Bojan Marjanović - poezija

30. 05. 2010. u 07:48

PUNK’S NOT DEAD

Nove čizme.
Devet hiljada dinara.
Ipak su najbolje ove sa dvanaest kopči,
ni premalo,
ni previše.

Nova jakna.
Rokerica je sto pedeset eura,
ali daleko je ići u Novi Sad,
a i malo je to preskupo,
biće spitka okej, dakle osam i po hiljada.

Nove pantalone.
Ove vojničke sa dva sloja su odlične,
duga je zima,
hladno će biti.
Pet hiljada dinara.

Nova majica.
One sa buvljaka su petsto, ali izblede i istegnu se brzo,
bolje da odem u music shop,
nova Exploited majica je fantastična.
Hiljadu dinara.

I naravno,
dajte mi ove crvene pertle.
Kako bez njih?
Svega dvesta? Ok.
Može li karticom? Odlično.

Sad, prikladno odeven,
mogu napolje da pevam
Fuck the System,
mogu da pevam iz sveg srca
Sirotinja uvek najebe.


AUTOBUS, UDŽBENIK IZ SOCIOLOGIJE

Autobus kreće
od Vukovog spomenika.
U njega je tiho
ulazi jedna
sredovečna gospođa.
U ruci steže ceger,
u cegeru zelena salata,
novine, cigarete,
mleveno meso,
nova Gloria
i dva hleba.

Kupila je sve ono
što će joj pomoći
da današnje popodne
ne provede u razmišljanju
zašto joj ćerka izlazi sa
deset godina starijim tipom
koji prilično bezobrazno zuri u nju,
njenu majku,
kada ih sretne
na ulici.
.

Gloria i uređenje stana
Nataše Bekvalac
pomoćiće da danas
ne razmišlja o tome
zašto joj je sin uhapšen
zbog posedovanja marihuane.

Pomoćiće joj intervju
sa Ivanom Bosiljčićem
da ne misli zašto njen muž
sa više strasti gleda Čelsi
nego nju.

Krst joj se nalazi tek malo
iznad oznojenih sisa,
on će joj pomoći ne samo da zaboravi,
nego da poveruje da život čak i ima smisla.

Pored nje u busu
stoji jedan muškarac.
Epski model života
njemu omogućuje
zaborav sa lakšom kesom.
Gospođa mora da nosi
povrće, meso, cigarete, hleb, novine.
Muškarcu je dovoljna samo
flaša vinjaka.



KOLEKTIVNA ODGOVORNOST

Za sve zapaljene kuće,
za svu decu pretučenu u školskim dvorištima,
za svaki kompleks,
za sve otete klikere i sličice,
za svaki metak u glavi,
za svaku neisplaćenu platu,
za svakog đaka-pešaka,
za svaku silovanu devojku,
za svakog odžeparenog u tramvaju,
za svakoga ko je primoran da džepari,
za svakog ubogog prosjaka,
za svakoga koga su zajebali lažni prosjaci,
za sve nesposobne ministre u vladi,
za svaki pendrek koji je završio među nečijim nogama,
za svaku baklju koja je završila u nečijim ustima,
za sve knjige koje se bacaju kada neuki raspremaju škole,
za svu decu čiji su mozgovi silovani u tim školama,
kriv sam ja.
Kriva je moja devojka.
Krivi su moji prijatelji.
Krivi su moji roditelji.
Krivi su moji profesori,
moji poznanici,
bakica što kupuje hleb i stoji iza mene u redu,
dobroćudni prodavac stripova na Trgu Nikole Pašića,
senilni komšija koji sedi na terasi po ceo dan,
svi ljudi koje još ne poznajem
i svi oni koje nikad neću
upoznati,
svi su krivi
što se svakim danom povećava
masovna grobnica
nepravdi koje smo prećutali.




SVAKOME JE LEPŠE ONO ŠTO NEMA

Stajala si gola
pred ogledalom
i iznervirala se
što si videla
celulit na guzi.

Zašto mi nisi rekao
da ovo imam,
vrisnula si.

Zato što sam
mislio da guza
baš tako treba
da izgleda,
odgovorio sam zbunjeno,
kao da si ti veći deo mladosti
provela gledajući porniće,
a ja gledajući nežne,
ljubavne francuske filmove.



MOJE STVARI

Niko od nas neće nikad napisati pesmu
kao Leonard Koen,
neće nikad biti lud
kao Igi Pop,
neće nikad svirati
kao Džimi Hendriks,
niti će jebati
kao Mik Džeger.

Ni ti, ni ja, moj prijatelju.

Ali ni oni nikad neće videti osmeh
kad ona pročita pesmu koju sam ja napisao,
neće nikad igrati sa njom do iznemoglosti
mog slabog i, inače, feleričnog tela,
neće joj nikad svirati gitaru dok ona pere sudove,
zračeći seksipilom Holivudske starlete,
neće nikad ležati pored njenog naježenog tela u praskozorje
i igrati čudnu igru između nagona i nežnosti.

Nećeš ni ti, moj prijatelju.

Neke stvari su samo moje.




ISKRENOST

Kratko traje.
Kao trenutak kada opereš zube,
ispereš usta,
podigneš glavu ,
pogledaš svoje neobrijano lice ,
tužne oči ,
i shvatiš,
u potpunoj tišini  kupatila,
u pet ujutru,
da bi trebalo nešto da promeniš u životu.
Ili , onaj trenutak,
kada se izgubiš u rečima
najbolje prijateljice
i shvatiš da bi želeo da joj ljubiš stopala
umesto što upoznaješ njenog novog dečka,
ali i taj trenutak kratko traje.
Ovi momenti hiper iskrenosti
nažalost,
kratko traju i bivaju
zatrpani
zvonjavom budilnika,
kupovinom hleba,
sociologijom Maksa Vebera,
novim Tarantinovim filmom,
kafom sa slatkom koleginicom,
telefonskim razgovorom sa roditeljima,
Lu Ridom,
pranjem sudova
i ostalim ritualima svakodnevice
koji, kad se zavrte,
dobijaju sivkastu boju
i oblikuju krug koji se zove moj život,
čiju koncepciju trenuci iskrenosti
poprilično narušavaju.



TRANZICIONA LJUBAV

Nervozni vlasnik
prodavnice brze hrane.
Mamurluk posle Prvog maja
i ekonomska kriza,
penju mu se na vrh
strpljenja.
Ipak,
lepo nas je uslužio.
Ja sam nešto trabunjao sa njim,
a ti si
blistavim zubima
žvakala kalorijsku bombu,
dok su naša odela postajala
malo popunjenija.
To nas je činilo još privlačnijim
jedno drugom,
jer iako sanjamo na
njujorkškim avenijama i londonskim mostovima,
ti i ja smo deca sa Balkana,
bekstejdža zapada i predvorja istoka,
jednom od retkih mesta gde se može sresti
da
seksipil starog Holivuda i britansko aristokratsko držanje
jedu visokokalorični, nezdravi obrok
koji mi začepi dovod krvi u mozak
i učini da na sred „fast fuda“
poludim
i dobijem želju da vodimo ljubav
ako ne do kraja sveta,
ono barem do kraja smene
vlasnika koji udubljen u račune,
verovatno ništa ne bi primetio.




UČIONICE, FABRIKE MRŽNJE

Deci treba puštati filmove
u kojima svi kolju Srbe.

Treba im dati injekciju mržnje
dok drže olovke.

Stajaće mirno kad budu
držali puške.

Pucaće u koga god im mudre glave
kažu da treba da mrze.

Jebeš lepotu, domovina se brani mržnjom.



ŽIVOT

Koliko čovek može biti mrtav?

Mrtav kao promašeni umetnik?
Mrtav kao Sex Pistolsi pred 50 hiljada turista?
Mrtav kao neposvećeni učitelj?

Stvarno, koliko čovek može biti mrtav,
a da je rumen, pijan i nasmejan?

 

 

 

 

Bojan Marjanović

Rođen sam u Užicu, tu sam završio Gimnaziju u kojoj imam privilegiju da već pet godina pratim  književne susrete Na pola puta. Sad studiram novinarstvo na FPN-u u Beogradu. Objavljivao sam uglavnom na internetu (prozaonline, kisobranblog, tragoviblog, razni forumi) ili u nekim zbornicima tipa Rukopisi 32 u izdanju Doma omladine u Pančevu. Uređivao sam godinu dana radio-emisiju koja se zvala Centrifuga i emitovala se na užičkom radiju Luna. Takođe sam svirao u više bendova koji se bave rokenrolom i pankom na razne načine. Ostalo, manje-više, nije bitno. :)

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss