0

Miloš Diklić: PESME 2

ljubav

ЉУБАВ

 

 

Шта је човек без љубави?

То је песник без папира,

то је пастир без свог стада,

што само у фрулу свира.

 

Посматрам и кажем смело!

Љубав није то што мисле,

љубав вам је као дете

невино и душе чисте.

 

Мозак хоће и да слаже,

срце уме да погреши

а за љубав шта да кажем

мозак лечи, срце теши.

 

Зна да види кварне људе,

злобу људску да препозна,

њима неће лако прићи

без кајања искренога.

 

То је љубав децо моја

учите да таква нам је,

живот лепшим да учини

она све од себе даје.

 

 

СЕЛО

 

 

Волим реке и мостове,

шуме, брда и долине,

децу нашу са осмехом

крај пашњака, под планине.

 

Волим ја да видим село!

Стару мајку, оца, деду

и природу мога краја

како даје живот свему.

 

Само јаки остајте ми

потоци и брезе моје,

јабланови што у реду

ко’ војници мирно стоје.

 

поглед лута, нешто тражи,

ту где живот песме снева,

те ливаде и путељке

песник мора да испева!

 

 

УСПОМЕНА

 

 

Где је место успомени?

Да л’ у срцу, ил’ на зиду,

или где те стазе воде

увек имај то у виду.

 

Њу не можеш ни да купиш,

њу не можеш ни да продаш,

њу доживиш само ако

своју судбу зрело водаш.

 

Ако срцем ходаш право,

душом чистом, главом ведром,

успомена може бити

изнад тебе златно небо.

 

Може бити ветрић благи

што кроз косу мирно прође,

може чак у виду зиме

кад пахуља снежна дође.

 

 

ТАЛАСИ

 

 

Кад ме носе под облаке

у свежину страсти плам,

видех тада њено лице

срцу мења ноћ за дан.

 

Крупне очи ко’ таласи

у заносу морске струје,

пенушаве, лепе, снене,

погледале моје жмурне.

 

Исти трен пролетео је

анђеоски с неба дар,

јагодица тако здравих

као нежних ружа жар.

 

Не знам да л’ ћу те таласе

икад више срести тамо,

где се тресло срце моје

и у души време стало.

 

 

ЧОВЕК ЈЕ СТВОРЕН ДА ВОЛИ

 

 

Човек је створен да воли,

да лепоту нађе и када га боли,

кроз Тартар горки

за веру у слободу

храбро да се бори!

Јер човек је створен

само да воли.

 

Када светла искру губе,

машта верна небом плови

човек тад не губи наду,

рад је увек он да воли.

 

Да љубав у немирном нађе!

У мраку погнуте главе се моли,

и када га кидају боли

човек је створен да воли.

 

Objavljeno u: Poezija&Proza

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 2017 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |