Dokumentarna povest Tatjane Janković, ljupka i sveža, uhvaćena u pravom času i na pravom mestu, budi u čitaocu nostalgiju za jednim svetom koji već pedesetak godina, takoreći pred našim očima, iščezava, a na čije umiranje moderni pisci ne obraćaju pažnju.”

– Gdje si objavljivala priče prije izlaska knjige?

Nisam objavljivala po knj. časopisima niti na internetu, nisam ni pokušavala. Možda sam tri-četiri puta slala priče na konkurse. Nisam se mnogo intertesovala za to, a i te priče koje su objavljene u mojoj prvoj knjizi povezane su tematski. Nisam imala utisak da mogu da funkcionišu pojedinačno.

– Kako je nastao rukopis?

Gotovo sve te priče prvo sam ispričala usmeno. Prelazak sa kazivanja na zapisivanje dogodio se na nagovor mog muža. On mi je puno pomogao i kasnije, dajući mi korisne sugestije kao prvi čitalac. Od zapisivanja priča do objavljivanja prošlo je neverovatnih deset godina. Nisam bila zadovoljna ni temom ni svojim pristupom, ostavljala sam rukopis, pa mu se vraćala. Rekla bih da sam kroz te priče preležala neke početničke bolesti kao što je traganje za temom  kojom se niko nije bavio ili nadilaženje već napisanog na moju temu. Naučila sam se skromnosti, pomirila sam želje sa mogućnostima kojima sam raspolagala u tom trenutku.

– Kako si našla izdavača?

Zvučaće čudno, ali ja sam bila uverena da nije teško objaviti knjigu. Takvo uverenje sam stekla na osnovu količine knjiga koje se godišnje objave u Srbiji i zbog načina na koji se objave. Delovalo mi je da su muke oko objavljivanja knjige uglavnom vezane za donošenje odluke o tome na šta je autor spreman: da se potpiše kao izdavač sopstvene knjige i sam je finansira, da finansira objavljivanje kod nekog od nekad jakih, a sada pokleklih izdavača, da pokuša sa nekim od konkursa… Izdavačkom delatnošću sada se, osim izdavača, bave i književni klubovi, biblioteke, čak i neke opštine. Naravno, imala sam u vidu i onu varijantu u kojoj autor obiđe nekoliko izdavača, a zatim se načeka da dobije odgovor. Ja sam u razmišljanju o izdavaču imala dva principa: prvi – ne dolazi u obzir da sama finansiram objavljivanje svoje knjige, i drugi – izdavača ću da tražim kada budem ubeđena da moj rukopis treba da evoluira u knjigu. Ukratko, meni je bila potrebna potvrda valjanosti rukopisa, a to je sa sobom povlačilo i odluku o tome da li da nastavim sa pisanjem ili ne. Tada sam verovala da čovek o tome može da odlučuje 🙂  U suludoj hrabrosti zapucala sam, ni manje ni više, nego kod Milovana Danojlića. 

– Zašto baš Danojlić?

Pisca Danojlića sam, čitajući veći deo njegove proze, doživela kao istinoljubivog i humanog čoveka naklonjenog seoskom životu. Verovala sam da neće odbiti moju molbu da pogleda rukopis i kaže mi svoje mišljenje. Imajući u vidu da govorim o velikom poznavaocu i poštovaocu srpskog jezika, očekivala sam da će mu moj rukopis, zbog leksike, bar u nekim delovima biti zanimljiv. Srećom, Milovan Danojlić uživo jeste upravo onakav kako su mi ga njegove knjige predstavile 🙂 . Upoznali smo se, pristao je da pročita rukopis i u obećanom roku mi je uputio pismo sa svojim mišljenjem. To njegovo pismo je moja najveća radost vezana za prvu knjigu. Danojlić mi je velikodušno ponudio da preda rukopis svom izdavaču “Filipu Višnjiću” na čitanje i ubrzo mi je tadašnji urednik, Jagoš Đuretić, javio da će štampati moju knjigu. 

– Jeste li potpisali ugovor?

Ne. Meni je pripalo 10% tiraža, kako smo se i dogovorili usmeno.

– Koliko se konačna verzija razlikuje od prvobitnog rukopisa?

Knjiga je izašla vrlo brzo, možda tri meseca pošto mi je javljena odluka o objavljivanju. Izdavač je u potpunosti ispoštovao moje želje, tako da se konačna verzija ne razlikuje od onoga kako sam tada želela da knjiga izgleda. Razlikuje se od onoga kako bih sada želela da izgleda, ali to je, valjda, uobičajeno 🙂

– Promocija?

Bila je jedna jedina promocija, i to u mom gradu. U organizovanju  mi je pomogao Mirko Demić, čovek koji vodi i uređuje kulturna zbivanja u Narodnoj biblioteci u Kragujevcu. Jedino na šta mogu da se požalim u vezi sa izdavačem jeste potpuna nezainteresovanost za promovisanje moje knjige. A opet, znajući da su tada imali finansijskih problema, ne zameram im.  

– A prodaja?

Nemam nikakvu evidenciju o prodaji. U trenutku kad je knjiga objavljena, Kragujevac nije imao knjižaru. Izdelila sam prijateljima pedesetak primeraka. Nisam nezadovoljna time kako je knjiga prošla kod čitalaca. Išla je iz ruke u ruku, našla je svoj put i bez knjižara. Čitana je više nego što sam očekivala, a što se tiče prodaje – nisam očekivala ništa. Od nastanka sam Babinog sina doživljavala najviše kao svoj uvod u pisanje. 

– Sljedeća knjiga?

Spremam sledeću knjigu. To će biti zbirka priča iz savremenog života. 

(vt – knjizevnost.org)