Хак је жив, али и Фин

03. 04. 2010. u 09:23

Да је Фин, прљава пијана расистичка битанга, заиста сахрањен, не би по теорији првог правог америчког писца Марка Твена било потребе за цензуром. Овако, за један део Америке „Хаклбери Фин” је још увек забрањена књига

На катедрама америчких универзитета мало је књижевних аналитичара који би данас озбиљније оспорили оцену Ернеста Хемингвеја, да „целокупна модерна америчка литература произлази из једне књиге – Марк Твеновог ’Хаклбери Фина’”.

Ни пре ни после исповести тринаестогодишњег дерана који је пркосио нормама такозваног цивилизованог друштва да би, путујући Мисисипијем, изградио свој индивидуални етички кодекс „није у америчкој књижевности ништа боље написано”. Хемингвеј је у похвалама био склон хиперболама, али сагласје постоји да је Марк Твен први прави домаћи писац, а тринаестогодишњи Хаклбери Фин оличење америчког сна о слободном бирању сопственог авантуристичког израстања, упркос немилосрдним околностима под којима си рођен.

Ипак за многе младе људе у Америци, оне који нису до краја потонули у компјутер, већ стижу да прочитају понеки папирнати класик, Хак није препознатљиви лик, чак ни данас када се обележава сто двадесет пета годишњица од када је из штампе изашао „Велики амерички роман” и сто година од смрти Марка Твена. У америчкој историји цензуре „Доживљаји Хаклбери Фина” су најчешће забрањивана књига. Корице са одрпаним дераном у сламнатом шеширу не могу се наћи у свим јавним читаоницама или библиотекама. Школе на инсистирање родитеља и данас забрањују да се зна о доживљајима белог дечака који је, не желећи да служи свом злом пијаном оцу, удружио снаге и умеће са одбеглим робом „нигером” Џимом, одметнувши се од „цивилизованих” школских обавеза, одлазака у цркву и прања руку.

Када сам пријатељици у Вашингтону, која је одлазила у источни део града на станицу Конгрес Хајтс, тамо где бела нога обично не залази, предложила да тамошњој деци прочита „Хаклбери Фина” или „Тома Сојера”, она ме је погледала као да нисам нормална. „Па то никако не може. Зар не знаш колико се пута у тој књизи помиње реч која почиње са „Н”.

Али..., рекла сам пријатељици Пем, која је цео свој живот посветила социјалном раду са децом у вашингтонским сламовима, зар ти црни дерани не зову један другог исто тако „нигер”, и кад се свађају и кад се воле и кад се шале.

То је нешто сасвим друго, каже Пем чудећи се што ја то не подразумевам.

Репери, црнчићи, млади и одрасли могу да узвикују ову реч, колико год хоће, да се један другом обраћају јавно са Н…., али белац то никако не сме, макар био и Марк Твен. И макар написао најлепшу антирасну књигу свих времена.

Део литерарно-етичке тортуре око „Великог америчког романа” покушао је да разреши Џон Клинч, који је написао роман „Фин” о Хаковом оцу. Необичним литерарним покушајем , позајмивши читаве пасусе из Твеновог „Хаклбери Фина”, обрћући и повезујући их на сасвим нов начин, Клинч је у позадину бацио мусавог мангупчића и његову дружину, а у први план ставио Хаковог оца, прљаву неморалну пијану битангу, разапету између расне мржње и сопствених сексуалних порива. Храбро и инвентивно Клинч је измислио мајку Хаклбери Фина и у овом егзотичном додатку националној литерарној заоставштини, она је црнкиња Мери, избегла робиња коју Фин држи као слушкињу и љубавницу. То је, бар, прича стара колико и сама Америка, а једна од дивних иронија овог романа јесте та да је Мери писмена, док пијани расиста Фин не уме ни да чита ни да пише. Хак је, дакле, полуцрнац, или тек полубелац, па би по тој логици могао да буде подједнако обавезна лектира за целу црно-белу Америку.

У мору књига које се о Марку Твену или о Хаку појављују, ова је можда најоригиналнија а писана је нешто пре него што је Барак Обама кренуо у славну кампању на Белу кућу. Но, ни први црни амерички председник чија је генетика обрнута (мајка бела, отац црни пијанац) од Клинчове фикције у „Фину” није успео да измири тешко историјско наслеђе са којим се Америка још и данас на сваком кораку суочава. У помоћ се зато узимају Твенови добро познати и потпуно непознати цитати.

На површину је ових месеци испливало размишљање Марка Твена о слободи говора и цензури. У збирној књизи до сада непознатих Твенових списа, појавио се и есеј први пут постхумно објављен у „Њујоркеру” пре две године.

Само мртвом човеку, писао је 1905. у „Привилегији гроба” дозвољава се да потпуно слободно говори. Живом, слобода говора може да науди на разне начине. Да га доведе до економске пропасти, да га изложи јавној порузи и насиљу, да његову породицу осуди на искључење из друштва… Човек није независан, и слобода говора је формално дозвољена али фактички забрањена, тврди Твен. И зато се велики амерички писац сигурно не би зачудио кад би видео како се у месту у коме је одрастао заједно са Хаклбери Фином његова велика књишка авантура избацује, на захтев црних родитеља, из школских програма. Јер и Твен и Хак и битанга Фин, још су живи. А како каже Твен, живи само формално уживају слободу говора. Фактички само гробови, кад би умели да говоре, не робују (само)цензури.                                                                                              

 

(Зорана Шуваковић - Politika.rs)

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss