Letnja avantura čitanja

25. 07. 2010. u 11:08

Kada otkrijete autora koji vas je zaista „zaveo” pročitajte tada sve što je on napisao. Posle toga možete preći na čitanje onoga što je on čitao. I, svet će početi da vam se otvara na način saobrazan određenom stanovištu...
(Novica Kocić)

Herman Melvil, jedan od velikana američke književnosti 19. veka, povodom svog najvažnijeg dela „Mobi Dik” rekao je: „Napisao sam opaku knjigu, a ipak se osećam nedužan kao jagnje”. I zaista nema bolje preporuke za jedno delo od ove. Sada i ovde, treba čitati one knjige koje u višeglasju pronalaze ravnotežu, od principa osvete do pomirljivosti, od odmetništva do saglasja i razumevanja toka stvari; treba čitati i subverzivne knjige u kojima plovimo „neznanim morima” i iskrcavamo se na „divljačkim obalama”, sve u potrazi za dušom. Leto je pravo vreme za takve pustolovine. Evo nekih predloga.

Knjiga Ota Oltvanjija (1971) „Kičma noći”, u izdanju „Samizdata B92”, je krimi i horor priča koja ukršta novinare, taksiste, policajce, političare, „krimose”, u situacijama u kojima se mnogo šta rešava psovkom, oružjem ili kung-fuom. Sve se za glavnog junaka Olivera Novaka, simpatičnog „albino” novinara, uglavnom događa u nadrealnoj atmosferi noći, kada „normalni spavaju, a ludi su budni”. On piše kolumnu za „Koloseum” sa svojim najboljim drugom Vladom, koji iznenada nestaje posle krem predsedničke žurke. Novak krstari gradom u potrazi za Vladom, a u traganju je i za zdravim razumom, ljubavlju i elementarnom pristojnošću. Razmišlja o „ljigavim novinarima koji bi se zavukli u svačiju rupu, slavnim kriminalcima u zbegu, narodnjakinjama koje su postale zabavnjakinje, predsednicima vrdalamama i neuračunljivim prijateljima”. Tu je i Vanja Radenović, muškobanjasta policajka, koja između ostalih juri i čuvenog Mažestika... U pozadni svega, jedan poslanik prošvercovao je oružje pored obezbeđenja i pucao na kolege. „Nasilju nije pribegao nasilan čovek, kakvih je inače klupa s mikrofonom prepuna, već povučen i miran. Toliko je loše”, piše Oltvanji.

Isti izdavač objavio je roman „Poludnica” nemačke književnice Julije Frank (1970), u prevodu Hane Ćopić, knjigu koja je nagrađena „Nemačkom književnom nagradom” 2007. Kraj je Drugog svetskog rata, na početku pripovedanja, i Helena beži iz Šćećina u pravcu Zapada, sa sinom od osam godina. Ipak, neshvatljivo, ostavlja ga preplašenog, i ne vraća se po njega. Razlozi za ovakav postupak mogu se dokučiti u retrospektivi njenog života, detinjstva u senci Prvog svetskog rata, uz „čudnu” majku (poludnicu), i sestru. Kao polu-Jevrejka, udaje se za nacistu, koji joj uoči Drugog svetskog rata pribavlja novi identitet, a zatim je ostavlja da se sama bori sa užasima vremena. Ona je, između ostalog, kao medicinska sestra, svedok užasa počinjenih nad ljudima zbog isključive težnje ka čistoti rase.

Prvi put na srpskom jeziku, u izdanju „Mono i Manjane”, pojavljuje se roman „Put u jednom pravcu” dobitnika Gonkurove nagrade Didije Van Kuvlara (1960, Nica), kome se u Francuskoj pažnja trenutno poklanja zbog novog romana „Bridal Party“. „Put u jednom pravcu” nagrađen je pomenutim priznanjem još 1994. godine, i to je surova i nežna komedija o nepredvidljivom, komičnom i potresnom prijateljstvu između sitnog delikventa, samog na svetu, i mladog službenika, zanesenjaka. Didije Van Kuvlar gradi roman dočaravajući nam njihove nesporazume i snagu njihovih snova, smenjivanjem subverzivne satire i neskrivene emocije.

Knjiga „Poslednje Sergijevo iskušenje” slovenačkog pisca Jani Virka (1960), koja aktuelizuje Kamijev stav iz „Mita o Sizifu” da je pobuna protiv apsurdnosti sveta još jedina prava muška stvar, objavljena je u okviru projekta „Sto slovenskih romana”, u izdavačkoj kući „Arhipelag”. Autor prevoda je Ana Ristović. Prema rečima kritičara Mladena Veskovića, reč je o „društveno aktuelnoj priči, istovremeno ironičnoj i tragično intoniranoj, delu koje govori o evropskom Istoku dublje od svakovrsnih studija na tu temu”. Sergij je, naime, stariji intelektualac, odbačen i nesnalažljiv u novom dobu tržišne ekonomije, a koji je još sredinom prošlog veka ukazivao na slabosti socijalizma i bio inspiracija mnogima...

Jedan od najboljih španskih romana 20. veka jeste „Zatvoreno polje” Maksa Auba Morenvica (1903–1972), po poreklu Nemca, Francuza po rođenju, Španca od iseljenja njegove porodice u Valensiju. Aub se u Meksiko iselio tri godine pošto su republikanci, kojima je pripadao u Građanskom ratu, pretrpeli poraz, a u Španiju se vratio 1969. „Zatvoreno polje”, čitamo u izdanju „Lagune”, i prevodu Igora Marojevića. Kritičari ovaj roman, koji govori o životu mladog Katalonca Rafaela Lopeza Seradora, porede sa Hemingvejevim „Za kim zvono zvoni”. Aub dočarava Barselonu pred početak Građanskog rata, idejna i politička sukobljavanja, ali i lutanja glavnog junaka.

Leto je vreme za avanturu čitanja, i kako je jedan mudar čovek rekao:

„Zatvorite se u sobu i čitajte, samo čitajte. Ali, čitajte prave knjige, one koje su napisali pravi ljudi. Vaš duh će se uzneti do nivoa duha kojim su one prožete i osetićete kako u vama neprestano tinja neko fino, lagano, ushićenje. Kada otkrijete autora koji vas je zaista ’zaveo‘ pročitajte tada sve što je on napisao. Posle toga možete preći na čitanje onoga što je on čitao. I, svet će početi da vam se otvara na način saobrazan određenom stanovištu...”

(Marina Vulićević - Politika.rs)

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks