G. Cvetković: "Očekivao sam omaž stradalnicima"

25. 07. 2010. u 13:44

 

I počelo je zanimljivo, sa likovima nekih nemih lutralaca, hodača i tragača, nekih bezimenih izbeglica iz sopstvenog života, koje su obeležile sve naše živote poslednjih dvadesetak godina. Doduše - predstava nije počela na obali, gde bi joj bilo pravo mesto, ako je to već AMBIJENTALNO pozorište, jer bar na Brionima ima mora i obale, a ima i struje za reflektore i glumaca spremnih na kupanje i plivanje zarad predstave...
Premijera u petak 23. jula, 2010. tvrdjava Minor, ostrvo MALI  BRIJUN, kod Fažane, Hrvatska.

OLUJA – BURA – THE TEMPEST, po poslednoj drami Williama Shakespearea – u režiji Lenke Udovički i u prevodu Antona Šoljana.

uz dramatruršku saradnju Tene Štivičić, u produkciji KAZALIŠTA ULYSSES sa Briona – u glavnoj ulozi Prospera Rade Šerbedžija, a u ulozi mlade Mirande, njegove kćerke – Nina Šerbedžija.

LETNJI PLJUSAK SPASIO PREDSTAVU ŠEKSPIROVE BURE NA BRIONIMA

...Mi smo gradja od koje se prave snovi / i naš mali život snom je zaokružen....

I ima još jedan stih koj sam čekao da čujem, ali ga nisam čuo, na ovoj predstavi o jednom drugom dalekom Otoku, igranu na ovom kultnom Jadranskom otoku – A SAD HAJDMO SLOŽNO SVI NATRAG U MILANO / GDE SVAKA DRUGA MIS-O BIĆE MENI GROB.... kako je to, otprilike, zvučalo nekad u poznatom prevodu Sime Pandurovića.

I hoću odmah da kažem, da mi se čini da taj odlazak u Milano Prospera, koji je baš oprostio svojim neprijateljima i koji se oprostio od svoje velike čarobnjačke moći vladanja silama prirode... nije najtačnije preveden sa onog engleskog koji glasi čini mi se ovako – LET US GO BACK ALL NOW TO MILAN,

WHERE EVERY SECOND THOUGHT WILL BE MY GRAVE!

Hoću da počnem ovaj, dakako, polemički prikaz ove predstave problematizovanjem Prosperove misli o SMRTI – jer je ona u Pandurovićevom znamenitom prevodu postala  njegova staračka želja da umre što pre, jer izgleda kao da je posvršavao sve poslove...dobio sve satisfakcije, oprostio sve dugove, porazio molralno sve neprijatelje, udao jedinu kćerku, za koju, kaže, jedino još živi, srećno i uspešno...A ja eto, tvrdim da, iako ovo jeste poslednje Šekspirovo delo, nije pisano kao neopozivi testament, nego je i to POLITIČKA PORUKA POBUNE i, doduše, autorefleksivno, ali borbeno štivo u kome Prospero, ne da ne diže ruke od života, nego se spremno prihvata RIZIKA ponovnog vladanja u državi koja ga je uz pomoć intriga rodjaka iz iste porodice vladara, uz pomoć rodjenog brata – OTERALA sa vlasti i skoro u smrt, pre jedno šesnaest godina koje je proveo na ostrvu sa kćerkom, gde je učio tajne moći čarobnjaka i koju je jedini on vaspitavao i podučavao životu, od bebe, do devojke za udaju.

Hoću da kažem da je ova ispovest genija Šekspira, ispala  njegovo poslednje delo, ali da nism siguran da ga je tako i pisao. Zato je i dobro što Prospera igra Rade Šerbedžija i to ga ne igra kao nemoćni starac na kraju života, nego kao krepki pobednik u mukotrpnim bitkama, koje je uz pomoć ogromnog znanja i upornosti, veštine i talenta, dobio i u kojima je za sebe zaradio tron vladara, naravno – ne baš omiljenog, ali spremnog na borbu za njegovo održanje.

Komad BURA ili OLUJA, počeo je na premijeri na Malom Brijunu, u poznatoj i kultnoj tvrdjai MINOR pod pretnjom nevremena koje je bilo najavljeno za ponoć, posle predstave. I počelo je zanimljivo, sa likovima nekih nemih lutralaca, hodača i tragača, nekih bezimenih izbeglica iz sopstvenog života, koje su obeležile sve naše živote poslednjih dvadesetak godina. Doduše - predstava nije počela na obali, gde bi joj bilo pravo mesto, ako je to već AMBIJENTALNO pozorište, jer bar na Brionima ima mora i obale, a ima i struje za reflektore i glumaca spremnih na kupanje i plivanje zarad predstave...

Kažem, predstava je počela zanimljivo, uvodnim dijalogom Prospera - Radeta i kćerke Mirande, mlade Nine Šerbedžije i promenadom izbeglica – duhova, u slikovitom koreografskom ključu znamenitog Staše Zurovca. No kad se pojavio lik Kalibana, neke nakaze iz bajkovitog dela komada, koga kao roba sa mržnjom prema gospodaru Prosperu, igra na Brionima dobro poznati beogradski glumac Nebojša Glogovac, onda je predstava počela blago da ŠLAJFUJE!...Nije se osećao ključ svežine, nego je sve ostalo na teatralnosti i opštosti i taman smo pomislili kako će ovo biti jnoš jedna shematizovana predstava koja je propustila da se dokači života oko sebe – a počerla je strašna LETNJA KIŠA!...To je bila mitska kiša pravog POTOPA!...Zatim je prestala i glumci su, predvodjeni razigranim i, nekako, odjednom prisnim i prisutnim Radetom Šerbedžijom u ulozi svemoćnog Prospera – nastavili da igraju – i to sasvim drukčije – življe, toplije, iskrenije i oštrije!...Nizale su se odlične scene upoznavanja mlade, nevine Mirande, sa budućim verenikom Ferdinanfdom - Filipom Križanom, sinom glavnog Prosperovog neprijatelja, Napuljskog Kneza, Alonza, koga odlično igra Žarko Radić...Dakle tih nekoliko prvih scena izmedju nesudjenih Romea i Julije, bile su prava scenska poslastica – duhovite i brze, lake i tople, ljubavne i sasvim, sasvim RENESANSNE i Šekspirovske!.. Zatim su došle odlične scene rasnih komičara koji osvajaju vlast na osrtvu, a možda i na celom svetu, dok ispijaju ogromne količine vina spašenog sa potonulog broda – to su bili odlični Srefano i Trinkulo – Mladen Vulić i Mladen Vasary. Oni su uneli pravu atmosferu pokvarenog sveta sa dna kace – pijanstva, zle namere, siromaštva i nadmenosti. ...

Bilo mi je kao da gledam poznate prizore iz vremena okupacije nekih delova bivše Jugoslavije od prostih zlikovaca koji su se proglašavali herojima odbrane sopstvenog naroda, a bili su pijani svet i rulja - pljačkaši istog!...Njih je u predstavi predvodio i podvodio sami Djavo lično, u odličnom komičnom izdanju zlog roba Kalibana – nežno-surovi, glupo-promućurni, agresivno-veseli – Nebojša Glogovac. U ovim ulogama, likovima i scenama, u stilu i žanru, bilo je jako mnogo istinitih asocijacija na teška vremena i bilo je mnogo nade da su ta vremena ostala zauvek iza nas – da su pokopana nazad u glupost, nasilje i primitivizam, da tamo spokojno pritajeni čekaju neki novi tektonski pokret poludelog naroda, pa da ponovo isplivaju i krenu – u neopisivo klanje koje će se dugo pamtiti!

Mislim da je ovaj komad mogao da bude stvarno komad o putu kroz vreme Radeta Šerbedžije, jer je njegov put kroz to vreme u koje se mora uključiti i ovih poslednjih dvadeset godine patnje i lutanja, bio veoma dramatičan i dovoljno zanimljiv, da mu se ISKRENO pruži mogućnost da se na sceni izrazi!...Da se spomenu sve one situacije u kojima je voljno ili nevoljno učestvovao i u koje je vodio i svoju porodicu – Lnku, koja je to sve izrežirala, ali i mladu Ninu, koja je kao sasvim malo dete bila u Beogradu, na rukama roditelja, na šetajućim demonstracijama protiv izborne kradje koju je priredio Slobodan Milošević, pošto je tek potpisao Dejtonski sporazum a  pre nego što je odbio sporazumzu Rambujeu, što znamo kako se zavrilo, a još i traje...Hoću da kažem, čekao sam i čekao, da čujem i vidim tu LIČNU ispovest čoveka i umetnika, učesnika vremena – jednog mogućeg Prospera – čoveka, koji je baš dobio glavnu glumačku nagradu najvećeg Festivala Hrvatskog filma u Puli, za rad u filmu koji je režirao njegov sin...

Dakle, čekao sam i čekao tu istinitu i bolnu, tragičnu i jaku priču o tim životima koji su se desili Šerbedžiji i njegovoj porodici, njegovim prijateljima i njegovim narodima...kao što sam čekao i one stihove sa početka ovog teksta... I - ništa se nije desilo. Mislim – Šerbedžija je igrao jednog skoro opšteg i ničim posebno označenog Prospera iz neke literature – neke tudje priče iz veštačkoig svemira larpurlatizma, pričao je u velikim monolozima, a nismo čuli ni jedno ime zlikovca zbog koga je – znam sigurno, propatio put u bezizlazne praznine i izbeglištva.. .Jeste – Šerbedžija se snašao i uspešno pobedio sve neprijatelje – ali mnogi drugi su u tim bitkama stradali i očekivao sam jedan OMAŽ tim stradalnicima.

Jeste, gledali smo jednu prilično zgodnu predstavu na tvrdjavi, iako je trebalo da bude na obali mora, i slušaliu smo jednog dosta samosvojnog i iskusnog Radeta Šerbedžiju...gledali smo lepe i vesele scene o ljudima i njihovim naravima....ali nismo doživeli ono ČUDO, onaj dogadjaj koji jesmo doživeli gledajući predstvu PIJANA NOĆ 1918 po Krležinom i po tekstu Ive Štivičića, u režiji te iste Lenke Udoviučki i u dramaturškoj saradnji te iste Tene Štivičić, na toj istoj Tvrdjavi Minor na Brionima! ZAŠTO JE TO BILO TAKO – MOGLO BI SE O TOME PRIČATI I NAGADJATI, TUMAČITI I TVRDITI...Ali ja mislim da kod samog Prospera - Šerbvedžije nije bilo dovoljno stvarnih motiva da se napravi taj pravi i glavni OBRAČUN S NJIMA, nego je radije ostao u sferama lagodne i olakšane glume uopštene na prilično larpurlartističke motive.

Žalim što je to ostalo tako, jer mi se činilo da je sva prilika za veliku predstavu tu, ali da je PROPUŠTENA! Tako vam je to!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, ponedeljak 26. jul 2010.

 

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks