Ana Božičević - poezija

28. 06. 2010. u 16:19

Pariska parada ponosa


Ne znam šta drugo da kažem, zaista. Kasna je noć
a ja se treznim nakon previše likera od
badema, trudim se da ubedim svoje telo da
nije na putu ka smrti. A jeste.

Brzinom planete, brzinom zaljubljivanja.
Ona je pored mene. A ja imam predele u sebi.
Jesi li ti ostavila te predele ovde? Znaš li da
umem da promenim veličinu
svih tih sećanja, samo uz pomoć misli?

A ako sutra skočim s mosta, i istovremeno
zamislim da skačem nazad uvis, zar ne bih naprosto
zalebdela nad rečnom vodom? Pa sad...
Duga je iznutra
krhka. Ona je čekaonica
od marcipana
i osećaja ekskluzive,
kao da gledaš pozorište lutaka sa predstavom o holokaustu
unutar Trijumfalne kapije.
Duga se iznutra
ljušti od previše
pritiska toga što
sada volim smrt
onako kako sam nekada volela tobogane: da prema njoj
jurimo pucajući po šavovima,
rascvetavajući se od neznatne brzine — od svih
stvari koje me čine srećnom, ova je najčudnija, o
Pariz-grade, o
telo proleća.

 

 

 

 

Neke pojave u vozu u 7:18 za Pen

i.

Pokazao mi je tu knjigu koja se zvala „Otkrivanje Boga”. I znate šta?
Umalo se ne zagrcnuh šepurnim mlazem nepodnošljive svetlosti-

„Neki ljudi mogu da podnesu samo par sekundi
Božijeg glasa,” reče mi. Ali je za mene, znaš,
to bilo otrežnjenje posle dobijenog šamara,

ili (nije da sam to skoro činila) pošto
napišem pesmu i otvorim prozor

morskom jutarnjem vazduhu.

Vidim jastreba kojeg vrapci ganjaju.

I više nikada neću pisati jednostavno

jer više nikada neću moći da osetim
jednostavnost jednog iznova krvožednog
vrapca.

ii.

Čovek sa knjigom je otišao. Iznad njegovog sedišta
je sada tužni trougao izmaglice sa mišjim repom. I

ti polako iskoračuješ iz njega-

kao dete sa Daunovim sindromom niz nedeljno stepenište
pravo u zlatastu kujnu gde njena jaja čekaju.

O dodirni mi čelo. Reci mi
da je u redu ne biti savremen.

Ili govoriti sranje poput: „Udarna vest! Na putu ka jaslicama
pastire naoružane šibama su pobili naši momci jer su ih pomešali 
sa vojnicima!” Moj mali

poni, vrapci-smo-mi, o Filomela, možemo li zapevati „oblake” sada

kao što smo u ono vreme kada je lepo bilo zaista lepo? Molim te, molim,  pevaj
o pastirima:

„Njihova ljubav beše odveć savršena.” Ergo, morala je zakazati.

I beše privlačno da izgubim sve.

Tapete, medvediće dobrog srca, jutarnju zvezdu

i ružu mora i ružu vetra.     Stvari
od kojih sam stvorena. Drveni konjić.

Klackalica u parku pod mlazem svetla.


iii.

Uvek  je zver ta koja ima udaljeno srce.

Preko sedam mora, iza dve gore ko
dva jagnjeta što stoje licem u lice, na livadi mekoj ko ešarpa moje drage, vepar

pase:

u vepru je pas

u psu zec.

U zecu siva golubica.

U golubici

Na kraju poezije pesma više neće biti udaljena

 

 

vii.

Ti si bio moja pažljivo skrivena tajna
da bi me potom lišio svoje maljavosti.
Tajna je bila hetero, i bila je nečovečna

i to što je posle nje ostalo
je nešto manje od zgrade Krajzlera.
Metal i drhtanje.

Verovatno ne pamtiš vazduh
koji se kovitla težak i zelen poput butine skakavca
ili čekanje. Kada sledeći put ostaviš nekog

u toplom smeđem blatu – pazi na jaja
koja se tamo legu. Životi, prokleti životi –
jaja će te razotkriti,

konju od ureza.





Iz ciklusa „Sebastijan”:
Podzemna



Da – vi, latice! stigli smo
do ruba poznatog prostora,

šupljine. Evo,
crvena zavesa:        (    Leto, u tvom ocu.

On ga vodi
iz sunčanih klanaca u tvrđavu od kostiju.

Pita, Ko
bi želeo da ponovo onjuši matericu?)

Ne - ! I sada Sebastijan ponire u šupljinu.
Putnici nose

kišobrane, vlati trave:
svi su srećni što znaju njegovo ime. Kada

se lokve povuku, nežnost
preostane.





Iz ciklusa „Sebastijan”:
Sex


Sebastijane, zašto
oblačiš ženske haljine?

Nije me bilo briga. Nadala sam se samo da neću
umreti, pa da zakasnim na film

u sredu. Dobrovoljni rob
jedne boje – tvog

pomalo
izlizanog oko ivica    zaprljanog


ansambla večnosti – Bila sam

tvoja majka?        Živela samo

na soli     A u krevetu

ti bi skinuo svoje

naočari - „Hvala, izvini”, kažeš.

Noć postaje kiša i šafran:





O ribi


Postoji ona vrsta pesme
u kojoj se u nekom vrtu braniš
crvenim kišobranom od vruće oluje cvrčaka.

Postoji vrsta pesme u kojoj
nežno plačeš. Tvoj brat je zaljubljen u ribu
sa prozračnim rukama, i on je povija

noću uz svoje uzglavlje: a ti pišeš to je snaga
to je prava ljubav, što ona znači izvan knjiga.
Kakve li će mobilne telefone imati kada budeš umro.

Kako li će samo ljudi voditi ljubav kada budeš umro.
Želiš da to saznaš van krugova kontrole,
ravnog sveta što se presipa sa novog mermernog pulta

okeanom na dole. Vidi ovako: nekad
kada nismo imali struje
lice je imalo izvesnu težinu, nova su lica bila čitave planete

pri ulasku u provincijsku dvoranu za ples, i ako si voleo ribu,
morao si da se zaista zauzmeš za nju, a ne
da klikneš van nje, na neke druge u moru.

Ovo je ona vrsta pesme u kojoj
ja otvaram knjigu i plačem
nežno nad savršenom pesmom, onom koju ne umem da napišem

koja se poziva na Lorku na neki novi način. On se
brani crvenim kišobranom od vruće oluje cvrčaka,
a nekoliko redova dalje ja susrećem bratovljevu

verenicu-ribu, i držim je za
njene munjom oivičene žele-ruke, poput podvodnih oblaka.
Više boli, kaže ona

kada sam u svom ljudskom telu,
ali on ne traži da ga nosim. Pijuckamo kapućino
i raspredamo, a sve vreme ona sija

kao nekakav početak. Pesma završava sa „O
plivaču, izvij se nad
svim tim suzama starim ko svet.”

Poenta je: učim da plivam u svojim suzama.
Podvodna livada koju sam videla kada sam se skoro udavila,
koju si video kada si se skoro udavio, još uvek

od zlata, minus onaj strah.




Ana Božičević, američka pesnikinja. Rođena je u Zagrebu 1977. Odrasla (uglavnom) u Zadru a emigrirala u Njujork 1997. Njena prva knjiga  „Stars of the Night Commute” (Zvezde noćnog prevoza) objavljena je 2009. u izdanju Tarpaulin Sky Press. Finalistkinja je Lambda Literary Awards za 2010, prestižne nagrade koja se svake godine dodeljuje za najbolja ostvarenja u okviru queer književnosti. Sa pesnikinjom Ejmi King trenutno uređuje antologiju „Urban Poetics” koja će se pojaviti u izdanju Factory School Press i vodi Stain of Poetry Reading Series u Bruklinu. Posle tri godine provedene u američkom PEN centru, sada radi u Center for the Humanities, City University of New York Graduate Center gde organizuje kulturna dešavanja i seminare.

Ovaj prevod sa američkog engleskog preuzet je iz Antologije novije njujorške poezije kao i zbirke izabranih pesama Ane Božičević (izbor i prevod Željko Mitić i Željko Mitić Mlađi) koje će se uskoro pojaviti na srpskom jeziku.

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks