0

U petak, 10.11. u KPGT-u premijerno je prikazana predstava “Ko je ugasio svetlo” mladog reditelja Bogdana Živkovića. Tim povodom uradili smo intervju sa autorom.
dario-fo

http://www.chandigarhguide.com

 
Predstava je rađena prema tekstu nobelovca Daria Foa “Ne mogu i neću da platim”, s tim što su događaji smešteni u kontekst današnje Srbije.
Živković se ovom predstavom upisuje u red autora koji od prvog koraka u karijeri kreću direktno, drsko, provokativno, koristeći politički diskurs, novinarski jezik i svakodnevicu kao osnovu za svoj umetnički rad.
 

budapest

Živković (1994) je diplomirao režiju na Novoj akademiji u Beogradu. Tokom studija usavršavao se na Univerzitetu Edinburg, gde je proveo ceo jedan semestar, a boravio je na studentskoj razmeni i u Sjedinjenim Američkim Državama. 

 
Koristeći stečena znanja i internacionalno iskustvo, on na našu umetničku scenu unosi zanimljive inovacije koje će publiku  iznenaditi, ali i navesti da preispita mnoge ideje o politici i teatru.

 

Svojom novom predstavom lupaš šamar današnjem političkom establišmentu. Kakav odgovor establišmenta očekuješ, a kakav odgovor publike?

 

Bitan deo predstave čine gafovi političara.Prošlo je već par dana od premijere I mogu reći da sam prezadovoljan odgovorom publike.

Ono što sam želeo da postignem ovom predstavom je to da nasmejem ljude ali i da ih istovremeno prosvestim da sve što se dešava glavnim likovima u komediji se zapravo dešava i njima (publici).

Problem je to što su ti gafovi političara na sceni smešni, ali van scene su zabrinjavajući.

Siguran sam da političkom establišmentu nije drago, pogotovu onima koji su direktno prozvani, ali ne očekujem nikakvu cenzuru. Cenzura bi mi zapravo bila najbolji marketing koji mogu dobiti a smatram da pojedini ljudi na vlasti (ne svi) nisu nimalo naivni ni glupi.

Smatram da umetnost i politika idu zajedno još od pamtiveka, a posao političara i posao glumca se ne razlikuje toliko. Kada političar drži miting i izgovara reči koje mu je neko napisao, on dobija povratne informacije od publike. Političar se uživljava u tuđe reči i tumači ih na što bolji način kako bi se to narodu (publici) svidelo. Zašto se taj odnos razlikuje od odnosa koji imaju pozorišni glumac i publika?

Na kraju krajeva, ukoliko su dobro interpretirali tuđe reči, obojica dobiju aplauz.

 

Zašto si se odlučio za tekst Daria Foa?

Kao osnovu sam uzeo tekst Daria Foa zato što smatram da je njegov stil jako blizak mentalitetu srpskog naroda. Moja ideja je da taj “šaljivi” stil Darija Foa pomešam sa in-yer-face stilom Sare Kejn ili efektom distanciranja Bertolda Brehta i dobijem nešto novo što je zapravo spoj nespojivog. Imam utisak da naš narod voli da se smeje I da plače u isto vreme.

Cilj predstave je bio iskazati lično nezadovoljstvo stanjem u državi. To je ujedno i poruka koju želim da prenesem. Nije normalno imati keramičara za šefa BIA-e  niti ministra koji se „ubi“ pokušavajući da opravda odakle mu 200.000e.

Koji autori osim Foa su ti važni (i zašto)?

Već sam spomenuo Daria Foa, Saru Kejn, Bertolda Brehta. U Edinburgu sam se specijalizovao za savremeno britansko pozorište koje je verovatno najviše uticalo na moje viđenje pozorišta, tako da bih uz gorepomenute dodao i Džona Ortona, Torntona Vajldera, Dejvida Krejga, Martina MekDonu, a od naših bih izdvojio Branislava Nušića.

 

Takođe, spomenuo bih i hip-hop muziku. Pre svega. Tupaka i Ice Cube-a čija je direktnost i neposrednost ostavila veliki utisak na mene i pokazala mi nove načine na koje mogu izraziti svoj stav što iskrenije i direktnije moguće.

 

Kako vidiš budućnost teatra?

Pozorište je mnogo direktnije od filma jer se interakcija između glumca i publike odigrava uživo i nema prepreke u vidu monitora ili filmskog platna. Ono što pozorište treba da radi je da maksimalno potencira tu prisnost između publike i glumaca jer jedino tako može biti uticajno. To je ujedno i jedina prednost pozorišta u odnosu na film. Ukoliko pozorište ne koristi tu prisnost, ono je slabo i nemoćno; čak bih se usudio reći i nepotrebno.

Iskreno, ne verujem da će većina predstava biti takva. Smatram da će većina kolega na pozorište i dalje gledati kao na neku “šljaku” sa strane i na nešto što se radi dok ne “uskoči” neko snimanje.

 

Kako vidiš naše domaće pozorište? Postoji li komunikacija među pozorištima iz bivše SFRJ i da li takva saradnja donosi (može da donese) nešto novo?

Naša domaća scena je mlaka I previše iskomerijalizovana. Tu i tamo se nađe neka odlična predstava ali je takvih jako malo. Saradnje među pozorištima iz bivše SFRJ ima, ali je nema u dovoljnoj količini. Smatram da je upravo ta saradnja neophodna za dalji razvitak naše, kako pozorišne, tako i generalno umetničke scene.

 

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Pre svega želim da nastavim da radim na sebi. Smatram da sam dosta naučio za ono vreme koje sam proveo u Britaniji i moj sledeći cilj je usavršavanje u Nemačkoj. Kako bih došao do toga moraću da poboljšam svoj nemački, ali sve se to uz dobru organizaciju da uraditi.
U međuvremenu želim da što više ljudi ubedim da pozorište nije dosadno i da je možda čak i najjefikasniji način kritike. Njegova moć ne sastoji se u tome da prikaže nešto što publika ne zna, već da ih na jedan nov, živopisan način podseti na neke stvari

Objavljeno u: Intervjui, Vijesti Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment

Sigurnosna provjera *

© 0976 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |