Sahranjen Andrej Voznesenski

06. 06. 2010. u 18:43

Legendarni ruski pesnik koiji je preminuo u utorak, 1.juna, saharnjen je petak, 4.juna na Novodevičjem groblju u Moskvi. U prepodnevnim satima u Centralnom domu književnika održana je komemoracija velikom ruskom pesniku. Hiljade ljudi je došlo da se oprosti s njim, među kojima su bili i specijalni izaslanik  predsednika  Ruske Federacije za međunarodnu kulturnu saradnju Mihail Šidkoj, pisac Vladimir Vojnovič, direktorka Muzeja likovnih umetnosti „Puškin“ Irina Antonova, kolege pesnici: Jevgenije Jevtušenko, Oljesja Nikolajeva, Vladimir Višnjevski, Jurij Kublanovski, Anderj Dementjev, Jevgenije Rejn, reditelji Oljeg Tabakov i Mark Zaharov, rukovodilac Ruske štampe Mihail Seslavinski i mnogi drugi.

Andrej Andrejevič Voznesenski  rođen je 12.maja 1933.g. u Moskvi, a sa 14.g. je poslao svoje stihove Borisu Pasternaku koji ga je posle toga pozvao u goste, i taj događaj je opredelio ceo njgov život. Godine 1957.  završava  Moskovski arhitektonski fakultet i to obeležava stihovima :” Zbogom arhitekturo! Plamsajte široko govedranici u amur stilu i rajkomi u rokoko”. Počeo  je da objavljuje 1958. , a oficijelna književna kritika ga nije prihvatila. Na sasatnku sa stvaralačkom inteligencijiom u Kremlju 1963. g. tadašnji gensek Nikita Sergejevič Hruščov svoju  oštru kritku koju mu je uputio završio je naredbom: ”Pokupite svoj pasoš  i idite van, gospodine Voznesenski!”Međutim, i za vreme  privremene nemilosti u koju je dospeo, njegove pesničke zbirke  su izdavane u velikom tiražu. Godine 1960. on čita svoje pesme u Parizu i Minhenu, a pored Francuske putuje  u Italiju i druge zapadne zemlje, a utiske sa tih putovanja je sročio u stihovima. Pesnička zbirka “Antimiri” izlazi mu 1964., a dve godine kasnije “Ahilovo srce”, zatim 1970. “Senka zvuka “ onda slede pesničke knjige :”Pogled “( 1972.),  “Pusti pticu “( 1974.),”Hrastiov list violončela “(1975.),” “Vitražnih   dela mjastor“(1976.) , “Sabazni “( 1979.).Te godine učestvuje i u pripremanju samizdatskog  almanaha “Metropol”. Početkom osamdesetih ogleda se i u prozi startujući sa povešću “O” ( 1982. ),  i nastavlja sa”Poslovođama  duha.Prozna i pesnička dela  “ (1984.), “Roa.Stihovi i proza “( 1987. ). Godine 1990.  Izlazi iz štampe “Aksioma samotraga “, a godinu dana kasnije “Россiя.Poezija».Po stihovima Voznesenskog  Ljubmov je u pozorištu na Taganki uradio predstavu „Antimiri „, Aleksej Ribnikov je komponovao  rok-operu „Junona i Avos“,koju je Mark  Zaharov   postrvio na scenu „Lenkoma „ i  još uvek je  na repertoaru ,dok je Rodion Ščedrin komponovao muzičko delo „Poetorija „.Voznesenski je poznat i po tome što je eskperimentisao u oblasti umetnilke forme , stvarajući tzv „videome“u kojima su stihovi grupisani zajedno sa crtežima, fotografijama, slovnim kompoicijama , tekst je raspoređen u  unapred datim formama , kao na primer   ciklus „Raspeće „ u obliku krsta.Pri kraju života Voznesneski je bio teško oboleo  pretrpšivši dve operacije .Poslednji put se u javosti pojavio 25.janura na uručenju nagrade „Trijumf“ u muzeju „Puškin „.Za zbirku pesama „Vitražnih dela majstor“ Vozneseneski je  1978. dobio Državnu nagradu SSSR-a, izdatu dve godine  ranije,počasni je član desetak akademija među kojima i Ruske akademije obrazovanja ( od 1993.) , Američke akademije   književnosti i umetnosti, Bavarske akademije  umetnosti,Pariske akademije „Braća Gonkur „, Evropske akademije  poezije .Voznesenskog su svojim porijateljem smatrali  Sartr, Hajdeger,Pikaso, a pesme mu je na engleski  prevodio Robert Kenedi.Kad su mu izražavali  zabrinutost  povodom njegove  teške bolesti, on je stoički samo odmahivao rukom govoreći:”Nie to ništa, Puškin se držao do poslednje, samrtne ure, a Pasternak do posldenjeg meseca . Jas am u relativnom komforu, ne opterećuju  me,hvala Bogu, odnosi sa carem, pa nema ništa da se razjašnjava…”O svom stvaralaštvu pesnik je govorio :”Od svih svojih faza i perioda najviše volim drugu polovinu sedamdesetih  i možda ponešto iz poznih devedesetih, a sve osatlo je čista avangarda , bez brige o tome šta će ko reći.”Svoje životno doba popularni ruski poeta nikad nije uzimao ozbiljno, a znao je da kaže :kad je napunio 70.godinu  ,prestao je da misli koliko je preživeo i koliko mu je još ostalo  od života ,”jer čovek –nije ono što su od njega napravili vreme, ljudi i događaji,nego ono što je on sam od sebe sazdao.”

 

Branko Rakočević

---

---

Frontpage Slideshow (version 2.0.0) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Rss