Избор из књиге песама „Једино ветар“ Дејана Алексића, добитника награде „Меша Селимовић“

18. 02. 2012. u 11:40

ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ

Свет почиње са друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где једна убога старица
потпаљује ватру штампом из прошлог века.
У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су непомичне попут реквијемских
нота, штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на овоме месту меланхолију,
свет ће одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог знања. Стога, нека буде
да сумња и призвољност узеле су маха
над нашом невином жељом да света има.

 

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Тамо, рецимо, где поспани књиговођа
завештава самоћу алгебарским анђелима.
На столу, крај хрпе рачуна и пореских шифара,
годинама стоји урамљени загрљај његове
покојне жене и ћерке која расплиће тајне бољег
живота, негде на тужно далеком чворишту
меридијанске мреже. Светло је слабо, а очи
уморне и сва је прилика да ће ноћ бити дуги
ехо спрам затрављених зидина душе.
Одавде, дакле, могао је да почне свет,
да нема наноса претпоставки. О самоћи
и болу, о календарима и стаду избројаном пред сан.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Mожда тамо где млади парох одлаже јеванђеље
после службе у празној сеоској црквици.
Оно мало преосталих мештана посустаје у вери
или је давно клонуло под утегом сумње. Али обноћ
може се чути како црквени миш грицка
осу васељене. Ужад за звона већ су појели
његови преци, у време када се још указиваху
чуда. Ноћас ће бити олује и заклаћено звоно
оживеће у сопственој утроби. Али сувише је
стварности у гладним глаголима, сувише наслеђеног
смисла у вери или сумњи да тиме започео би свет.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

А на другој страни нашег знања лежи обичан
облутак, чекајући да га неко хитне у свет.
Али ко ће заћи у тако дубоку шуму,
крај тако хладне и мрачне воде која звезде
лечи од слепила?

 

 

 

ТО ДРВО

Може бити да у сваком од нас
расте по једно самотно дрво,
са чијих грана непомично виси
празна љуљашка или у крошњи
рђа жичани скелет змаја.

Неко име или знак, може бити,
зараста у његовој кори, или
расте са њим, као тихи тумор.

У олујне дане, оно се држи
грчевито за јаловину наших
снова. Потом, мирно као пророк,
дуго на себи носи светлу пређу
киша које нисмо исплакали.

Могуће је да то дрво затвара
мудре кружнице годова иза
времена за које мислимо да је
наше. Стога стрепи над зимама
које изнова стижу, са звуцима
секира и првим мршавим ватрама.

Каткада зажели да провири
граном или пусти макар сенку
кроз крлетку наших ребара.
То нас тргне као каква раскошна
идеја или навала божанског
усхита. Човек је нашао себе.

Потом човек склопи очи, а у њему
не престаје падање лишћа.

Али можда о свему томе треба
тврдо ћутати. Можда треба поћи
сам на улицу, у шуму која хода.
И куцнути трипут у дрво
када неко похвали нам изглед.

Јер, може бити да у сваком од нас
по једно самотно дрво расте.
И дрхти док чавли звезда држе ноћ
и дрвосече певају о љубави,
доле, у давно уснулом селу.

 

 

ЛАНАЦ

Сваки пут када чујем ноћни лавеж паса,
знам да је свет млад, и да ће бедрена кост
жене коју волим прославити калцијум,
као што измакнуто време прославља пољупце.
Мој задатак је да пишем кратку песму
од које користи неће имати нико,
кратку песму о ноћи на почетку света,
ноћи у којој пси митски лају на алегорије,
тами у којој безумна старица плеше око ватре
славећи сутра над којим као чиреви трну звезде.

Сваки пут када чујем ноћни лавеж паса,
пожелим да достојан сам неке верности.
То је толико људски, да ме свладава тајни страх
на опустелим улицама. И пожелим да је
спасоносно кратак ланац са којег пени
некоме одана чељуст, да је спасоносно
кратка песма о овој ноћи што наликује ноћи
с почетка света. Јер људи тако питомо старе
иза осветљених прозора, а дирљиве ватре звезда
раде у пустој тмини, као и древна наслеђа у тами крви.

ВЕЗА

Мој отац има болесно срце.
У унутрашњем џепу његовог
обешеног капута стоји хрпа
ЕКГ снимака. Не схватам ништа
листајући те графиконе, сличне
бескрајним низовима слова М.

Он се одмара у суседној соби.
Не зна да у топлој тами ткива
срце компонује ораторијум
за слово М. Враћам налазе
натраг. Празни рукави капута
дубе побожно, као цеви оргуља.

Мој отац никада није слушао
Баха. Али је Бах, сигуран сам,
каткада ослушкивао срце.

ВЕШТИНА

Ћутати – али тако да речи
изнутра обављају послове тишине.

Упознадох ту вештину још као дете.
Плећати горостаси глагола чупали су
корење именица из тврдих значења.

Када сам волео, волео сам том пустом
земљом без хлада, која сања
да подари вино и мед.

Када сам плакао, птице су кљуцале
придеве у мојим олуцима,
и дизала се лимена арија
ка гробљима граматике.

Речи изнутра раде без предаха.
Робују толико дуго да су већ заборавиле
своје порекло; али наслуте духове предака
сваки пут када се накашљем у тишини
или од досаде гласно зевнем.



НАГОДБА СА ЗАБОРАВОМ

Заборав не почиње. Он се одувек
завршава. Или се ми почетка
његовог, може бити, не сећамо.

Увече навијамо будилнике
као замке за ситну зверад,
или посвећено, пре сна,
напипавамо неки стари ожиљак:
доказ да нисмо изгубљени.

Може се рећи да су протутњале војске,
али и да мирише млеко под крововима
које прелећу дивље гуске.

Може се волети и бити вољен
и, свакако, веровати да тело је прах;
отисци копита у црвеном пепелу
бивших империја. Да, било је љубави
и несрећа и гласио се ловачки рог
из старих шума, тамних као крвоток
у телу уснулом после страсти.

И ти си заспала. И сада чујем само
твоје мирно дисање. Прошла је недеља
и чека нас нови радни дан.

Лежем крај тебе, као што рука пустињака,
залуталог у развалине палих градова,
посвећено леже на лист проповеди.

Ако до сада није, ваљало би
да заборав напокон почне.

Јер, како заспати на бедемима сопственог тела
док труну под неком мирисном травом
толике трубе и толике мамузе?



СРЕТНЕШ ЛИ АНЂЕЛА

Он може да буде на свим оним
местима која називаш нигде.

У сну затрављене капије,
над виолинским кључем закуцаним
у празно небо Бетовеновог слуха,
међу продавцима рибе на тржницама
историјом изневерених градова. 

Тужан је, или се само тако чини
због претераног утицаја готике
и повести о далекој деци која пате.

Можеш се коцкати у своју вечност
под светлошћу његовог лица,
или лећи на простирку сопствене сенке
која опонаша дубину његове доконости.

Можеш се најежити гледајући како
пребраја бодље на јежу самоће.

Сретнеш ли анђела, извесно је
да ће сусретом управљати љупке варке,
и да то, заправо, неће бити он,
јер ти си увек негде.

Дакако, тo негде
могу бити и твоја сећања на самог себе,
неоштра у слепом раду година и скоро
прозрачна, као дотрајале заставе,
бледе од ветрова и заклетви.

Али сусрета, свакако, има,
неразумљивог као законици снова
у којима капије лете над музиком,
а занавек изгубљена реч у устима пече;
тај јеж од светла забоден у језик.



ТАСТАТУРА

Страх да ме напуштају моја мала знања
долазио би увече, кроз непомичност влажних
крошњи и са гласовима удаљене деце. Мува је
мењала место на тастатури, прелазила
са слова на слово, као да сриче оно што не умем
изразити. Развалине септембарског неба

држаху се на мирисима покислих коприва.
У глуво доба будила ме је тајна полиција
мојих надражених чула и запитаност се окретала
прародитељском болу. Напусте ли ме, мислио сам,
моја мала знања, отићи ћу у кухињу, као на место
зачетка нове религије и видећу: ври вода;

моја драга кува чај од коприве. Како ћу икада
речима изразити светлост која чини да
њене руке памте? Истине су јадно опремљене
за послове које им намењујем, а дани
све краћи над малим знањима света.
Са врхова прстију, у такве обичне вечери, 

силазио би страх на мале словне гробове
тастатуре, са разметном тугом и безнађем,
док мува одлеће бившим празницима на календару.
И далека деца ће свакако отићи, на вечерњи чај
или у живот. И ја ћу кренути, по своја мала знања,
кa залазећој догми о дрвећу које вечно кисне.





БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Дејан Алексић (1972) један је од најистакнутијих млађих представника српске песничке сцене. Такође, веома је успешан као аутор књижевних дела за децу, прозних, песничких и драмских.
Објавио је књиге песама:
Потпуни говор (1995) ,,Бранкова награда“
Доказивање сенке (1996)
Свагдашњи час (2000) ,,Просветина“ награда и награда ,,Матићев шал“
Собна митологија (2003)
После (2005) Награда ,,Бранко Миљковић“
Довољно (2008) Награда САНУ ,, Бранко Ћопић“
Окно (изабране песме, 2010)
Поред песничких, Алексић је аутор преко десет књига за децу, које су му донеле све значајније награде у тој области. 
Добитник је ,,Пекићеве стипендије“ 2010. године.
Песме су му заступљене у бројним антологијама и превођене на неколико европских језика.
Ради као уредник часописа ,,Повеља“, у Народној библиотеци ,,Стефан Првовенчани“ у Краљеву.

Добитник је награде „Меша Селимовић“ за 2011. годину, за књигу песама „Једино ветар“ у издању куће „Имам идеју“.

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss