Posle tog rata, u kome su mnogi mislili da su pobedili

01. 07. 2010. u 22:49

 

Pinterov NASTOJNIK, jedno je od kultnih dela ispitivanja pozorišta društvenog angažmana ranih šezdesetih godina prošlog veka. To je priča o još jednoj izgubljenoj generaciji koja je stasala kroz borbu protiv fašizma i Drugi Svetski rat, a suočila se sa surovošću neuništivog kapitalizma sa novim licem i novom energijom posle tog rata, u kome su mnogi mislili da su pobedili, a zapravo su IZGUBILI!...Izgubio je onaj proleter koji je ginuo po bojištima Evrope, u sukobu sa zverskim fatalizmom poludelog Hitlera i Germanske uspaljenosti na moć i disciiplinu!

PRVI FESTIVAL MALIH SCENA – KIKINDA 2010. – THE CARETAKER – NASTOJNIK – po tekstu Harolda Pintera, u režiji Dragana Ostojića i u produkciji domaćina – NARODNO POZORIŠTE Kikinda iz 1988. godine – zatvaranje Festivala – nedelja, 27. jun 2010.

 

Nekoliko je tema koje bi trebalo mkar dotaći u ovom tekstu, na kraju ovog Prvog Festivala Malih Scena u Kikindi 2010. Prvo, što je sam taj Festival – njegov cilj i smisao, njegov domet i uticaj – značaj za glumce i Narodno Pozorište u Kikindi koje ga je i osnovalo i vodilo, ali i za publiku ovog grada, za publiku već istančanog ukusa i spremnu na igru na razne teme... Ali, tu je i sama predstava kojom je Festival zatvoren – predstava, u neobičnim okolnostima nastala i održala se dvadesetak godina na repertoaru u istoj glumačkoj podeli – pa, znači i o savremenosti tog Pinterovog ranog teksta, ali i o komunikativnosti same predstave i o stilu i dometu igre glumaca, koji su je radili kao mladi ljudi, u uslovima amaterskog zanosa, a danas tu predstavu igraju oprobani profesionalci, superiornog nastupa, stava i zamaha.

Naravno, imalo bi se tu pričati i o pozorištu u maloj sredini – o brizi šire društvene zajednice i lokalne Uprave o tom specijalnom vidu umetničkog izraza, ali o specijalnom obliku društvene i javne komunikacije... Moglo bi se govoriti o ljudima koji rade u ovom pozorištu – šta, kako i koliko rade i koliko to ima uticaja na društveni i umetnički život te sredine – ko i koliko o njihovom radu brine, ko ih gleda i ko im pomaže da uopšte i ostvare repertoar, a i ko im pomaže da stvore što bolji kvalitet predstava i kako se stvara dotični repertoar... Naravno – kao i u svakom pozorišnom projektu i objektu, kao u svakom pozorištu i repertoaru – osnov svih aktivnosti su ljudi, stvaraoci, umetnici i rukovodioci, ali i svaki čovek u pozorištu – tehničar, električar, vlasnik pozorišnog bifea (u kikindskom slučaju iskusni roker - muzičar i sposoban ugostitelj), zatim, redovni gosti na predstavama, pa i prolaznici, koji znaju ili ni ne znaju, ni šta se u pozorištu radi, ili gde je uopšte pozorište u njihovom gradu... I zašto je sve to tako kako jeste?!

Naravno, nema se mogućnosti odgovoriti na ovoliko složenih pitanja, ili samo prokomentartisati sve te misli koje se zavrte dok boravite na pozorišnom festivalu, u jednom banatskom gradiću, lepom i čistom, okrečenom i podšišanom, mirnom i trpeljivom, sa možda najlepšim i najvećim Gradskim trgom od svih vojvodjanskih i mnogih drugih gradova koje znam. Ali – i samo nabrajanje tema i pojmova koji se pojavljuju u razmišljanju o Festivalu i ostalom – možda će pomoći da se i drugi zamisle i možda odgovre na pitanja na koja se mora odgovoriti da bi se pozorište i festivali održavali i da bi trajali i napredovali. Ako je to cilj – a valjda i jeste!

Festival Malih Scena u Kikindi – krajem juna, na kraju pozorišne sezone, održava se prvi put i to je nesumnjivo pečat i kraj i ove sezone i kruna nekih širih napora da se pozorište još bolje ukoreni u kulturu grada i društva. Predstave su pažljivo izabrane – od Subotičke, pobedničke na dva velika Festivala – Vojvodjanskih i Srpskih pozorišta, učesnika na Sterijinom Pozorju sa velikim uspehom i rediteljskim i glumačkim nagradama – dakle, od ove odlične predstave koja će se dugo i pamtiti i igrati, do predstava sa male scene ATELJEA  212, Vinkovačkog i Celjskog pozorišta, pa do male predstave dvojice glumaca iz Banjalučkog gradskog Pozorišta Jazavac i na kraju do doktorske igre u Pinterovom Nastojniku glumaca domaćina...

Birano je tako da su predstave razumljive, ali i izazovne, da su smešne, ali i provokativne...da predstave svoje autore u dostojnom svetlu, ali da privuku pažnju publike na poseban način. Pored toga – pozorišta iz Slovenije i Hrvatske – Celjsko i Vinkovačko, su na putu da postanu koprodukcioni partneri Kikindskog Narodnog Pozorišta i sada su se predstavili svojm zanimljivim predstavama o kojima sam do juče pisao. U svakom slučaju – ovo je bio Festival-vatromet – malih pozorišnih formi, sa uglavnom, eksperimentalnih scena i na neobičnim tekstovima, što je i za pozorište uopšte predstavljalo jednu posebnu studiju mogućnosti i dometa. Publika je pratila predstave pažljivo i savesno, komentarisala je sve – i ono što joj se dopadalo i ono što nije bilo razumljivo i nije bilo primamljivo... Ali – pozorište se dešavalo svake večeri i bilo je jasno da se i publika, i gostujući ansambli upoznaju na najbolji način – peko predstave – jednostavno i autetntično.

Predstava kojom je zatvoren ovaj Festival – Pinterov NASTOJNIK, jedno je od kultnih dela ispitivanja pozorišta društvenog angažmana ranih šezdesetih godina prošlog veka. To je priča o još jednoj izgubljenoj generaciji koja je stasala kroz borbu protiv fašizma i Drugi Svetski rat, a suočila se sa surovošću neuništivog kapitalizma sa novim licem i novom energijom posle tog rata, u kome su mnogi mislili da su pobedili, a zapravo su IZGUBILI!...Izgubio je onaj proleter koji je ginuo po bojištima Evrope, u sukobu sa zverskim fatalizmom poludelog Hitlera i Germanske uspaljenosti na moć i disciiplinu!... Generacije nesrećnih proletera koji su branili Britaniju od letećih smrti Fau 1, 2 i 3 koje su razarale jedan način života, da bi ga posle rata ostvarile u još goroj formi eksploatacije i nasilja nad pobunjenim radništvom i taj način života – raslojavanje i drastično razdvajanje klasa na bogate i siromašne – taj surovi kapitalizam, ostavljao je proletera lako bez posla, bez kuće, bez ičega i bacao ga na ulicu. U Velikoij Britaniji, kolevci i kapitalizma ali i proletera kojiu se bore za svoja prava, Harold Pinter se sa Arnoldom Weskerom bunio protiv tog i takvog sveta razočarenja i napravio dalekosežan komad koji je – videli smo, aktuelan i danas, pogotovo kako ga igraju glumci Narodnog Pozorišta u Kikindi – Slavoljub Matić, Branislav Knežević i Dragan Ostojić, koji je potpisao i režiju ove predstave.

Jasno je da je ova predstava za ovu trojicu gliumaca bila Velika Škola Glume jer su – suočavajući se savesno i talentovano sa likovima, kontekstom, situacijama, dijalogom, tajnama ovog komada, oni su UČILI na svakoj predstavi i menjali se i zahvaljujući igranju ove predstave postali MAJSTORI glume, sposobni i spremni da se suoče sa najsloženijim glumačkim zadacima savremenog pozorišta. Ritam komada, tempo izmena odnosa, okrivanje tajni, medjusobno razumevanje partnera na sceni, pauze u radnji, dinamika sukoba, sugestivnost igre i ekspresivnost mizanscena... Sve je bilo izrazito i jasno, dopadljivo i kritički orijentisano, sa jakom svešću o delu i vremenu, o društvu i čoveku o kome se radi – o eksploatisanom nesrećniku od koga svi otimaju, a njega, ako se pobuni i štrajkuje -  bacaju na ulicu - u ovom slučaju i u zatvor i na psihijatrijsku kliniku – o RADNIKU, PROLETERU stubu svih društvenih dogadjanja bez ikakvih prava u društvu gde pravo znači moć, vlast i novac.

Ovo je bila predstava podsećanja na prave teme i podsećanja na pravo i iskreno pozorište jasnih stavova i kritičkih preispitivanja. Glumačka superiornost trojice glumaca i njihova lakoća i elegancija, a istovremeno i njihova srčanost i bespoštednost u igri ovog velikog komada, bili su pravi pogodak za završetak Prvog Festivala Malih Scena u Kikindi. Nadajmo se da će i ono najznačajnije što ovaj festival treba da proizvede – uticaj na publiku, ali i uticaj na samo narodno Pozorište, da će se i te dve stvari desiti na najboljiu način – da će repertoar sledeće sezone biti i sam takav da bi mogao biti i Festivalski repertoar – uspešan, komunikativan, duhovit i provokativan, predstavljen i igran na autentičan umetnički način. U tom slučju ovo će biti pravi potez, a o otome ćemo vas, dragi slušaoci ozveštavati čim sledeća sezona u Kikindi počne, pa do kraja - do sledećeg, Drugog njihovog Festivala. A za ovaj prvi, kao i za predstavu NASTOJNIK – sve čestitke! Bravo, svaka čast, čestitam!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2- utorak, 29.jun 2010.

 

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss