Ali, individualno dikontinuirano biće, težeći sjedinjenju, teži za ubistvom ili samoubistvom jer čezne za neograničenim bićem. Ljubav izazvana strašću vodi sakralnom erotizmu.

Neograničeno biće kao sakralni element erotizma izjednačeno je sa božanskim. No, erotizam se nikako ne svodi na ljubav prema Bogu kao „složenom biću koje na planu afektivnosti raspolaže kontinuitetom bića“. Kontinuitet nije saznatljiv, kao ni Bog, ali čoveku je dato da kontinuitet iskusi, a Boga ne. Kontinuitet je moguće iskusiti jedino kao negativno iskustvo, kao negativnu teologiju, kao mistično iskustvo religijskog prinošenja žrtve. Kod Bataja, u skladu sa metafizikom negativnog to mora biti negativno iskustvo jer unosi u diskontinuiranost odsustvo postojanja, trenutak kontinuiteta. Na tome se zasniva sakralni erotizam, na trenutku žrtvovanja, prinošenja kontinuiteta, pri čemu nijedno diskontinuirano biće ne biva uznemireno. Zato je sakralni erotizam najuzvišeniji od svih, zato što biće ostaje indiferentno prema kontinuitetu, prema smrti, i shvata svoju žrtvu kao opijenost kontinuitetom, kao osećanje koje nadilazi sva druga osećanja, kao zaborav.

Erotizam, dakle, prkosi težnji ka povlačenju u sebe jer predmet želje traži napolju i otvara biću put ka kontinuitetu, odnosno ka prevazilaženju individualnog trajanja u diskontinuitetu. Erotizam nadilazi i smrt samu i teološku ideju o Bogu, kao i svako mistično iskustvo. Jedino što se, prema Bataju, može meriti sa erotizmom jeste poezija. Ona vodi istoj tački kojoj i svi oblici erotizma... ona nas vodi smrti...kontinuitetu: poezija je večnost.

Bataj, ipak, nije izbegao da, kao i većina njegovih savremenika, svoje opservacije svede na problem jezika. Poezija je krajnja instanca koja prevazilazi sve datosti. Poezija, pisana reč, služi se upravo jezikom, a jezik nam ne može dati svevrednujući uvid jer ga razbija na posebne vidove prepletene u analitičkom kretanju. Jezik povezuje, jezik razdvaja, skriva i razotkriva podjednako. Stoga, ako je erotizam potvrđivanje života u smrti, jezik je potvrđivanje života u životu, jedina pozitivna konstanta u Batajevoj misli. Jezik se suprotstavlja zabrani, prestupu, incestu, radu, želji. On gradi formu religije i filozofije, formu erotizma. U tom formalnom kapilarnom sistemu uvek postoji izvesna dvojnost. Jedna struja vodi ka svetlosti druga zadire u oblast zlog i demonskog. Rušilačke snage, samoća i nečiste sile, nasilje i smrt su, prema Bataju, istinski srodnici erosa, iskazani jezikom. 

Sa strašću mistika Bataj zastupa gledište u kojem erotizam vodi ekstatičnom iskustvu, kontemplativnoj sili vođenoj težnjom za kontinuitetom. U samom tom iskustvu jezik, pak, ne igra nikakvu ulogu jer je poznato da se takvo iskustvo doživljava u blaženom i tihom stanju duhovnosti. Bataj bi to objasnio erotizmom ćutanja.

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss